ОХ, Владимир Путин. Бивши пуковник КГБ, леденог погледа, човек, кога сви тако радо мрзе. Зар су његове амбиције безграничне?  Зар му је тешко да се лепо понаша? Зашто он не би ослушнуо глас разума? Све те хистерије су апсолутно бесмислене. У ствари, управо је разум- јака Путинова страна, а Запад би могао од њега много да научи.

Путин жели да Русију изнова учини моћном и великом и тако остане у историји као моћан и велики лидер. Пошто настале прилике не дозвољавају да се то постигне, њему је потребно да промени светску пропорцију. При том, он не жели да јако ризикује: сваки пут кад ставља рискантан улог и изгуби, Русија почиње да изгледа слаба и глупа.

Зато он све време следи обичну шему од три тачке, која му гарантује успех. Она као да је узета из уџбеника за теорију игара и по мом мишљењу ради отприлике овако:

1. Исказивање могућности.

Све игре, сем хокеја, које Путин игра јесу – игре у којима он гарантовано може да победи. Као што и захтева теорија игара, он прорачунава своје потенцијалне потезе и потезе противника. Он разматра све сценарије до самог краја. Ако он потпуно побеђује или, барем, остаје у било каквом добитку при било ком могућем исходу – тада улази у игру. И, само се крајње ретко дешава да је принуђен да учествује у играма које не жели да игра.

2.  Промена статус-кво.

Ако Путин буде неактиван – све ће наставити да иде утабаним путем, што њему не одговара. Зато му је потребно да догађајима дā подстицај који ће покренути ситуацију у правцу који му је потребан. Он може то да ради сам или туђим рукама, при чему они које он користи могу да разумеју, а могу и да не разумеју шта се дешава. Важно је само да они могу да остваре промене, чак и ако нису способни да без туђе помоћи учврсте успех.

3. Приморавање противника да прихвати нови статус-кво.

Путин даје предност противницима спремним да се помире са поразом и да се слажу са променама. Да би то постигао, руски председник настоји да реакције друге врсте учини некорисним.

Деловање Путина у Украјини потпуно одговара овој шеми. Његов главни циљ био је да повећа моћ Русије и примора Запад да се повуче, проширивши своју сферу контроле и утицаја.

Он би више волео да то учини мирним путем и на читавој територији Украјине, али је спреман и да делује у етапама, а ако је неопходно – да прибегава насиљу.

Крајем прошле године он је, вероватно, прорачунавао ситуацију на следећи начин. У почетку он нуди Украјини пакет финансијске помоћи. Знао је да ће његов савезник – проруски расположени председник Виктор Јанукович, примити тај пакет. Ако се на томе све заврши, одлично – Украјина поново постаје клијент Русије. Ако не, односно, буду немири, протести, нереди или све истовремено – ситуација у земљи ће се дестабилизовати. А нестабилну Украјину неће бити тешко узети под контролу, посебно ако се узме у обзир да значајан део њене територије има симпатије према Русији.

Ако у Украјини наступи нестабилност, следећи Путинов потез биће упад на Крим да тако или на други начин озакони враћање тог полуострва Русији. То ће бити први корак постепеног успостављања руске власти над Украјином. Узимање Крима под контролу неће бити тешко. Ипак, биће потребно да се противници приморају да се с тим помире.

Ако се исто тако дестабилизује ситуација у Источној Украјини, то ће подићи улоге. Због тога ће се украјинске власти и Запад прибојавати да ће Русија кренути даље, а ситуација ће се скотрљати ка отвореном рату. Сада се налазимо управо у тој фази.

Даљи Путинови кораци потпуно су очигледни. Пошто у Источној Украјини створи довољну напетост да се противници забрину, он ће „ослушнути глас разума“. Он ће се одрећи проруских снага у региону, (чије је активности раније охрабривао) пошто их незванично увери у своју подршку и објасни да је за сада још рано да се делује. Запад ће то назвати правилним кораком, изразити опрезан оптимизам и допустити својим економским санкцијама да изгубе на снази.

Путинови противници – укључујући и владу у Кијеву која настоји да се врати обичним политичким играма и којој је потребна руска енергетика – прогласиће победу: Русија је одступила и избегнут је рат. Враћање Крима у састав Русије постаће историјска чињеница на коју ће сваке године крајем фебруара подсећати само мали митинзи поред Беле куће и зграде ОУН-а.

Добри резултати за рад од пола године. Русија ће показати и повећати своју моћ, а Путинови противници ништа неће разумети.

Које би лекције из тога требало научити? Оне се опет могу свести на три тачке:

1. Налажење рањивих места, актуелних и потенцијалних.

Путинове игре нису увек тако очигледне. Ситуација у Украјини није била нестабилна, али је Путин увидео како може да се дестабилизује. Ситуацију треба процењивати не само у датом моменту него и узимајући у обзир могуће варијанте. Важно је увидети којим картама ће Путин да одигра и лишити га тих адута.

2. Разумевање циљева противника.

Запад није могао да заустави Путина, зато што је за Путина Крим био важнији од губитка који би му могао нанети Запад. Он је био спреман да за полуострво плати и много већу цену. Ипак, пошто је то открио, он је такође показао колико високо цени различите валуте геополитичког тржишта – територију, новац, репутацију и томе слично.

3. Коришћење повратне индукције.

То је кључни инструмент теорије игара, који аналитичарима омогућава да унапред предвиде активности играча узимајући у обзир како ће се они понашати у финалној фази игре. На пример, ако ја знам да ви на удар увек одговарате подмећући други образ, ја ћу у преговорима бити мање наклоњен компромисима и напашћу са већом вероватноћом у случају њиховог неуспеха. Звучи познато, зар не?

Недавно је канцеларка Немачке, Ангела Меркел, приметила да се Путин отргао од реалности и да живи у сопственом свету. То уопште није тако. Путин је рационалан играч који доследно следи сопствене интересе, а који су у целини свету добро познати. Инсистирање на моралу, међународном праву и другим регулаторима понашања који се не своде на чист прагматизам, тешко да ће се с њим активирати. При том, његов праволинијски приступ чини га веома погодним противником за сваког стратега који је способан да размишља на сличан начин.

Путина вероватно чуди што Запад тако невешто игра против њега.

(Факти)