Прочитај ми чланак
„Европа се налази у смртном ропцу“- тако се за немачки „Deutschlandfunk” изјаснио, пред крај претходне године шеф италијанске области Апулија Ники Вендола, током своје посете Берлину. А оваквим мрачним изјавама се, пре неколико дана, придружила и сама Европска комисија.
Ради се о извештају, који је представљен 8. јануара у Бриселу, а тиче се социјалног развоја у „великој Европи“. Овај извештај на 450 страница, који је изнео Ласло Андор, представља према писањима штампе, својеврсни показатељ и очевидац „драматичног раслојавања Европе, које се током последњих 5 година веома појачало“.
Новембра претходне године, према извештају, ниво незапослености је у просеку у земљама Еврозоне износио 11,8%. То је максимални ниво за последњих 20 година. Посебно је критична ситуација у Шпанији, Грчкој, Ирској, Словачкој, Естонији, Летонији и Литванији. На пример, међу грчком и шпанском омладином, незапосленост је достигла невероватних 56,7%.
А побољшавање ситуације, по речима еврокомесара Ласло Андора, за сада не би требало очекивати. Ники Вендола сматра да главно бреме кривице носе политичари Европе – у првом реду немачка канцеларка Ангела Меркел.
Мишљење шефа катедре политике ЕУ и Савета Европе, на Московском државном универзитету, Факултета за међународне односе Олега Барабанова:
– Оштро смањивање трошкова је корисно за поправљање буџетске слике- говори професор,- али оно води смањењу економског раста. У обичним условима, рецепт за излазак из овакве ситуације је повезан са, нажалост, обесцењивањем валуте, што је опет ударац за потрошаче. У овом случају, овај се рецепт не може применити, с обзиром да чланови Еврозоне не располажу својим валутама. Осим тога, средства северних држава, такође, нису бесконачно велика. И све би то било само одлагање катастрофе, која може да се покаже значајно јачом од оне од пре пар година.
Матиас Роси, експерт за питања државне администрације и права са Универзитета у Аугсбургу, Немачка, сматра да је велики проблем одсуство дужне солидарности међу грађанима ЕУ:
– По мом мишљењу, осећање солидарности у ЕУ се међу грађанима доживљава као некаква мука. Неки уопште не знају да су заправо они сами грађани велике ЕУ. Ако их питате да ли су сагласни да дају део својих средстава за решавање проблема који постоје у Шпанији, Грчкој или Португалији, они би у почетку до извесне мере показали своју солидарност, али би убрзо заборавили на то.
Било како било, на питање да ли Европа „издише“, може се рећи једно: ако се о њој још увек спори, значи да је она жива.
(Глас Русије)
