Иако се годинама расправља о логорима америчке агенције ФЕМА и њиховој стварној намени, расправе су често знале кренути нежељеним смером и завршити апокалиптичним визијама које су често биле праћене теоријама завере. Но, ако је истина да је до данас изграђено 800 таквих „центара за интернацију“, који укупно могу примити 5 милиона „непоузданих грађана“, онда то више нису измишљотине сањара и „критичара америчке демократије“, него проблем којег треба појаснити.

У светлу недавних збивања, посебно због побуне црначког становништва и растућег незадовољства осиромашених Американаца, логори ФЕМА су све мање тема „теорија завере“ или разних нагађања и сада ствари постају много јасније.

Ко гради концентрационе логоре?

Крајем маја је британски Breaking Down the News објавио чланак „Велика Британија не треба кампове ФЕМА“. Аутор чланка Ste Murray страхује да амерички програм „Rex 84“ може бити усвојен и у Великој Британији. Не без разлога. Наиме, Вашингтон је чак пронашао компанију која би у Великој Британији брзо и јефтино градила центре за интернацију грађана, а то је израелску компанија „Г4С“. Ова компанија је позната по томе што поставља софистицирану опрему за чување затвореника у америчким затворима из којих, како кажу, „ни миш не може да побегне“.

Ste Murray подсећа да је ово програм према којем у случају нужде у држави милиони људи без суђења могу бити смештен у посебне логоре. Као аргумент за изградњу сличних кампова у Великој Британији се наводи „борба против бескућника и имиграната“, али и терористички напад у Лондону 2005. године. Тада су амерички стручњаци приговарали Британцима што нису подигли систем логора, у које су се током истраге могли сместити сви арапски имигранти, без разлике били они интегрисани у друштво, стварна или потенцијална опасност или умешани у сам терористички напад.

Америчка Савезна агенција за управљање кризним ситуацијама (ФЕМА)

Што се тиче америчких интернацијских центара, ти су логори изграђени од стране Савезне агенције за управљање кризним ситуацијама у земљи (Federal Emergency Management Agency).

Почетком 2000. године је у САД-у било око 600 таквих кампова, али их је сада, према главном уреднику портала Educate-Yourself, Kenu Adachiju, изграђено још 200, од ​​којих је највећи у близини града Fairbanks на удаљеној Аљасци. У ових 800 кампова се укупно може да изолује пет милиона грађана „који представљају претњу САД-у“.

„Ти центри имају типично строг режим. Кампови су са високим зидовима и бодљикавом жицом, те шиљцима окренутим ка унутрашњости логора. Ти такозвани кампови су изграђени по узору на концентрационе логоре у нацистичкој Немачкој“, каже Ken Adachi. 

Америчка влада је, наравно, негира такве тврдње, а званичници одговорни за контакте са медијима тврде да се „све чини у јавном интересу“.

Упркос декларисаним циљевима „заштите становништва у случају катастрофа“, агенције ФЕМА је критикована да у кризним ситуацијама не чини баш ништа. Конкретно, током урагана „Катарина“, у августу 2005. године, становници Њу Орлеанса нису имали никакве помоћи од агенције ФЕМА, чији су се агенти морали борити с новинарима који су им показивали слике мртвих и питали како то да нису успели да предузме ништа да број жртава буде мањи?

Штавише, не само да се није у стању носити са службеним задацима, него је ФЕМА за задатке на терену унајмила војнике америчких приватних војних компанија, који немају никаквих искустава у спасавању људи.

Не толико због о надлежности у рату или „унутрашње побуне“, него због правне заврзламе, Сједињене Државе су чак суспендовале Устав. Према директиви председника Буша NSPD51/HSPD-20, агенције ФЕМА је постала део Министарства одбране. Према организацијама за људска права, агенција је израдила тајне спискове потенцијалних „непријатеља“ који могу бити интернирани на неодређено време и без надокнаде у интернацијске центре, односно у концентрационе логоре, што заиста и јесу. Амерички независни медији отворено пишу како је њихова влада, која је раније инспирисала Трећи рајх, посегла за оваквим решењем „проблема“.

Како је Америка инспирисала Хитлера

У документарној књизи „Како је Америка инспирисала Трећи рајх“ (How America inspired the Third Reich), аутор Давид Дорадо Ромо пише о „црној рупи“ у историји и расној дискриминацији мексичких имиграната на граници Рио Гранде. Аутор пише да су америчке власти од 1916. године заточене имигранте користили за „псеудознанствена истраживања којима су приписивали менталне и физичке атрибуте“.

