Србија је већ годинама сведок протеста, шетњи, окупљања, петиција и изјава “гласа разума”, али ништа од тога није уздрмало режим као што су то учиниле студентске блокаде. Не зато што су оне масовне као неки ранији протестни таласи, већ зато што погађају у само срце система: образовање, институције, кредибилитет државе и, пре свега - будућност.

Шта Вучић жели да уништи? Не само блокаде — већ концепт активног отпора

Вучићу не сметају само затворена врата факултета — смета му чињеница да су ти зидови постали симбол отпора. Да су млади људи, без страначке припадности, без интереса и без страха, показали да се власт може довести у шах-мат позицију. Они не блокирају због себе, већ због принципа. А у систему где је апатија стратешки циљ, сваки принцип је опасност.

Симболички, универзитет је последња институција коју режим није потпуно покорио. А блокаде представљају директан доказ да је слободна мисао преживела, и да улази у отворени сукоб са режимским апаратом.

Зато је власт спремна на све — од медијске сатанизације до пуштања навијача и специјалаца, само да би блокаде престале.

Подршка народа: симпатија без акције

Јесте, студенти имају подршку народа. Али реч је о подршци која је у суштини пасивна — мноштво грађана одобрава, али мало ко је спреман да се прикључи. Позиви на генерални штрајк нису одјекнули како би требало, а без шире грађанске непослушности, режим не осећа прави притисак.

Ово води ка још једном парадоксу — студенти су спремни да изгубе годину живота за друштво које није спремно да им посвети ни један радни дан. Зато власт у овом тренутку игра на карту временског исцрпљивања, рачунајући да ће блокаде попустити под теретом изостанка подршке у пракси.

Професори — три фронта академске савести

1. Подршка студентима и блокадама — ово је најчвршћи корпус наставника, који разуме суштину борбе и иступа упркос ризику.

2. Подршка протестима, али не и блокадама — овде се налазе они који деле вредности студената, али се плаше да блокаде могу бити инструментализоване од власти  као изговор за урушавање универзитета.

3. Пропагандисти власти — у мањини, али на кључним позицијама, ови „професори“ делују као стражари режима унутар академије. Њихов задатак је да кроз административне мере и јавне наступе осујете сваки покушај студентског активизма.

Дилема: прекид блокада као пораз или као тактички потез?

Постоји логичко питање: ако се блокаде прекину, да ли се тиме негира све што је до сада урађено? Одговор зависи од начина на који би до прекида дошло.

• Ако би се блокаде прекинуле без јасно артикулисаног разлога или уступка од власти, то би режим интерпретирао као капитулацију. Вучићев медијски апарат би то прогласио „победом разума“ и затворио тему.

• Ако би блокаде биле прекинуте стратешки, уз јасан прелазак на неки нови вид борбе — масовне штрајкове, преузимање улица, институционални притисак — тада би могле остати записане као фаза борбе, а не као неуспех.

Закључак: Зашто Вучић мора да угуши блокаде

Зато што му оне руше наратив. Студенти нису „страни плаћеници“. Нису ни лидери опозиције. Нису ни криминалци. Они су деца оних који гласају. И зато су блокаде опасне.

Када факултети устану, онда се види да у овој земљи није све на продају. А то је оно што Вучић не може да толерише.

Ознаке: Александар Вучић, Нада Гладовић, протести, студентске блокаде