Прочитај ми чланакШта је разлог најновије фасцинација српскe јавности хрватским „револуционарима“?
Полтронска снисходљивост коју наши властодршци у новије време показују према хрватским политичарима нешто је на шта смо навикли мада се надамо да ће постати мрачна прошлост оног тренутка када променом спољнополитичких околности Србија добије право да сама бира своју власт. Међутим, процес који је ових дана доживео свој врхунац говори о томе да имамо један много дубљи проблем. То је инсталирање целе једне нове генерације кроатофила на нашој политичкој сцени и у јавности.
И то кроатофила који отварају врата наше јавности, наших медија па и државних институција за хрватске активисте и „револуционаре“, што се антиглобалистички залажу против НАТО, помало и против ЕУ, али никако за преиспитивање стварања нове НДХ или разумевање српског становишта. Оног српског становишта које говори о томе да је наш народ био прва жртва модерне НАТО инвазије, а да је хрватски народ, са својом обновљеном НДХ, био међу првим бојовницима тог НАТО подухвата.
Ових дана смо имали прилику да видимо како Борис Малагурски медијски промовише једног таквог хрватског „револуционара“ – Ивана Пернара, а народни посланик и председнички кандидат СПД Бошко Обрадовић га уводи у Скупштину Србије и свечано угошћава.
Две јавне личности које показују своју горљиву кроатофилију (Малагурски и Обрадовић) можда не најављују процес и феномен, али, када се узме у обзир њихов медијски утицај и „популарност“ у патриотској јавности, онда је потребно упалити аларм. С друге стране, ово што се дешава Обрадовићу (не и Малагурском, пошто га његова југоносталгија и још понешто сврставају у природне кроатофиле) опасно је јер је на трагу феномена који нас је озбиљно коштао у последња два века. То је феномен неприродне фасцинације српских политичара и интелектуалаца хрватским „револуционарима“.
РАШИРЕНЕ РУКЕ СРПСКИХ ПОЛУИНТЕЛИГЕНАТА
Чињеница је да је утицај који је тадашњи Запад, тј. Хабсбуршка монархија, имао на овим просторима довео до тога да су многи наши интелектуалци поверовали у мит о Загребу као европској метрополи из које ка словенском југу иде све што је модерно и напредно. Томе су најподложнији били приучени и полуучени људи, какав је био и Вук Караџић и слични. Своју тешку егзистенцијалну и економску ситуацију пуну комплекса лечили су пажњом коју су циљано добијали од црно-жутих службеника и интелектуалаца нашег порекла који су говорили српским језиком.
Тако смо преварени у увучени у Илирски покрет (за то време врло револуционаран), па нам је из тога дошао вирус штросмајерског југославенства и латиничење нашег писма. Тако смо преварени и увучени у обе Југославије које су осмислили хрватски револуционарни идеолози. Тако је цела западна Србија на изборима пред Други светски рат, уместо за Стојадиновића, гласала за Мачека (Мачекова ХСС је после тих избора оформила своју оружану паравојску, која ће бити окосница усташких снага и геноцида над Србима 1941. године).
Тако смо дозволили да нам Броз дође из Загреба и у Србији почне устанак против Трећег рајха, јер се у Србији један убијени Немац плаћао са 100 српских глава. Тако су и 80-тих година прошлог века слободарски кругови у Београду бранили хрватске дисиденте који ће, само десетак година касније, бити архитекте новог етничког чишћења Срба у новој НДХ. Данас, на исти начин, наши полуинталигенти у медијима и политичкој елити раширених руку дочекују хрватске „револуционаре“ и дају им подршку за њихову борбу против светских завојевача, у овом случају НАТО.
Врло је значајно приметити да врхунски мислиоци као што су Иво Андрић и Јован Дучића никада нису подлегли „шарму“ Загреба. Андрић је чак о загребачком провинцијализму и улизиштву написао такве редове да због њих неко време није смео ни да се појави у том граду. Међутим, овом „шарму“ су се подавали увек они који су припадали интелектуалној паланци Србије.
