Прочитај ми чланак
Из изгнанства у Италији, Горан Давидовић, вођа забрањеног „Националног строја“, одлучио је да за СРБИН.ИНФО ексклузивно да интервју, где ће по први пут после много година у медијима проговорити о прогону којем је био подвргнут, садашњим размишљањима о целом процесу, искуствима са српским службама безбедности, полицијом и судством…
Многи у Србији постављају питање где је сада Горан Давидовић?
И даље сам у Италији као емигрант. У Трсту живим од августа 2008. Људи у Србији то знају, није то никаква тајна, нити се ја кријем. Учествујем понекад и на јавним скуповима овде у Италији. Активан сам на интернету, оглашавам се свакодневно на твитер налогу, имам и званични сајт на коме повремено пишем. У контакту сам са многим људима из политике, и са националистима који су против режима.
Моја адреса позната је властима у Београду, послао сам је суду у Новом Саду када сам мењао адресу. И стару адресу сам им слао, тада сам имао више процеса пред новосадским судом.
Судски позиви и решења ми стижу на адресу у Италији без проблема. Уосталом нисам се крио ни 2009. године када се београдски режим грчевито трудио да ме Италија изручи и када су хистерично радили на томе, па зашто бих и сада био у илегали?
Први пут сте 2008. отишли из Србије. Зашто?
Био је то сплет околности. Никада нисам желео да живим ван Србије, чак ни у другом граду осим Новог Сада. Али ето, ствари су почеле да измичу контроли. Кад смо почели рад на стварању странке почеле су удбашке посете мојим људима, фирмама у којима раде, претње. А што је најгоре почели су изнутра да руше целу идеју са уцењеним људима. Видео сам где то води.
За мене су у окупираној Србији постојала само два могућа места: затвор и гробље. Трећа могућност у то време није постојала.
2008 одлучио сам да се склоним на годину дана из Србије, да видим шта даље и у приватном и у политичком смислу. Такав је био план, да мало искористим шенген визу коју сам имао, обиђем Италију и Европску унију и вратим се. Али силом прилика и након свих ових година још увек сам емигрант. Ево ускоро ће пуних седам година.
Ипак, не кајем се што сам отишао. Историја Срба је историја емиграције. И данас већина Срба живи изван Републике Србије. У емиграцији сам био кориснији Српству него мртав или затворен у окупираној Србији. Чим дође време враћам се у Отаџбину!
У медијима у Србији је била читава хистерија око изручења. Како је то изгедало?
2009 године, након само 7 месеци по мом одласку из Србије, тадашњи режим из Београда тражи изручење од Италије. Одлуком тадашњег Врховног суда пресуда од годину дана затвора због вербалног деликта је постала правоснажна. Упућен ми је позив да се јавим на одслужење затворске казне и ја бих то и урадио да одједном док још није истекао законски рок долази до потернице. Дакле, да сам кренуо у Србију на граници би ме ухапсили и ето нове медијске представе. То је било безобразно и незаконито. Бесан због тога дајем изјаву за медије да не желим да се вратим добровољно.
Онда креће игранка са Интерпол потерницом и стално ургирање из Београда и ширење лажи. Све време сам на пријављеној адреси, чак учествујем на политичким скуповима италијанских сабораца. Италијани, тек после месец дана након натписа у њиховој штампи, одлучују да ме ухапсе, шаљу специјалну полицију ДИГОС, затварају ме али ме пуштају након два месеца.
То је било у време власти Демократске странке и двојца Маловић-Хомен. То какве су они идиотске бламове дозволили себи пред Италијанима је урнебесно.
Италија вас није никад изручила, али изручила вас је Немачка. Овде се свашта писало о томе, шта је права истина?
