Рано јутро 26. јула 2014. било је кобно за један млади живот.

Тог јутра двадесетогодишњи Лука Јовановић возио се преко Бранковог моста ка Новом Београду. Изненада ауто се покварио у средњој траци моста. Лука је поставио троугао који се иначе и поставља на коловозу када је ауто у квару, замолио друга да седне за волан, и почео да гура кола према крајњој траци како би уклонио возило. Како у то доба саобраћај и није густ, мислио је да ће то лако урадити. Изненада, тако рећи ниоткуда, великом брзином наишао је један аутомобил, ударио Луку, и великом брзином упутио се даље у правцу Новог Београда. Од ударца, Лука је пао у кому, из које се никада неће пробудити. Сахрањен је 30. јула 2014.

Трагедија неописива. За његове најближе, срушио се космос. Али да ли је све овиме и завршено? Лукин отац Бојан је одмах преко друштвених мрежа обавестио пријатеље о овом догађају, замоливши за помоћ све који могу да помогну у проналажењу, сада се већ слободно може рећи, убице. Остаци аутомобила-убице указују да се радило о аутомобилу марке „мини морис кантримен“, црне боје, жутих мигаваца обложених сивом пластиком.

Зашто је ово важно?

Такав аутомобил је у Европи врло редак. Он је статусни симбол. Симбол престижа. Његова цена је изнад 30.000 евра, и поседују га људи који већ имају солидан возни парк, а „кантримен“ им служи за „шмекерицу“. У Србији се примерци овог аутомобила могу на прсте набројати, а у Београду на прсте једне руке. И претпостављам, као и у Европи, имају га само „пунише“.

На самом Бранковом мосту има камера барем двоструко више него „кантримена“ у Београду, а у околини Бранковог моста и вишеструко више. Упркос томе, починилац ни до данас није пронађен.

Полузванична информација из полиције је да се ради на проналажењу убице, односно „на филтрирању снимка“, да би се утврдило да ли је возилом управљао власник или неко треће лице. Ево снимак се филтрира већ две недеље и никако да се профилтрира.

Да којим случајем неко од нас само крајичком точка закачио жуту линију на том мосту, не би било никаквог филтрирања, него би нам уредно стигла казна. Не би нико ништа филтрирао. А ово је, сложићемо се, знатно тежи прекршај, штавише кривично дело, али се ипак „филтрира“.

И све би ово и могло да се разуме, па да се каже да полиција ради пажљиво, да је правда спора итд., да није уследио помало чудан след догађаја.

Наиме, једна кратка вест објављена у Блицу додатно је пореметила хармонију филтрирања. Наиме, објављено је да отац покојног Луке, Бојан, намерава сваког дана од 16,20 до 17 часова са сликом свог сина у рукама, стоји на месту погибије, док се убица не пронађе и приведе правди (мада реч „правда“ овде треба користити врло пажљиво). Изразио је пуно поверење у нашу полицију, али му се након толико времена увукао и црв сумње.

Одмах након те вести, узбуркале су се друштвене мреже. Многи су изразили жељу да се оцу Бојану придруже у протесту, у знак солидарности.

Следећег дана, у време протеста, десило се нешто врло необично. Бојану се придружују Небојша Марковић, начелник криминалистичке полиције, и Веселин Милић, начелник београдске полиције. Два висока функционера полиције су издвојила своје драгоцено време да се солидаришу са родитељем.

Марковић је новинарима изјавио: „Дошао сам да као грађанин пружим подршку родитељима покојног Луке Јовановића, и да им објасним шта све радимо на решавању овог трагичног догађаја. Полиција је идентификовала тип возила и интензивно радимо на разоткривању извршиоца овог кривичног дела.

Али, лоше је бавити се неком прогнозом и не бих да улазим у објашњења шта смо све радили, можда смо негде и изманипулисани, али истрага ће све показати. Надамо се да ће у најскорије време овај случај бити решен“.

То је за сваку похвалу. Али, то су могли да ураде а да не прекидају протест родитеља.

После краћег убеђивања одлазе са Бојаном у зграду СУП-а у Булевару деспота Стефана (популарни „двадесетдевети“) како би га обавестили о детаљима истраге, како се званично наводи.

Овако дуго нерешавање поприлично једноставног случаја, јер се ради о месту густо покривеном камерама, буди доста сумње. Можда и неоправдано, али свакако буди сумњу.

Пре свега, с обзиром на то да је реч о врло ретком и скупоценом аутомобилу кога себи могу приуштити само ретки грађани ове сиромашне земље, природно упућује на сумњу да се ради о некоме кога из неког разлога није упутно приводити. Ово би могло да се надовеже на недавни случај, када је татиним џипом син једног нашег медијског магната усмртио девојчицу на Коњарнику. Такође се радило о месту покривеном видео надзором, па се дуго спекулисало и о брзини којом се возило кретало, и о боји светла на семафору, а већ месецима се о том случају и не говори.

Зашто је ово интересантно? Ако се истрага убиства Луке Јовановића не доведе до краја – јасно, транспарентно и са јасним судским исходом, поставиће се питање да ли се у овој земљи формирала каста недодирљивих? Каста оних који су изнад закона, који могу све, а којима држава не може ништа. Надајмо се да није тако.

Да полиција ипак ради свој посао, показује и најновија вест да је ухапшена особа која је на Газиместану, током посете Томислава Николића, бацила петарду. Па кад може за петарду да се нађе починилац, ваљда може и за гашење једног младог живота.

(НСПМ – Богдан Живковић)

Ознаке: Бојан Јовановић, саобраћајна несрећа, убиство, Црна хроника