Тако се дешава да данас Ивана Пернара, човека који својим антиНАТО ставом не доводи у питање мит о хрватском домовинском рату, у Скупштину Србије уводи Бошко Обрадовић, човек који своје постојање на политичкој сцени дугује идејама антијугословенства и српства пре свега и изнад свега. Дакле, није идеологија могла Обрадовића (осим можда љотићевски корени из младости) да приближи Пернару, већ једино стари добро познати провинцијализам, којим се недовршени интелектуалци диве свему што долази из Загреба као центра модерног.
ФЕНОМЕН МАЛАГУРСКИ
Пре пар дана на ТВ БН, где Малагурски уређује и води емисију Глобално, имали смо прилику да видимо сучељавање ставова врло занимљиве господе. Тема је била НАТО, а гости Дарко Трифуновић (Факултет за безбедност, Београд), Марко Милачић (НВО Отпор безнађу, Подгорица), Владе Радуловић (извршни директор Атлантског савета Србије) и Иван Пернар (посланик у Хрватском сабору).
После Трампове победе, ово је прва емисија у електронским медијма која је имала квалитет јавне расправе. Гости, добро обавештени о теми, изнели су прилично супротстављене ставове, који су били поткрепљени јаком аргументацијом. Притом, сви су углавном с поштовањем наступали према осталим учесницима у емисији и није било примитивне агресије у обраћању, чиме су ставови и аргументација долазили до изражаја. Врло битно је и то што су у расправу ушли са новим осветљавањем ставова „за“ и „против“ НАТО. Дакле, сви елементи озбиљне и добре јавне расправе били су присутни.
Укратко, Дарко Трифуновић је наступао са позиције да нам су нам НАТО и савезништво са САД потребни због реалполитике, јер без најмоћнијег војног савеза и једине суперсиле Срби не могу одбранити своје националне интересе. Успут је нападао позиције русофилства као нереалне.
Марко Милачић је нападао НАТО као освајачки и дестабилизујући савез, који никоме, па ни Црној Гори, не може донети ништа добро, али је истовремено потврђивао своју лојалност путу Црне Горе у ЕУ.
Владе Радуловић је заступао ставове да је Србији место у НАТО не само због реалполитике већ зато што та Алијанса и вредносно помаже Србији, при чему се благо ограђивао од политике САД, наглашавајући да НАТО није исто што и САД.
Иван Пернар је наступио са радикално антиглобалистичких позиција, осуђујући НАТО као завојевачку алијансу која уништава слободу и угрожава опстанак свих народа света. Занимљиво је да Пернар није ни једног тренутка довео у питање стварање модерне НДХ и помоћ НАТО том пројекту.
Сви елементи добре јавне расправе били су присутни: нови људи, нове идеје, идејне позиције толико јаке и аргументоване да није потребна циркуска агресија према саговорнику супротних ставова. Малагурски пристојно и умешно води ток разговора без наметања својих ставова. Међутим, право и добро спиновање никада није исто што и јефтина и једносмерна пропаганда. Зато је и било потребно да се права порука сакрије у форму добре јавне расправе у којој се никоме не намеће став, већ се гледалац оставља у прилици да на основу изложеног сам размисли и дође до закључка.
СПИН ИЛИ ЈАВНА РАСПРАВА
Спиновање, или „замајавање“ (како га на српски преводи наш познати новинар Миодраг Зарковић), састоји се у томе да се при сагледавању неког феномена не користи лаж, већ различито осветљавање и наглашавање тј. прећуткивање неких (углавном битних) елемената тог феномена.
Где је у овој емисији Малагурског било спиновање у форми јавне расправе? Ако је погледате, можете приметити огромно одсуство најприродније позиције свих патриотских и националних снага које су у српском народу водиле борбу против НАТО последњих неколико деценија. Малагурски није у емисију позвао никога ко би доследно заступао став против НАТО, против ЕУ или за савез са Русијом. И то са позиције реалполитике, а не са позиције некаквог романтичарског идеализма.
