Прочитај ми чланак
(Стево М. Лапчевић)
„На велику жалост, наша политичка класа, која је у великој мери зависна од Брисела и Вашингтона, сврстала је Румунију на страну Кијева, а тиме ми Румуни нећемо ништа постићи сем изазивања Русије. Не би требало да будемо пиони ничијих интереса у региону, али наши политичари немају мозга да то схвате. Државници из Београда, Атине и Букурешта су мале играчке великих сила и сви знамо да их покреће само властити интерес, док их разговори о стварању над-државних ентитета у региону не интересују“ – рекли су уредници румунског патриотског портала Фронтпрес.
За почетак нам се представите и реците нам ко заправо стоји иза Фронт Преса?
ФронтПрес је виртуелна заједница алтернативно-идентитарног карактера коју су 2008. покренули омладинци из Темишвара, највећег града са Запада Румуније. Касније, развијањем и ширењем овог пројекта, број сталних и привремених сарадника је порастао. Прикључили су се и људи из других градова. Сви раде добровољно и нико није плаћен за свој посао. Све трошкове подносе уређивачи, а пуно нам помажу и колеге из Клужа, окупљени око портала NapocaNews.
Како стоји ситуација са националним покретима у Румунији?
У Румунији не постоји јака и добро дефинисана националистичка или евроскептична странка, која може да окупи око себе постојеће организације и групације, као што је случај у Грчкој, Француској или чак Мађарској. Разлози су разни, а разговор на ту тему би се oдужио. Румунско законодавство је врло компликовано и захтевно по питању оснивања нових странака и изласка на изборе, а када се ради о националистима не постоји ни финансијска подршка. Наравно, не постоји ни искрена комуникација међу националистичким организацијама у циљу проналажења заједничких тачки и принципа који могу да доведу до стварања једног чврстог упоришта. Претпостављамо да је исто и у вашој држави. Што се самог питања тиче, додали би да је у Румунији активно мноштво малих групица.
Најстарија и најактивнија организација на националном нивоу је „Нова Десница“, али њен утицај на било каква политичка збивања, чак и на локалном плану, је скоро раван нули. Постоји такође и партија “Totul pentru Ţară” („Све за Отаџбину“), која се тренутно распада, а суд треба да донесе одлуку о забрани њеног деловања. Ова странка, коју су након краха комунизма поново оживели бивши политички затвореници и чланови Легионарског Покрета, била је у међуратном раздобљу највећа организација национално-хришћанског карактера са овом делу континента.
Иако је имала подршку старих легионара, није успела да се наметне и придобије симпатије народних маса. Могли бисмо напоменути и разне малене, аутономне и скоро анонимне групице или чак изоловане поједнице, који уз извесне навијачке групације не успевају да испливају на површину и спроведу истакнутије акције.
Ту је и “Partidul România Mare” (Партија „Велика Румунија“), која тренутно нема ниједног посланика у скупштини, иако је `90-их година била важан фактор у политичком животу. Ова странка је контроверзна јер је успела да у транзицији привуче велики број носталгичара национал-комунистичког режима и бивших безбедаша (Секуритатеа), али је тренутно изгубила кредибилитет и нема више никакву подршку у народу,а њени малобројни чланови су подељени на оне који подржавају Корнелија Вадима Тудора и Ђорђа Фунара, бившег гроначелника Клужа.
Како оцењујете унутрашњу, а како спољашњу политику Трајана Басескуа, поготово ако се иста стави у контекст сукоба у Украјини и жеље НАТО пакта да Румунију претвори у полигон за свој рат против Русије?
Што се тиче спољне политике, Трајан Басеску се, бар декларативно, изјаснио као адвокат Румуна изван граница, било да се ради о заједницама из Србије или Републике Молдавије. Председник је недавно изјавио да један од наших стратешких циљева, након прикључивања НАТО пакту и Европској Унији, треба да буде уједињење са Републиком Молдавијом, другом румунском државом. Такође, отворено се изјаснио за партнерство са Америком и војном сарадњом са Пентагоном, одобривши и постављање америчког антиракетног штита на територији Румуније. Председник подржава и стварање „Уједињених европских држава“, пројекат који захтева „масивна одустајања од суверенитета“ националних држава.
У самој Румунији Трајан Басеску не ужива више поверење као у време када је постао председник, пре свега због економских мера које су наметнули Светски међународни фонд и Европска унија, уз пристанак румунске политичке класе. Басескуов мандат ће истећи за неколико месеци, а он по уставу не може више да кандидује, имајући у виду да је председник од 2004. Избори за новог председника ће се одржати у новембру текуће године. Што се тиче претпоставке да Румунија може постати бојно поље између Русије и НАТО пакта, сматрамо да се претерује.
