Класичан Вучићев маневар – и јаре и паре, и Москва и Брисел, и кајем се и не кајем. Једном руком потписујемо, другом се крстимо, а трећом објашњавамо народу како смо били приморани. Политички "moonwalk" у пуном сјају – корачамо напред, али изгледа као да се враћамо уназад.

Сада имамо ситуацију у којој је Србија у УН подржала украјинску иницијативу, а код куће се председник извињава као да је неко други притиснуо дугме за гласање. Човек би помислио да су их невидљиве силе повеле за руку. У пракси, ово делује као још један покушај балансирања на више столица, само што оне постају све климавије.

Али ту долазимо до суштинског питања: ако је одлука била погрешна, шта ће Влада Србије предузети? Јавност има право да зна да ли ће Министарство спољних послова упутити званичан захтев УН-у за повлачење гласа. Ово није само ствар дневне политике – оно задире у суверенитет одлука које доносимо.

Да ли је Србија самостално одлучила, или је, по већ устаљеном обрасцу, поклекла пред притисцима? Ако је глас у супротности са националним интересима, зашто га не бисмо повукли? Ако није, зашто се председник извињава? Овај политички вртлог захтева јасне одговоре.

Грађани Србије заслужују транспарентност, а не дипломатске акробације. Да ли ће Влада исправити ову одлуку или ће све остати на реченици „Извините, морали смо“?

Ознаке: rezolucija ukrajine, влада да повуче глас из УН, Вучић, Нада Гладовић