Прочитај ми чланакТихомир Арсић сахрањен је данас уз опело у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Породица, бројне колеге и пријатељи опростили су се од глумца који је после дуге и тешке болести преминуо у 64. години у Београду.
Опелу на Новом гробљу присуствовали су, поред чланова породице, и колеге и пријатељи, међу којима су и његова прва супруга Биљана Крстић, директорка Народног позоришта Ивана Вујић, глумци Тихомир Станић, Гојко Балетић, Борис Пинговић, Ивана Жигон, Владан Савић, Ива Штрљић, режисер Мирослав Момчиловић, оперски певач Оливер Њего…
Након опела у Храму Светог Николе на Новом гробљу, окупљени су се у поворци уз звуке трубе и хор упутили ка Алеји заслужних грађана.
– Какав је данас диван, блистав дан, као 1981. године када си заиграо Ромеа, принца. Какав диван дан, 1981. играо си “Солунци говоре”, представу која је била забрањивана, па подстицана да се игра, а била је твој искрени Солунски фронт. Искрени пут постојаног принца и сваког глумца који даје своју срж, кост, мозак, све што има и служи – овим речима започела је свој опроштај од Тихомира Арсића управница Народног позоришта и редитељка Ивана Вујић.
Присетила се како су заједно почињали и радили прве вежбе на Академији, изразивши уверење да ће једнога дана поново радити заједно. Управница Народног позоришта је у име националног театра, чији је Арсић био члан, исказала захвалност за све улоге које је у овој кући одиграо, али и захвалност за нешто друго:
– Био си постојани принц, јер си током свог живота постао бољи, трудио си се. Био си леп, добар младић, а постао си дубоки принц, озбиљан човек који воли. Човек који не мора да игра а помоћи ће позоришту, другом човеку. Бити бољи то је најтежи задатак свих нас. А позориште нас учи томе да будемо бољи, јер кроз сопствено изгарање ми помажемо другоме. Бескрајно сам ти захвална на томе, постојани принче. Пут ти је отворен. О, какав диван дан и крени мирно, чекају те твоје драге колеге Ејдус, Банићевић, Николић. Чекају те нове улоге, чека и публика. И ја те чекам – кроз сузе је казала Ивана Вујић.
Од глумца се у име окупљених опростила и глумица Ивана Жигон. Говорила је превасходно у име породице Жигон и свога оца Стеве који је Арсићу, још као студенту поверио улогу Ромеа у Шекспировом комаду који је режирао 1981. у Народном позоришту.
– Тико, нисам сумњала да ће данас бити сунце да одговори на твоје горуће срце. Представа са Тиком није била само представа, већ авантура са неизвесним крајем. Можда је само Достојевски могао да пружи толики простор да се разгори тај Тикин огањ, темперамент, еруптивност, која се у суштини и зове глумачки таленат – казала је Жигонова, која је са Арсићем играла у представи “Идиот” Народног позоришта у режији Стеве Жигона, додавши:
– Можда је само твој омиљени редитељ Стево Жигон могао да ти да толико пространства да се разиграш на сцени. И заиста ми на сцени нисмо знали одакле ће Тика да долети, а трчао је дивље, најбрже од свих глумаца. Ми, колеге нетремице смо га гледали и питали се докле може да издржи то срце, колику силину. А он је био природна стихија, која је ишла из налета у налет, и била све јача и јача – рекла је глумица, присетивши се како би Стево Жигон после представе говорио о Арсићу као Рогожину: “Е, кад би сви глумци имали тако врелу крв имали бисмо више великих представа”.
– Када је требало да се вратиш у Народно позориште, нажалост, позвао те је највећи редитељ, коме ниједан глумац није могао да одбије улогу – Бог. Отишао си у љубави. Желим ти пловидбу у авантуру са неизвесним крајем и желим ти бескрај која заслужује твоје горуће срце. Љуби те и памти сваки твој шапат твоја Настасја – биле су на крају речи Иване Жигон.
Арсићев млађи колега и пријатељ Иван Исаиловић “нашалио” се како га је глумац лично овластио да говори на сахрани “преко везе”. Оврћући се на њихове последње разговоре сетио се како му је Арсић, свестан краја, говорио да би волео да зна тачан датум своје смрти како би три дана раније то објавили у медијима, а он би се “крио и гледао како ће људи да реагују на његов одлазак”.
– Бунио сам се и нисам желео о томе да причам, мислећи да ће се то десити тек за десетак година… Али, инсистирао је да говорим на његовој сахрани и будем духовит. А да буде и мало патетике. До последњег трена се смејао, и никада није остављао утисак да је та његова болест толико тешка. Само је његова породица знала колико је све било тешко. Али, он болести није желео да придаје значај, сам се возио на прегледе, чак је сам себи желео да уреди овај дан – казао је Исаиловић, присетивши се колико се радовао успесима своје деце, колико је волео супругу Јелену.
– Пошто нисам знао како да смислим ишта патетично, а тражио је то од мене, ја сам понео ево пасуљ. И ево рећи ћу: “Чаробни пасуљу, чаробни пасуљу, упали светло за мог драгог пријатеља и брата Тику”.
“Радује му се небеско глумиште које га дочекује аплаузом”, поручила је породица Тихомира Арсића, након чега је уз песму “Тамо далеко” у извођењу хора Тихомир Арсић испраћен на вечни починак.
Тихомир Арсић преминуо је 7. децембра у 64. години изгубивши битку са раком панкреаса. Рођен 21. јула 1957. у Земуну, каријеру дугу готово 45 година почео је још као студент ФДУ. И сам је говорио да је био најмлађи Ромео у историји нашег театра, у чувеном Шекспировом комаду коју је на сцену Народног позоришта у Београду 1981. године поставио глумац и редитељ Стево Жигон.
Арсић је три године касније постао члан националног театра, играјући роле у класичним и савременим комадима. Иако је правио велике паузе у каријери, од наслова које је одиграо у театру био је најпоноснији на улогу Рогожина у “Идиоту”, још једном комаду који је режирао Жигон. За ролу у овом комаду Достојевског, који је постављен на сцени Народног позоришта 2004. године, Арсић је овенчан наградом “Раша Плаовић” за најбоље глумачко остварење, као и признањем за најбољег глумца на московском фестивалу “Златни витез”.
Издвајао је и монодраму, коју је почео да изводи још крајем осамдесетих “Тако је говорио Броз”, коју је одиграо више од 300 пута. Такође, још једну представу у Народном позоришту – “Солунци говоре” по тексту Антонија Ðурића и у режији Цисане Мурусидзе.
Током каријере остварио је и бројне улоге на филму и телевизији. Арсићева филмографија броји 52 наслова, а први пут се појавио на великом платну у филму “Синови”, који је по тексту Мирка Ковача, режирао Славољуб Стефановић Раваси. Било је то 1975, а само шест година касније одиграо је једну од улога по којима ће га многи памтити – Инспектора у остварењу Мише Радивојевића “Дечко који обећава”. Упечатљиве роле остварио је и у филмовима “Игмански марш”, “Велики транспорт”, “О покојнику све најлепше”, “Пејзажи у магли”, као и у чувеној ТВ серији коју је потписао Ђорђе Кадијевић “Вук Караџић”.
За собом је оставио ћерке Милицу, Ленку и Веру, сина Арсенија и унуку Ноу.
Комеморација Тихомиру Арсићу, како је саопштило Народно позориште, биће одржана накнадно, када се за то стекну епидемиолошки услови.
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 12, 2020