Срби имају потпуно и легитимно право да буду против НАТО, пре свега зато што је то војни савез који је убијао Србе и помогао стварање модерне НДХ. То је држава која је извршила етничко чишћење наших сународника. Тек онда долази и могућност да се осврнемо на неправду коју НАТО чини другде по свету. Зашто би нам жртве у Африци биле ближе него жртве на Петровачкој цести? Срби имају потпуно и легитимно право да буду против гурања у Европску унију зато што је она политичко крило НАТО и зато што је она интензивно радила политички оно што је НАТО радио војно. Данас, Европска унија све наше крајеве и сав наш народ држи у колонијалном ропству, исцрпљујући нас економски и политички.
Осим тога, ЕУ код нас на власти држи олош-елиту, која нас разједа као канцер. Зато је легитимно рећи да онај ко брине о интересу српског народа мора једнако бити против ЕУ као и против НАТО. Срби имају потпуно и легитимно право да захтевају савез са Русијом не зато што она има империјални потенцијал (као противтежа Америци и њеном политичком, ЕУ, и војном, НАТО крилу), већ зато што вредносно подржавамо цивилизацију коју она за сада брани а коју ће ускоро и стварати. Срби имају потпуно и легитимно право да траже савез са Русијом и због њеног ослободилачког потенцијала којим може помоћи целом Балкану, а пре свега Србима.
Како то да Малагурски није имао простора за овако очлигледну позицију која већ деценијама постоји у побуњеном делу српске јавности, оне јавности која га подржава и којој се он првенствено обраћа? Једноставно речено, ако би правац јавне расправе о НАТО који трасира Малагурски ускоро био преовлађујући (што нове политичке околности у свету и код нас могу допустити) – наша природна српска позиција постала би „застарела“, „нереална“, „неозбиљна“, „превазиђена“. Подразумевало би се да активисти и борци за српску ствар своје слободарство потврђују борбом против НАТО, при чему је ЕУ прихватљива, савезништво са Русијом непотребно јер је Русија ипак сувише „империјална“, а довољно и сасвим модерно би било савезништво са црногорским и хрватским „револуционарима“.
СА ЧИСТО СРПСКОГ СТАНОВИШТА
Истини за вољу, спремност српске јавности да се овако некритички пода хрватским гостима може се донекле и разумети. Деценијама су Срби били на стубу срама, усамљени у својој борби за слободу против завојевача који ће после гажења Србије наставити то да раде и другим народима света. И сада, када се неко јави из центра оних који су нас највише облатили, где су нас највише урнисали на сваки начин (и физички и ментално), неко ко не прича да су сви Срби зликовци, неко ко се са нама слаже у свему по питању страних завојевача (НАТО и ЕУ) – онда ми пожелимо да му се бацимо у загрљај. Има ту и понешто од Стокхолмског синдрома, али има и понешто од српске словенске широкогрудости. Зато постоји опасност да се овај текст доживи као неприродна ускогрудост некога ко наступа са српског становишта.
Срби су увек били слободари и спремни да подрже светске револуције. Али, али, али! Срби су данас народ који се бори за опстанак и који нема право да води ни једну светску битку ако ће га она угрозити. Зато би нашим хрватским „пријатељима“ требало да се захвалимо на лепим речима против светске НАТО неправде и да им обећамо да ћемо им први поћи у сусрет онда када у својој држави остваре своју револуционарну агенду против НАТО и против ЕУ.
Али да пре свега тога морају да се обрачунају са најстрашнијим и најмрачнијим фашизмом који дивља око њиховим домова – усташтвом. Кад почисте пред својом кућом, бићемо први који ће им то честитати. До тада нема потребе да се шеткају по српским земљама, да гостују по српским медијима и продају нам рог за свећу.
Што би велики Црњански рекао: „Време је да ствари погледамо са чисто српског становишта“(сећа ли се Бошко Обрадовић овога?).
