Изгледа да је Вук Караџић највећи непријатељ и издајник српског народа. И ја као поштовалац дела генијалног Вука спадам у тај ред издајника Спрства. Потомци комунистичких зликоваца, доктори самоуправних наука и клонови њиховог система мишљења, свесни или несвесни, они који су нас из Европе, у коју нас је Вук увео, одвели у Африку, у коју нас је Броз одвео, сада преко одређене господе пуцају на Вука из свих тешких хаубица које нису претопљене у Смедереву.

Можда је једини већи издајник и непријатељ Срба Доситеј Обрадовић. На факултету сам научио „да је Доситеј рекао шта би требало радити, а Вук показао како то треба урадити“. Међутим, ја сам по занимању магационер, моје знање и мишљење није битно.

Коме веровати? Докторима са Сорбоне (још из 19. века) или докторима и академицима универзитета и академија чији је почасни доктор и академик био „шлосер“ кога је „човек од челика“ овде инсталирао. Да се обрачуна са великосрпским хегемонизмом, са Српством, као највећом препреком ширењу комунистичког интернационализма на Балкан. Потомци шлосера и челичног човека данас су власници Србије и господари њене свести и савести.

Доситеј и Вук су дефинисали Српство. Први у српској химни „Востани сербие“, други у тексту „Срби сви и свуда“. Срби су, из многих разлога, српство свели на Београдски пашалук, цео 19. и прве две деценије 20. века бробе за слободу, бацили у бездан. Уз богату помоћ и са запада и са истока: фашизам, нацизам и комунизам.

Доситеј и Вук су били изнад свог (српског) времена. Увек су били сумњиви. Њихови гробови су на улазу у Саборну цркву у Београду. То би, као симбол, могло да значи: Црква их није прихавтила, али није могла да их одбаци.

Требало би да сваки Србин, који се бави политиком и јавиним послом, бар два пута годишње прочита Вуково писмо Књазу Милошу. У њему је податак, између осталог, да је Милосав Лаповац тражио да се у Србији побију сви писмени људи јер су они једини кривци за сва зла. Три године после тог писма Милош је Вуку доделио пензију. Вук је био псимен, хтео је да описмени Милоша, а како, пише у Писму.

Кад неко напада Вука, као издајника и непријатеља спрпства, аустријског и ватикаског шпијуна, непријатеља руског и православног… неко би могао „помислит“ да управо „тужилац“ ради оно због чега Вука оптужује. Можда му смета дух Српства који је сачуван у Вуковим делима (50 обимних књига које се тешко налазе, а требало би да их поседује свака српска породица, као тапију, или поседновни лист).

Да ли је Пушкин, као родоначелник модерног руског књижевног језика, издајник руског народа и руске књижевности? Шта ли Руси кажу о томе?

Какви ли су тек издајници Руси? На светском првенству у фузбалу, усред земље Русије, Руси су носили дресове на којима су, страга, њихова презимена била исписана неком чудном ћирилицом, пардон, латиницом. Ни једно руско презиме нисам могао да прочитам. Ето шта нам раде непријатељи русије и православља. За све је крив Вук Караџић. Јер Руси су Вуку Караџићу давали ордења, пензије, примали га у академије, давали му почасне докторате, био је члан њихових књижевних друштава… И зато су руска презимена, на руским дресовима, исписана латиницом, а наши врли националисти то нису спречили! Срамота за српски народ.

Да би се разумела издајничка углога Вука Караџића у историји Српства, можда ће нам помоћи одломци из текста једног бошњачког академика1. Можда би било од користи упоредити критику бошњачког академика и савремених српских националиста:

„Једна варијанта најгоре фашистичке идеологије осмишљена је у агресивном православљу и његовом вјерскогеноцидном радикализму од XИИ вијека до данас, а његови интерпретатори и реализатори су екстремно свешенство, националистички интелектуалци (писци, политичари, историчари, академици и др.) и владари помућене памети.

У овом геноцидном контексту створена је идеја о тзв. државном језику, о србослављу и Србославији, о етничким чишћењима и покољима у име вјере (‘’српске вере’’) и српскохришћанског паганизма.

Своју језичку реформу Вук је започео 1814. године, да би већ 1818. својим Рјечником српскога језика верификовао доминацију овога језика над осталим јужнословенским језицима и ставио под исти именитељ језик Срба у Шумадији, Срба у Војводини и на Косову, затим језике свих Босанаца, Црногораца, Хрвата (сем чакаваца и кајкаваца), те Влаха у источним дијеловима Србије. Овај Рјечник је доживио неколика издања, послије 1818. године: 1827, 1854, 1896, 1930, и задње послије 1960.

Цјелокупна Вукова реформа, уз помоћ ноторног аустрофила Копитара и Беча, одвијала се у контексту супротстављених интереса Аустроугарске и Русије и конфликата са Турском. Вук је вјешто користио и једне и друге и успостављао темеље не само српској усменој и писаној култури на народном језику, опонирајући настојањима цркве, неких конзервативних писаца и актуелних представника власти у Србији, већ је успостављао и основе за будуће националистичке и великосрпске пројекте.

(…)

Вук и његови истомишљеници водили су у Србији, и око ње, борбу за афирмацију народног језика и усмене народне традиције, што је научно промовисано и књигом ‘’Рат за српски језик и правопис’’ Ðуре Даничића (изд. 1847.). Вукова реформа једном својом националистичком компонентом (оном ‘’Срби све и свуда’’) нашла је педесетих година XИX стољећа, и даље током XX, не само језичку потврду већ и националистичку, и геноцидну, у дјелима као што су Његошев “Горски вијенац’’ (она ‘’Истрага потурица’’ прва је литерарна потврда етничког чишћења, међунациналне и међувјерске мржње и покоља који су слиједили током три стољећа – до данас), затим у неким пјесмама Бранка Радичевића (фрагменти из “Ðачког растанка’’) и Ðуре Јакшића (“Отаџбина’’) , у дјелима Јанка Веселиновића (“Хајдук Станко’’) , као и у српским епским пјесмама, те у црногорској и хрватској епици. И посебно у новијој књижевности у дјелима Ива Андрића.“

Старо правили је било да је лето период када нема довољно „узбудљивх“ вести па морају да се измишљају, или се ваде из нафталина неке теме и идеје које ће бити, можда, оствариве у далекој будућности као канал Дунав – Морава – Вардар – Егејско море. Да ли је у Вук Караџић згодан за „свеобухватне“ нападе у периду када многа гласила немају о чему да пишу?

Можда је „хајка на Вука“ агенда нових власника Србије?

КО ЋЕ ЗАШТИТИТИ ЕВРОПУ која би да штити друге? https://t.co/feXG9swpmH

— СРБИН инфо (@srbininfo) July 10, 2018

(наставиће се)

1 Цитати су преузети из текста „БОШНЈАЦИ И НЈИХОВ ЈЕЗИК КРОЗ ХИСТОРИЈУ“, Објављено: 06. Септембер 2005. 00:09:00, Пише: Алија ДЖОГОВИЋ, http://www.bosnjaci.net/prilog.php?pid=18884

Извор: vidovdan.org

Ознаке: анализа, вук караџић, Срђан Љутић