Прочитај ми чланакДанас на насловној страни Нова С, у првим редовима ширења етикета, сваки покрет који јасно и гласно изговори речи „суверенитет“, „породица“, „народ“, „вера“ и „отпор мигрантској политици“, за њих је „неонацистички“. Повод овог пута био је скуп у Санкт Петербургу, где су учествовали покрети из више земаља, међу којима и Народне патроле и Србска акција. Уместо анализе зашто ови покрети имају све већу подршку у народу, медијска машинерија их пакује у кутију „екстремизма“, изједначавајући здрав отпор глобализму са нацистичком идеологијом.
Највећи апсурд је што се термин „нацизам“ користи као штап за патриоте, док су исте те редакције током ковид-терора ћутале пред правим нацистичким методама, полицијски часови, забране кретања, принудна изолација, претње отказима и присиљавање људи на медицинске процедуре. То није било „екстремно“; то није било „угрожавање људских права“. Али када група младих изађе да каже да је Србија православна земља, да је породична политика темељ сваког здравог друштва, онда је то „фашизам“.
Српско друштво није слепо. Народне патроле, како год их медији називали, постоје зато што држава није у стању да заштити своје грађане од неконтролисаног прилива миграната. Њихово деловање је реакција на нечињење власти и на издајничку политику која под притиском ЕУ и глобалних структура претвара Србију у прихватни центар. Патриоте које на то указују, медији стављају на исти ниво са злочиначким идеологијама двадесетог века. То је не само подла манипулација, већ и отворени удар на здрав разум.
Ти исти медији већ месецима перфидно занемарују даприкажу управо студентске протесте као носиоце снажног националног отрежњења. Уместо да чују глас младих који бране Србију од даље пљачке и понижења, они их своде на „анти-режимске“ протесте у функцији западних агенди. Национални дух младих, њихова свест о идентитету и православној припадности, намерно се прећуткује. Они нису преносили информације о студентима који су ишли на Косово и Метохију, Свету Гору, али су зато у први план стављали искључивостудентске активности везано за посету Бриселу, професоре и политичке структуре, НВО наклоњене Давосу и глобалистима.
Не смемо заборавити да живимо у земљи у којој се преко 90% народа изјашњава као православно. А такви медији, финансирани са Запада, намећу наратив да је бити православан, национално свестан и против мигрантских наметања, исто што и бити „нациста“. Али није ли прави тоталитаризам управо у томе што ти се одузима право на идентитет? Није ли права диктатура кад ти медији и политичке елите прописују да је љубав према свом народу опасна и кажњива?
Када једног дана историчари буду писали о овом времену, сигурно неће памтити патриотске покрете као „неонацисте“, већ ће у њима препознати једину линију отпора глобалном експерименту над Србима. Прави нацизам био је и остао у тоталитарним методама глобалистичког Запада и њихових локалних послушника. У том огледалу, медији који такве покрете етикетирају као „опасност“ само сведоче о сопственој улози, да буду пропагандна батина против српског народа.