Давид Дорадо Ромо износи шокантне доказе о утицају праксе америчких имиграционих власти на нацистичку Немачку. Конкретно, наводи писмо које је Адолф Хитлер написао 1924:

„У САД-у су се за имигранте успоставили научни критеријуми према којима им дозвола или забрана уласка на америчко тло зависи о специфичним захтевима.“

Године 1938. у немачком часопису „Anzeiger für Sahahlinskund“ нацистички хемичар др. Герхард Петерс објављује целовито извештај о „дезинфекцији у америчкој фабрици Ел Пасо“.

У свом чланку је навео две фотографије и дијаграм механизма распрскавања „зиклон Б“ у железничким вагонима. Наиме, Американци су „Зиклон Б“ користили за „обраду одеће имиграната“, а касније су нацисти ту идеју усавршили и спровели у дело у „решењу јеврејског питања“. Давид Ромо пише како је ова врста дезинфекције изазвала бројне смрти међу имигрантима, који су након купања облачили своје крпе натопљене „зиклон Б“. То су нацистима била „вредна искуства“, јер су гушењем европских Јевреја угљен моноксидом, с издувних цеви камиона или појединачним ликвидацијама, „трошили превише времена са премало учинка“.

Први светски Гулаг

Амерички кампови за мексичке имигранте у нису биле прве такве „институције“ у историји САД-а. Већ је 1863. и 1864. године у Америци постојало пуно концентрационих логора којима је затвореницима ускраћивана лекарска бригу. Најпознатији Камп је био смештен у Andersonvilleu, а у њему је било 45 000 „северњака“. Од тог броја, њих 13 000 је умрло. Комадант је био познати садиста Хенри Вирц.

Исти узорак је примењен у логору у Мајкон, дизајнираном за 10 хиљада заробљеника, док је у њега смештено 35 000 људи. Историчари пишу да је логор био потопљен отпадним водама, а затвореници су изгледали као живи костури умотани у крпе.

Мало „боље“ је било у логору био Елмира, који је био пренапучен „само“ за двоструки број предвиђених несретника. Међутим, сам логорски режим је био исти као у логору Мајкону.

Током Другог светског рата су места у америчким концентрационим логорима „заузели“ Јапанци. Године 1941. је председник Франклин Д. Рузвелт наредио да се у земљи састави списак свих Јапанаца прве и друге генерације, укључујући и натурализована грађане. 9 децембар 1941. је око 1 300 припадника јапанске дијаспоре било у логорима за „стране непријатеље“.

LA Times је тада објавио расистички чланак под насловом: „Змија је увек змија, ма где се излегла“, што значи да је јапански Американац, рођен од јапанских родитеља одрастао као Јапанац, а не као Американац „.

Године 1942 су почели системски нападу на Американце јапанског порекла. У Сан Франциску је објављен списак Јапанаца и њихове адресе и сви су стављени под режим полицијског сата. 1943. је број Јапанаца који су били „под обрадом“ прешао девет хиљада, а према документима америчког ФЕД-а имовина свих „Јапанаца“ који су били интернирани у десет логора је прешла у државно власништво. Ти су несрећници живели у „касарнама једноставне структуре прекривеним катран-папиром, без санитарија и кухиње“. Укупно је кроз бодљикаву жицу прошло око 110 хиљада људи. Ови догађаји се називају „демократским Холокаустом“, пише руски историчар и аналитичар  Александар Ситников.

Кад је рат завршио, Јапанцима је било допуштено да се врате у своје градове, а 1948. године су почели добијати накнаду у износу од 10 центи за један долар изгубљене имовине, под условом да поднесу одговарајуће документе којима су могли потврдити губитке. Дуго година се америчке власти нису покајале за провођење типично нацистичких мера према једном делу властите популације. Амерички Сенат је у Закону С-1099 од 15. априла 1988. изјавио: „заточеништву особа јапанског порекла објашњава се расним предрасудама, ратном хистеријом и неуспех је политичког водства.“ Ни речи извињења тада још живим бившим логорашима или њиховим потомцима.

Помоћ „СП“

Програм „Рек 84“, којег је осмислио потпуковник Оливер Норт 1984. године, и изгледа као „сценарио“ америчке савезне владе у суспензију Устава и проглашење ратног стања.

Планом се предвиђа хапшење великог броја америчких грађана за које се сматра да представљају претњу националној безбедности. На пример, у случају „црначког устанка“ ће у посебним центрима бити потребно интернирати 21 милион Афроамериканаца. Дакле, поред постојећих 800 кампова, недостаје још 15 милиона места. Не треба бринути. Ако буде потребно, агенције ФЕМА ће уз свесрдну помоћ Националне гарде, приватних војних компанија и других савезних агенција за спровођење „закона“ већ пронаћи „адекватно решење“. У међувремену ће светски народи и даље слушати лицемјерне проповеди и лекције из демократије које нам долазе из Сједињених Држава.

Извор: altermainstreaminfo.com

Ознаке: САД, теорија завере, ФЕМА. логори