Прочитај ми чланак
Пажња руских и страних економиста последњих дана прикована је за тему девалвације националне валуте Кине, што је за последицу имало пад курса валута великог броја других земаља, укључујући Русију, Казахстан, Вијетнам, Малезију и тако даље. Неки стручњаци називају девалвацију јуана почетком „валутног рата“ између Кине и САД, други верују да је главни циљ овакве одлуке кинеских власти жеља да се побољшају ствари у националној економији, а у будућности – да јуан добије статус глобалне резервне валуте.
По мишљењу америчког председничког кандидата – тајкуна Доналда Трампа – девалвација кинеског јуана има „разоран утицај“ на САД. Са моје тачке гледишта, иза девалвације низа националних валута стоје много крупнији разлози Кине и неких других земаља, повезани не толико са нападом на амерички долар колико са заштитом своје националне безбедности. Имајте на уму да су тренутни скокови курса неких валута последица разбуктавања војних конфиката у различитим регионима света са директним или индиректним учешћем Сједињених Држава.
Многи стручњаци су уверени да је главни разлог ескалације тих сукоба – жеља САД да задрже долар као резервну светску валуту, а самим тим – као инструмент извлачења екстрапрофита буквално из ваздуха. По мишљењу америчког аналитичара Рона Пола, „Сједињеним Државама прети економска криза ако статус долара буде доведен у питање“. „Русија и Кина већ одустају од коришћења долара у међународним трансакцијама“ – каже тај аналитичар. И то је само питање времена… А кад се то догоди, катастрофа САД у грчком стилу може бити неизбежна.
Америчке власти „практично више немају инструмената за борбу против економске кризе“, напоменуо је пре неки дан један од аутора The Wall Street Journal-а. Нешто раније још је један амерички лист – The Washington Times – цитирао председника буџетског одбора Представничког дома Тома Прајса који је изјавио: „Наш национални дуг измиче контроли“.
Шта раде САД у овој ситуацији? Покушавају да преформатизују своју економију? Планирају да смање буџетске расходе и снизе национални дуг? Никако! Авај, изгледа да нико осим малограђана зомбираних изгледом америчким новчаница не сумња да се Вашингтон определио за насилно решавање проблема.
Основни предуслов за почетак Првог светског рата био је, као што је познато, жеља неких држава да прекрајају мапу света, а резултат – укидање четири империје и потписивање Версајског уговора који је утврдио нови светски поредак на челу са Лигом народа, у којој су доминирале Велика Британија и Француска. Разлози за избијање Другог светског рата били су раст геополитичких амбиција Немачке на рачун растуће кризе Британског царства и Велике депресије у САД. А окончан је тај рат споразумом три државе у Јалти са пратећим формирањем Савета безбедности УН, који су приватизовале земље-победнице.
Хладни рат између светских система капитализма и социјализма, у суштини није био трећи светски рат, јер, упркос насилном прекрајању граница у Јужној (Југославија) и у Источној Европи током 90-тих година прошлог века, до глобалне поделе света није дошло.
Совјетски Савез се више самоуништио, него што је био разбијен од геополитичких непријатеља (као што се „социјалистички систем“ саморасформирао), Русија је такође, не потписујући акте капитулације, обновила нуклеарне арсенале, сачувала позицију у Савету безбедности УН, па чак ушла и у G7.
О почетку садашњег трећег светског (хибридног) рата – као о свршеном чину – политичари су почели да говоре у пролеће 2014. године, када су Сједињене Државе тајно окупирале Украјину (земљу која је историјски важан део руске цивилизације), представљајући Русију као „окупатора“ и објављујући јој санкције и ултиматуме.
Треба имати у виду да су циљеви два светска рата увек били не толико освајање територије и потчињавање непријатеља, колико постизање доминације у финансијској сфери, која у савременој економији има улогу срчаног мишића, који обезбеђује проток крви у људском телу.
Са моје тачке гледишта, све наведене ратове јасно прати финансијска позадина догађаја, која је и кључни смисао глобалне конфронтације модерног доба, јер је сваком од ратова претходила светска финансијска криза, из које су државе-победнице излазиле с фундаменталном предношћу.
Првом светском рату претходило је оснивање Система федералних резерви САД у децембру 1913. године, што се, наравно, није могло свидети Немачкој. На крају Другог светског рата Сједињене Државе и њихови савезници специјалним споразумима у Бретон-Вудсу утемељују статус долара као светске резервне валуте. Тада су такође формирани органи управљања планетарним финансијским системом – ММФ и Светска банка.
Године 1971. САД су једнострано одбиле да испуне своје међународне финансијске обавезе о златном еквиваленту долара и приграбиле себи функцију монопола на емисију резервне валуте, самим тим изазивајући негативан став финансијског света и ударајући темеље за још један глобални сукоб. А, почетком XXI века САД су фактички постале паразитски привезак ФРС и силом чувају ексклузивно право на велике финансијске инјекције у своју економију.
Истинским почетком трећег светског рата треба сматрати, барем по мом мишљењу, 2009. годину када је Кина (вероватно – у сарадњи са водећим мултинационалним банкама) одговорила на изазов САД предлогом да се долар као глобална резервна валута замени новим међународним системом под контролом Међународног монетарног фонда. У контексту тих догађаја, дефинисане су основне стране будућег светског рата: САД и њихови сателити (пре свега ЕУ) – с једне стране, и Кина и њени савезници (укључујући Русију) – с друге стране.
На тај начин, резултат Трећег светског рата би требало да буде не само прерасподела глобалних тржишта, већ промена статуса светских валута и успостављање од стране субјеката-корисника новог система контроле над Системом федералних резерви САД и другим сличним институцијама.
Верујем да су Сједињене Државе као главни покретач новог светског сукоба закасниле са почетком трећег светског рата и да су још погрешиле адресу. Отпочињући рат против Русије (у Грузији, балтичким државама, Украјини итд.) и идући за породицом Буш и другим „интересним групама“ заинтересованим за контролу резерви енергената на Блиском истоку и путевима њихове доставе ка Западу, амерички стратези су промашили два основна тренда.
Прво, они су допустили формирање светког финансијског система (мрежа мултинационалних банака) као независне силе, која је заинтересована за контролу над свим светским валутама и штампаријама новца, а све мање заинтересована за подршку учаурене паразитске америчке економије. И друго, америчка елита је преспавала економски и политички успон нових светских сила и потпуно суверених држава, као што су Кина и – потенцијално – Индија.
Резултат је то што данас САД више не могу да задрже финансијску (а тиме и потпуну) контролу над светом без глобалног рата. Верујем да Стејт департмент, у принципу, већ не контролише, колико дезорганизује FRS, а кинески јуан измиче контроли из Вашингтона (чак је и опасан за њега), а отприлике већ 2025. године конкуренција америчком долару могу да постани и индијска рупија, латиноамерички амеро и валута ЕАЕУ.
Данас, чини се, Американци морају да се задвоље покушајем да осигурају доминацију својих компанија на неким регионалним тржиштима – на пример, у западној Европи, као и рачунањем на задржавање контроле над низом нафтоносних региона Блиског Истока. С друге стране, сазнање америчких елита да нагло пада политички утицај САД у свету, биће главни катализатор агресивних, али неадекватних акција Стејт департмента у спољној политици.
Превео за Факти – Срђан Ђорђевић
