Прочитај ми чланакСтуденти су кренули срцем, кораком и вером, као од самог почетка њихове борбе. Наши студенти. Млади, свесни, одлучни. Кренули су пешке ка Лозници, где ће 9. маја учествовати на скупу „Марш на Дрину“ као потомци јунака, као глас савести и разума, као нада васцелог народа.
Њихови путеви воде преко Цера, Дрине, Гучева, Чокешине – светих места српске историје. Свако то име утиснуто је у колективно памћење народа, утиснути у наш ДНК , као символ борбе за слободу.
На Церу, 1914. године, српска војска предвођена војводом Степом Степановићем зауставила је Поћорекову офанзиву – наневши прву савезничку победу у Првом светском рату. Ту су храбро гинули и обични војници и команданти: каплари, поднаредници, борци из Јадра, са Дрине, из Мачве и Подриња и других делова слободарске Србије.
Са Дрине, где је вода неретко бивала црвена, како каже писац ,, Тече крвава Дрина“, долази и дух Анте Богићевића, славног војводе Првог српског устанка, који је бранио тај крај од турске силе и који је својим мачем бранио част западне Србије, на бедемима испред Цркве, изворишта вере и снаге српскога рода, који је ,,крстом, пером и мачем“ бранио свагда свој опстанак . У том истом крају, на Чокешини, 1804. године, јуначки су пали браћа Недићи, Осечанци – Недељко, Илија и Стојан, као и млади калуђери и устаници који су се са неколико десетина сабораца супротставили читавом турском одреду. Борили су се до последњег – за веру, за слободу, за Србију.
Не смемо заборавити ни Гучево, где је у јесен 1914. српска војска у рововима, под непрекидним бомбардовањем, држала линију фронта. Ту је сваки камен упијао крв, свака смрт била снажни вапај: „Не дам своју груду.“
И онда – Лозница. Град хероја. Први град у поробљеној Европи који је ослобођен у Другом светском рату. 31. августа 1941., под командом потпуковника Веселина Мисите, српски устаници су разбили немачки гарнизон. У тренутку када је цео континент био на коленима, Србија је стала усправно, стала и устала у Лозници. Мало се о томе зна, али памте и не заборављају они на којима остаје ова земља.
Данас, наша омладина, наша интелигенција, наша снага – опет стоји, непоколебљиво. Данас се боре против нових облика окупације, против издаје – не више бајонетима и пушкама, већ знањем, истином и истрајношћу. Студенти су данас савест овога друштва.
Боре се и за ту земљу – за Јадар, за подрињски крај, који је на удару пројекта злочиначког Рио Тинта. Компаније која жели да ископа литијум, а за собом да остави пустош. Мештани овог краја већ годинама пружају отпор – на њивама, мостовима, путевима, пред окупираним институцијама. И сада им се придружује омладина из целе Србије.
Њихова борба је иста она коју су водили Богићевић, Недићи, Степа и Мисита и многи славно српски хероји, а сви су славни. Сваки који је пошао у бој са окупатором, бој за слободу, има своју славу, на овом и на оном свету . Јер шта је слобода, ако није право да одлучујеш о својој земљи, свом ваздуху, својој води?
Зато, 9. маја – на Дан победе – не славимо само прошлост већ исказујемо став да не дамо нашу будућност, да не одустајемо до коначне победе, слободе, правде, да не одустајемо од борбе за бољу Србију. Подсећамо да борба за слободу никада не престаје, само мења лице. И само храбри корачају даље, а ми смо већински храбри, јер у свакоме од нас тече крв барем једног славног претка.
Студенти имају право да траже, имају право да се боре, а наша је дужност да их подржимо. Њихови кораци одјекују истом снагом као топови са Цера, као вапаји са Гучева, као молитве из Чокешине.
И зато – подржимо их. Не као гледаоци, већ као саборци. Јер њихова борба је и наша.
Видимо се у Лозници 9. маја, на Дан победе над фажизмом, да потврдимо да ни ,,фашисти“ данашњице неће моћи против силе народа Божијег!
За Србију, за слободу, са вером у Бога!
