Прочитај ми чланак…Да генерал Недић није прихватио своју улогу, Немци су били решени да у Србију доведу казнене експедиције које би биле састављене од усташа, Бугара и Арбанаса. И не само то: они би и ту, осакаћену, ојађену, у црно завијену Србију, поделили између НДХ, Велике Албаније, Бугарске и Мађарске.
С тиме је генерал Хајнрих Данкелман, немачки војни заповедник у Србији, уцењивао генерала Недића, приморавајући га да се прихвати улоге председника „Владе народног спаса“. Да је упркос свему томе Недић рекао „не“, можемо ли замислити шта би све усташе радиле по Београду, Ужицу, Крагујевцу, Бугари у Крушевцу, Нишу, Алексинцу, Арбанаси у Рашки, Краљеву, Чачку…?
Какво место у нашој историји заузима Милан Недић? Зашто га једни толико уздижу, а други, пак, толико руже? Да ли је он био „српска мајка“ или маћеха? „Злочинац“, „херој“, „фашиста“, „родољуб“, „крвник“, „спасилац“, „џелат“, жртва“. Овакви и слични упрошћени вредносни судови доминирају нашом јавном сценом поводом актуелног процеса евентуалне рехабилицације генерала Милана Недића. Као што се може приметити, они се најчешће доносе острашћено, „вреле главе“, углавном бирајући наведене термине у складу са својим идеолошким опредељењима, притом занемарујући историјски контекст у којем је последње четири године живота провео генерал Недић. Да бисмо покушали дати што објективнију слику о лику и делу овог човека, хајде да говоримо језиком неспорних чињеница…
Милан Недић потицао је из угледне породице, беспрекорне војничке каријере, овенчан славом из претходних ратова, ађутант краља Петра I Карађорђевића, лични пријатељ његовог сина, краља Александра I Ујединитеља, министар војске и морнарице Краљевине Југославије (1939-1940). Отац четворо деце. Једном речју, успешна и остварена личност. Шта је њега натерало да крајем августа 1941. године прузме незахвалну улогу председника српске владе под окупацијом? Шта га је натерало да том одлуком практично „баци у воду“ све своје дотадашње заслуге, углед, част, име и образ? Одговор на ова питања лежи у догађајима који су се одиграли на тлу Југославије између 5. априла и 29. августа 1941. године.
Након војног тријумфа Сила Осовине и слома југословенске краљевине у краткотрајном Априлском рату, окупатори су, у складу са Хитлеровом директивом (план „Привремене смернице за поделу Југославије“), у централним деловима земље формирали и подржали квазидржавне творевине Независну Државу Хрватску и Независну Државу Црну Гору, која је била под протекторатом Италије, док су периферни делови Југославије једноставно припојени околним државама, савезницима Трећег Рајха. Бачка, Барања, Међумурје и Прекомурје припали су Мађарској, највећи део Македоније, Косовско Поморавље и југоисточни делови централне Србије анектирани су и окупирани од стране Бугарске, централни и северни делови Словеније, припали су Немачкој, док је Италија директно анектирала Далмацију, јужне делове Словеније и велики број острва Јадранског приморја, а Косово, Метохију, делове западне Македоније и пограничне крајеве Црне Горе, прикључила свом протекторату – Великој Албанији.
Стешњена у преткумановске границе, заправо још уже, с обзиром на инкорпорацију Врањског и Пиротског округа у састав Бугарске, Србија се нашла под режимом војне управе, као једина југословенска територија са таквим статусом, обавезна да плаћа контрибуције немачком окупатору за издржавање окупационе војске, што је такође био случај без преседана на тлу војно поражене Краљевине Југославије.
Српски народ се нашао у катастрофалној, апокалиптичној позицији, поцепан у неколико непријатељских сателитских држава, под строгом окупацијом, у многим крајевима окупиране земље чак и животно, егзистенцијално угрожен, суочавајући се са потенцијалним физичким истребљењем. У посебно тешкој позицији нашли су се Срби на територији НДХ, који су од самог стварања ове монструм-државе изложени планском геноциду, масовним покољима, ужасним, бестијалним злочинима, над којима су се чак и сами окупатори згражавали. У сличној ситуацији налазио се српски народ на Косову и Метохији, бугарској и мађарској окупационој зони.Издаја на фронтовима, брзи војни пораз, одвођење неколико стотина хиљада војника у заробљеништво, окупација и растурање југословенске краљевине били су само део личне трагедије генерала Недића, кога је све то, као војника од каријере и дигнитета сигурно јако погодило.