Ова су се два табора сукобила на туђем терену (Грузија, Украјна, Сирија, Либија), избегавајући директан сусрет, који би имао катастрофалне последице не само по Румунију, већ по читав свет. Зато сматрамо да је мало вероватно да се у блиској будућности зарати на територији Румуније, државе која је ипак чланица НАТО пакта.
Какав уопште имате став према сукобу у Украјини? Да ли некога подржавате и да ли уопште Румуни морају некога да подрже?
Забрињава нас сваки конфликт у непосредној близини наших граница, поготово када се ради о држави која тренутно поседује бивше румунске историјске територије. Постоји известан сензибилитет. Што се тиче односа са суседном земљом, Румунија не може тренутно да уради ништа сем да затражи поштовање права румунске заједнице на Западу Украјине, поготово после шовинистичких испада нове владе из Кијева.
То би требало да буде приоритет власти из Букурешта. Не сматрамо да је пожељно да се мешамо у решавање њиховог конфликта, већ једино да се постарамо о нашим људима који у Украјини живе. Нажалост, наша политичка класа, која је у великој мери зависна од Брисела и Вашингтона, сврстала је Румунију на страну Кијева, а тиме ми Румуни нећемо ништа постићи сем изазивања Русије.
Не би требало да будемо пиони ничијих интереса у региону, али наши политичари немају мозга да то схвате. У извесним националистичким круговима су се водиле дебате око евентуалних територијалних захтева према Украјини, а неки су сигнали у том смислу долазили чак из Моске, која жели да дестабилизује Запад бивше совјетске републике. Но, све ове приче постају смешне знајући да је Букурешт признао границе Украјине, званично одуставши од било каквих претензија према бившим румунским провинцијама.
Румунска заједница у Украјини је малобројна и политички неактивна, тако да ту немамо о чему да причамо. Такође, Румунија није војно и економски спремна да тражи територије које су јој биле отете, поготово што до сада није успела да се уједини ни са Републиком Молдавијом, која је независна.
Има ли Румунија данас непријатеља на спољнополитичком плану?
Непријатељи постоје, било да то отворено признају или не. Поменуо бих Мађарску, Европску унију и Светски монетарни фонд. Њихов заједнички циљ је да Румунија као држава буде што слабија и немоћнија.
Ко је непријатељ Румуна унутар саме матице?
Ту би у првом плану требало истаћи нашу политичку класу, али и непријатељски расположене мањине, попут Мађара сецесиониста и бандитских циганских кланова. Но, треба отворено признати да смо највећи непријатељи румунског народа ми сами, утишана већина која толерише морално и материјално разарање државе. Разлози за то су многобројни, од колективног безнађа до претераног индивидуализма или страха. Лакше је тражити кривце свуда наоколо него погледати се у огледало.
Како коментаришете све учесталије контакте Русије и Виктора Орбана, односно како гледате на то да су, како сте и сами недавно премнели, мађарски шовинисти подржали руску страну у украјинском конфликту? Сматрате ли да се ту ради о искреној подршци или у покушају да се преко борбе руског народа остваре великомађарски интереси?
Мађарска, или пак добар део мађарског народа, пати од озбиљног историјског комплекса након пораза у Првом светском рату и потписивања Тријанонског споразума, који нам је омогућио да се ујединимо са нашом браћом преко Карпата и створимо заједничку државу. Носталгија „Велике Мађарске“ преносила се са колено на колено и видљива је чак и на нивоу званичне политике Будимпеште.
Након приступања Мађарске и Румуније НАТО пакту и Европској унији, промена граница се не може доводити у питање, тако да Будимпешта тражи алтернативне геостратешке позиције које би јој бар теоретски омогућиле да изрази своје иредентистичке тежње. Русија је једна од опција, а тако се објашњава и подршка коју Мађари упућују руској страни. Будимпешта још увек не сме да се потпуно истргне из евро-атлантских структура јер не зна какве ће последице имати такав поступак. Наравно, постоје и интереси везани за мађарску заједницу у Украјини, што је својим изјавама потврдио и сам премијер Виктор Орбан.
Како гледате на румунско-мађарске и румунско-бугарске односе? Шта те односе оптерећује и постоји ли начин да се евентуални конфликти превазиђу?
Реваншизам извесних мађарских и бугарских политичких кругова отежава конструктиван дијалог са румунском страном. Ми сматрамо да је шовинизам озбиљна препрека у успостављању искрене и плодотворне сарадње међу европским народима.
Шта нам можете рећи о српско-румунским односима?
На српску заједницу у Румунији се гледа са посебном симпатијом, посебно у западном делу државе. Надамо се да је исто и у Тимочкој Крајини, тамо где се извесни део становништва изјашњава као румунски. Пристизале су неке информације протеклих година, вероватно „напумпане“, о притисцима српских власти на румунско свештенство и људе који су хтели да отворе школе на румунском језику у Тимочкој Крајини.
