Прочитај ми чланакАтлантски савет очито нема у виду помирење са Србима већ само са Србијом, ако је она спремна да се одрекне РС и Срба у Црној Гори.
Брајан Хојт Ји нам је пре неки дан поручио да САД имају интерес да наша земља нaстaви дa идe кa ЕУ, те „жeлe дa пoмoгну Србиjи нa тoм путу“. Наизглед то звучи охрабрујуће. Но, када се сагледа шта они из редова америчке „дубинске државе“ који се и даље нама баве очекују од Београда – видимо да није тако.
У Вашингтону је недавно одржана конференција „Долазећа олуја? Обликовање будућности Балкана у ери неизвесности” у организацији Атлантског савета. Пре тога је та утицајна НВО из чијих редова долази низ функционера Стејт департмента објавила извештај „Балкан напред – нова америчка стратегија за регион”. У њему је дала виђења стања у нашем региону и понудила неколико предлога америчкој администрацији шта да предузме. Ту се сугерише и потреба за „историјским помирењем са Србијом”.
Наша јавност је на то реаговала позитивно, као да нам је понуђено решавање „српског питања”. Уосталом, логично је помислити да су Американци, ако мисле да би им користило партнерство са нама, спремни нешто да учине за нас. Међутим, пажљивије читање извештаја разбија те илузије, а камоли оно што је убрзо уследило. У извештају се нападно хвали подгорички режим који води агресивну политику асимилације Срба у Црној Гори и упоредо се сугерише даља централизација БиХ.
КОЛОНИЈАЛНА „РАЗМЕНА“
Једино што индиректно указује на америчку спремност да се нешто понуди Србији, то је констатација да би САД ваљало да обнове репутацију „истинског посредника”. На основу тога може да се помисли да је Вашингтон спреман да прихвати поделу Косова, мада то мени пре делује као могућа понуда да арбитрира у размени северног дела Косова за јужне делове централне Србије са албанском већином.
То, ваљда, сваком нормалном у Србији није прихватљиво јер онда се не ради о подели Косова које је од 1999. ван наше јурисдикције, већ о отварању поделе целе Србије. Зашто онда на ред не би дошли делови рашке области са муслиманском или Војводине са мађарском већином? Да којим случајем и није тако, односно да су Американци спремни да нам понуде поделу ограничену на Косово, и то је далеко од решавања „српског питања”. Ми бисмо били дужни да прихватимо независност остатка Косова, третирајући га, у складу са западним флоскулама, као „јединствен случај”, док би Републици Српској било ускраћено аналогно право на самоопредељење. А када се дефинитивно затвори питање Косова тешко би било отворити питање РС без поменуте упоредне поделе остатка Србије.
Атлантски савет очито нема у виду помирење са Србима већ само са Србијом, ако је она спремна да се одрекне РС и Срба у Црној Гори. Таквој Србији би можда био понуђен север Косова. Представник америчке администрације који се бави нашим регионом а учествовао је на конференцији посвећеној Балкану, Брајан Хојт Ји, отишао је корак даље. Отклонио је и северно-косовску могућност. Како је рекао: „Партнерства би требало да буду двосмерна, са очекивањем да ће међународна заједница пружити финансијску, техничку, моралну и другу помоћ, а да ће лидери у региону испунити своје обавезе”.
Другим речима, није Америка примарно крива за одсуство искреног партнерства, већ смо одговорни ми. Не испуњавамо адекватно обавезе! А ако их испунимо, они су спремни на помирење. Опростиће нам што су нас тукли а даће нам и нешто већу „финансијску, техничку, моралну помоћ”. О подели Косова а камоли целовитом решавању „српског питања” – нема ни говора.
ГЕОПОЛИТИКА ЗАСТРАШИВАЊА
Да ли тако можемо да се миримо са Америком ако нисмо баш потпуно спали на ниво протектората? Да се они који код нас доносе одлуке не би много „ломили” око одговора, Хојт Ји прилично арогантно поручује: „На Балкану не функционише политика стратешког стрпљења”. Читајте: ево америчке интервенције ако српски лидери не схвате да немају више времена да околишају. Она, наравно, неће бити у форми класичне агресије, већ у виду отварања „наранџастих” процеса.
На Београд се врши озбиљан притисак причама заступљеним у извештају и на поменутој конференцији о ауторитаризму, корупцији, слабости институција. Све то Вашингтону не смета док неко ради шта му се поручује али чим се отргне контроли или се истроши америчко стрпљење због изврдавања – постане основ за меку „демократску интервенцију”.
Тако стоје ствари са америчком спремношћу на „компромис”. Она не постоји! А што се тиче оних који код нас доносе одлуке, немају право да због куповине лично-партијског мира дају погубне националне уступке! Свет се довољно променио да Србија има капацитет да се одупре некој новој обојеној офанзиви, а за класичан војно-политички притисак на нас САД немају простор. Све се умногоме ипак своди на стратегију „шокирај и застраши”, о којој сам писао. Хојт Ји то добро зна!