Њен најстрашнији чин одиграо се 5. јуна 1941. године након експлозије муниције у Смедеревској тврђави, приликом које је он изгубио сина јединца и трудну снаху. То га је сасвим сломило, натеравши га да се повуче у себе и остатак живота проведе тугујући за ненадокнадивим губицима. Крајем јуна и почетком јула 1941. године почеле су организоване герилске акције против окупатора, које су прерасле у прави оружани устанак. Ослобођене су и мање територије на тлу окупиране Србије, са језгром у њеном западном делу. Међутим, то је изазвало велике, кобне последице. Окупационе снаге су примениле страшне репресалије над српским цивилним становништвом. Према поузданим подацима, за свега неколико месеци, од јула до децембра 1941. године, у окупираној Србији је убијено између 45.000 и 50.000 људи. Ако се узме у обзир страдање српског народа на територији НДХ, Косова и Метохије, мађарске и бугарске окупационе зоне, јасно је да су се Срби у тим моментима практично налазили пред биолошким уништењем.
У тим чињеницама треба тражити разлоге Милана Недића за прихватање улоге председника српске Владе под окупацијом. Три дана након прихватања те незахвалне функције, он је у драматичном говору 1. септембра 1941. године обзнанио разлоге због којих је себе ставио у тај положај: „Дошао сам за владу да спасавам народ, да се међусобно не истреби, да завлада ред и мир, рад и братство, да сачекамо свршетак рата здружени под барјаком ‘Само слога Србина спасава’. Шта ми можемо сад да учинимо? Ништа. Само себи зло. Ми смо зрно песка у узбурканом светском мору. Данас се врше обрачуни највећих сила света. Ту ми нити можемо помоћи, нити одмоћи. Немој да се мешамо у туђе, јер ко се меша у туђе ствари, извуче обично дебљи крај“. Тако је генерал Недић постао колаборациониста. Невољно и у крајњој нужди. Он је свесно жртвовао свој образ да би спасио свој народ, да би га заштитио, да би примио стотине хиљада српских избеглица, да би их сместио, нахранио, напојио, „да би спасио што се спасти да“.
Зато ценимо да се он никако не може изједначити, нити упоредити с Антом Павелићем у НДХ, Видкуном Квислингом у Норвешкој, па ни сасвим са маршалом Филипом Петеном у Француској. Генерал Милан Недић није добровољно, радосно и одушевљено прихватио место председника Владе под окупацијом, нити је са цвећем и песмом сачекао Немце као ослободиоце, нити је био „пета колона“ за време рата. Он се тек после војног пораза, разарања земље и велике опште и личне несреће у условима сурових немачких одмазди, прихватио тешког посла, око којег се нико није отимао. Хипотетички, можемо ли замислити шта би се десило да то није урадио? Иако је историчарима „забрањено“ да дају одговоре на питања „шта би било кад би било“, чини нам се да у овом случају не би било тешко предвидети евентуалне последице такве одлуке.
Да генерал Недић није прихватио своју улогу, Немци су били решени да у Србију доведу казнене експедиције које би биле састављене од усташа, Бугара и Арбанаса. И не само то: они би и ту, осакаћену, ојађену, у црно завијену Србију, поделили између НДХ, Велике Албаније, Бугарске и Мађарске. С тиме је генерал Хајнрих Данкелман, немачки војни заповедник у Србији, уцењивао генерала Недића, приморавајући га да се прихвати улоге председника „Владе народног спаса“. Да је упркос свему томе Недиће рекао „не“, можемо ли замислити шта би све усташе радиле по Београду, Ужицу, Крагујевцу, Бугари у Крушевцу, Нишу, Алексинцу, Арбанаси у Рашки, Краљеву, Чачку…? Да ли би нас данас уопште било? Иако на први поглед делује можда претерано и сурово, ово питање би у тим околности било сасвим реално.Поред колаборације, један од највећих грехова који се стављају на душу генерала Недића је његово (наводно) учешће у „решавању јеврејског питања“.
