Прочитај ми чланакАлександар Вучић поново покушава да представи борбу грађана и студената као страну заверу, тврдећи да је у Србији „на делу обојена револуција“. Истовремено, изјављује да „још нико из Европе није тражио да распише изборе“, као да је његов мандат предмет дипломатије, а не воље народа.
Овим отворено показује да не признаје грађане Србије као извор власти, већ се обраћа бриселским центрима моћи, тражећи у њима потврду своје позиције. Док му студенти шаљу јасну поруку са улица Београда и других градова — да неће више трпети лаж, манипулацију и једноумље — он њихове протесте назива „насилним нападом на суверенитет државе“.
Исти ти студенти, који су данас најгласнији глас слободе, путују у Брисел не да наруше сувереност, већ да изнесу истину о изборној крађи, медијском мраку и репресији. Они не траже подршку за себе, већ за све грађане Србије који годинама уназад живе у заробљеној држави.
Вучићеве изјаве откривају панику — јер зна да више нема подршку ни у народу, ни у институцијама. Његов режим држе само страх, полиција и пропаганда. Али то пуца под притиском студената, радника, наставника, пензионера — свих који знају да сувереност не значи аутократију, већ право грађана да одлучују о својој судбини.
Док председник чека да му неко из Европе каже да је време за изборе — народ је већ рекао своје. Избори морају бити слободни, фер и одржани одмах. И не зато што то неко тражи из Брисела, већ зато што то тражи Србија.