Сматрамо да сваки човек који себе доживљава Румуном треба да има иста права на образовање и коришћење матерњег језика попут Срба у Румунији. Свесни смо да се ради о ситним несугласицама и изузецима, тако да не пребацујемо ништа пријатељском српском народу, за који нас везује не само православна вера, већ и заједничка узбуркана историјска прошлост. Треба да потенцирамо ствари које нас уједињују, као на пример борба против сепаратизма (Румунија је једна од ретких држава ЕУ која није признала независност Косова). Ако постоји добра воља можемо решити све проблеме и гајити конструктивне односе који да буду на корист и Србима и Румунима.
А како стојите са Русима?
У Румунији постоји на макро-нивоу антируска струја, како код политичких руководилаца, тако и у народу. То је разумљиво до извесне мере, имајући у виду да су царска Русија, а касније СССР, окупирали неке од источних румунских територија. Нажалост, та рана још увек није завидана, а као доказ имамо постојање две румунске државе. Ради нормализације румунско-руских односа, који су поново охладили током украјинске кризе, свакако је потребна добра воља Москве. Не би било лоше да се започне са враћањем блага које је у страху од Централних сила било послато на чување у царску Русију при избијању Првог светског рата.
Један део је био враћен, али доста тога је остало код њих. Ако би то урадила, Русија би сакупила доста поена међу Румунима, а то је врло битно ако се жели успостављање нормалних и пријатељских односа. Једна таква сарадња са Русијом, заснована на међусобном поштовању, дозволила би Румунији да постане важнији фактор у региону или чак мост између Истока и Запада. Том приликом могло би се отворити и питање уједињења са Републиком Молдавијом. Што се тиче националистичких организација у Русији, сматрамо да су оне подељене са једне стране на шовинистичке групације које гаје империјалистичке носталгије, а са друге на идентитарне реалисте, загледане у геополитичку стварност трећег миленијума. Са првом категоријом је тешко одржавати било какве везе, али са осталима се свакако може разговарати и сарађивати.
Да ли је Румунија балканска држава?
Географски, Румунија није балканска држава, али се свакако осећа утицај Византије. У Банату и Ердељу је међутим присутнији утицај западне – аустријске и мађарске културе. На то се додаје румунски слој, са свим својим специфичностима. Према томе, можемо рећи да Румунија није ни балканска, ни западна држава. Налазимо се на раскршћу култура, тако да придајемо себи доста важну улогу у региону. Што се тиче савеза балканских држава, сматрамо да је тако нешто скоро немогуће остварити, пре свега из политичких, етничких и верских разлога.\
Сетимо се свих силних ратова из прошлости који су оставили дубоке ране и крваве трагове у колективној свести. Друга препрека је недостатак народне воље у том смислу, али и политичког деловања. Државници из Београда, Атине и Букурешта су мале играчке великих сила и сви знамо да их покреће само властити интерес, док их разговори о стварању над-државних ентитета у региону не интересују. Једина макроструктура која има реалну политичку моћ у нашим државама је Европска унија, а у блиској будућности ће можда и Евроазијска економска унија почети нешто да значи. У тренутним геополитичким условима ниједан други важнији међународни играч није на помолу.
Има ли уопште шансе да се Молдавија и Румунија уједине и како уопште гледате на положај савремене Молдавије?
Постоје реалне шансе да се Румунија уједини са Републиком Молдавијом. Тренутно, једина препрека у том смислу је Предњистровље. Румунија нема довољно ауторитета да смири ситуацију (поготово што су тамо и руске трупе), а нови оружани сукоби би могли имати несагледиве последице. Најреалнији сценарио би био да се Румунија уједини са Молдавијом, али без Предњистровља. Овај компромис би био миноран у поређењу са осталим предностима. Такође, Кишињев, Букурешт и Тираспол би могли склопити уговор о потенцијалној размени становништва мирним путем.
Но, не може се разговарати о било каквом уједињењу док се не нормализују односи са Русијом. Треба напоменути и да је унионистичком елану са обе стране реке Прут, за разлику од `90-их година, понестало ентузијазма. Такозвана „молдавска нација“ у суштини не постоји. То је измишљотина совјестких окупатора који су покушали (и делимично успели) да потисну румунски идентитет у Републици Молдавији.
Ситуација у Предњестровљу је врло непредвидљива, тако да је скоро немогуће давати прогнозе на дуге стазе. Поменуо сам мало пре компромисно решење: уједињење Републике Молдавије са Румунијом и проглашење независности Предњестровља или његовог уједињења са Русијом. Но, да би то тога дошло, потребно је да се односи са Русијом нормализују. Сматрам да би овај компромис задовољио велику већину, изузев оних који сањају Румунију до Одесе.