Истине ради, он са тим није имао апсолутно никакве везе! Тиме су се бавили искључиво Немци. Припадници оружаних снага „Владе Народног Спаса“ нису хапсили Јевреје. Хапсила их је немачка полиција, SS јединице, службе безбедности, а стрељао их углавном Вермахт. Логор Старо Сајмиште (Judenlager Semlin), у коме је уморен велики број Јевреја, налазио се у НДХ, а не на територији тзв. „Недићеве Србије“! На суђењима немачким војним и полицијским командантима у Београду ти злочини су остали везани искључиво за њих.
Нико чак ни од послератних власти генералу Недићу није импутирао одговорност за злочине над Јеврејима, дакле ни у моментима када се квалификовао као поражени непријатељ, заробљеник, издајник и ратни злочинац. А данас се, врло често, неистинито и олако, из појединих кругова злонамерно саопштава да је Београд био „први Judenfrei град у Европи“. Ова информација се у нашој јавности готово сасвим одомаћила, као да се генерал Недић њоме лично „на сва уста хвалио“, а уствари је по среди био извештај надлежног немачког старешине својим заповедницима у Берлину о ситуацији поводом „решавања јеврејског питања“ у окупираној Србији.
Иако се налазио под бројним притисцима окупационог режима, генерал Недић није дозволио ангажовање ниједног Србина на Источном фронту у саставу јединица Сила Осовине. Захваљујући хуманости, бризи и преданом раду његовог комесара за избеглице Томе Максимовића, у окупирану Србију је прихваћено, смештено и збринуто преко 420.000 српских избеглица (од тога више од 80.000 деце) и неколико десетина хиљада Словенаца, прогнаних из својих домова. За њих је генерал Недић заиста био „српска мајка“.
С друге стране, треба рећи да је за емигрантску владу у Лондону био симбол издаје и сарадње са непријатељем који је разбио и окупирао његову земљу, и поред тога што је у неким моментима прикривено помагао Михаиловићеве снаге.
За припаднике и симпатирезе КПЈ, као и за њихове породице, био је још гори. У њиховим очима представљао је оличење злотвора, због његових антикомунистичких ставова и доследне борбе против партизана.
Било како било, ко год да је на крају победио, његова судбина би била запечаћена. Чини се да је и он тога био свестан. Након распуштања „Владе народног спаса“, генерал Недић је 6. октобра 1944. године заједно са већином својих министара пребачен из Београда преко Будимпеште у Беч, а касније у Кицбил, место где су биле смештене све владе чије су земље Немци окупирали.
Британске снаге су га предале новим југословенским властима за Нову годину, 1. јануара 1946. године. Генерал Недић је смештен у затвор ОЗНА-е, где га је саслушавао мајор Мило Милатовић. Нешто више од месец дана након његовог изручења, 5. фебруара 1946. године, београдски медији су објавили вест да је извршио самоубиство скочивши кроз прозор док чувари нису пазили. Ово се данас узима као званична верзија његове смрти, иако није јасно како се најчуванији затвореник ОЗНА-е, човек од близу 70 година, могао отети својим чуварима, засигурно људима у пуној снази. Никада званично није саопштено где је сахрањен, иако је један капетан ОЗНА-е тврдио да је покопан на Централном гробљу у Београду. Милан Недић нема свој гроб. Милан Недић нема свој споменик. Његови потомци немају где да му запале свећу.
Ипак, уврштен је у књигу „Сто најзнаметнитијих Срба“. Чланак о њему написао је еминентни војни историчар др Миле Бјелајац, а редакцију су чинили: др Драгомир Виторовић, академик, др Сава Вуковић, епископ, др Павле Ивић, академик, др Василије Крестић, академик, др Дејан Медаковић, академик, др Мирослав Пантић, академик, др Даница Петровић, др Драгослав Срејовић, академик. Књига је објављена уз благослов патријарха Павла. На тај начин, још један српски безгробник добио је свој симболични спомен.
Не усуђујемо се одговорити на питање да ли генерала Недића треба судски рехабилитовати или не. Нити смо зато позвани, нити компетентни. Тиме нека се баве правници. Он је свакако био једна трагична и контроверзна историјска личност, чија се лична судбина у многоме поклапала са судбином његовог народа, за чији је биолошки опстанак жртвовао свој образ, име и војничку част. Зато је питање његове правне рехабилитације можда и небитно. Он је, на неки начин, већ рехабилитован. Њега је суштински рехабилитовало оних неколико стотина хиљада наших сународника, који су захваљујући њему, његовој колаборацији, његовој жртви – остали живи.