Медији у Србији су средство масовне идиотизације, а у мом случају никад нису били благи. Кад су лагали, онда су то чинили на велико, а када су ме демонизовали онда су то радили без ограничења. Тако је било и у причи са хапшењем у Немачкој. Објавили су да сам побегао у Немачку, а хапшење се десило у повратку за Италију. Дакле „бежао сам“ тако што сам се враћао назад?! Истина је да сам тамо био приватно, да су ме многи Срби видели и у Франкфурту, Келну и Минхену по ресторанима и јавним местима. Никаквог сакривања и бекства није било.
Немачки БНД је одрадио свој део посла. Али ни у случају Немачке се не би десило изручење да ја нисам донео одлуку да се привремено вратим у Србију. Немачки суд је донео само у првом степену одлуку да ме изручи и незаконито је поступак кренуо, нису чак ни обавестили мог адвоката. Могао сам да се буним али онда би се ту неке крупне ствари могу десити.
Шта да се деси?
Рецимо да ме и у Немачкој оптуже за политичка дела. БНД-у сам се замерио још одавно јер сам раскринкавао њихове послове у АП Војводини.
Није било паметно да исправљам криве Дрине и у Немачкој и да ратујем са њиховим законодавством и службом. То није био „мој рат“. Нисам желео ни неке драге људе да доводим у опасност. Поред тога и пасош ми је истицао и донео сам одлуку да се не буним.
А могао сам на више начина да се успротив тој нелегалној радњи. Да сам то учинио сва „казна“ затвора би ми истекла у немачком притвору и изручења не би ни било.
Како то да сте након издржане затворске казне у Сомбору у октобру 2010. опет напустили Србију? Доста се калкулише са тиме. Како вам нису узели пасош или одредили притвор?
Пасош ми је истекао у време мог боравка у затвору. Са друге стране по Европској конвенцији о екстрадицији, по којој су ме Немци изручили, нису ми ни могли судити у Србији. По правилу о специјалности из члана 14. тачка 1. нисам могао бити гоњен, суђен или лишен слободе за било које дело које није предмет због којег сам изручен. Наравно, постоји и тачка 2. из истог члана 14. по којој ме могу ухапсити ако након 45 дана од мог пуштања из затвора не напустим земљу.
Кад год сам могао да намагарчим режим ја сам то и радио. Наравно нисам могао чекати расплет у Србији. У време чувених сукоба на београдским улицама 10.10.2010. био сам на непознатој адреси и нису могли ни да ме хапсе ни да ме оптуже као организатора нереда у Београду. Успео сам да средим пасош, легалан пасош, и да у једном комбију напустим земљу по други пут. Тужан је осећај када морате напустити своју Отаџбину коју толико волите и то само због тога јер се не допушта љубав према Српству и борба за правду и истину.
Колико се процеса и даље води против вас у Србији?
Колико ја знам остао је само један кривични поступак и можда пар приватних тужби о којима немам вести већ дуже време. Тај кривични процес се води због оног инцидента у башти пивнице Војске Србије на кеју у Новом Саду који се десио 7.октобра 2007. Након забрањеног Српског марша и још два скупа која сам заказао, и након отказане сале коју смо поштено платили, руља нас је под асистенцијом полиције напала.
Колона од око 1000 људи, од којих је било стотинак најагресивнијих, гађала је камењем башту у којој сам се налазио са око 80 Срба који су успели да се пробију до ресторана кроз неколико обруча. Након њиховог напада жандармерија је напала и ухапсила нас који смо били нападнути. Они који су напали су ослобођени, а ми који смо нападнути смо оптужени. Сви који су повређени, укључујући и стране новинаре, повређени су од каменица Чанкове и Чедине руље која је аутобусима довожена из других градова. Цео Нови Сад то зна.
Како то да нисте још осуђени за то?
Када су ме имали у шакама 2010. нису ми могли судити због правила о специјалности. Неколико година пре тога 2007. сам прво ослобођен прекршајно а потом су кренули су са кривичним поступком 2008. Изјаву истражном судији сам дао у фебруару 2008. Од тада је рочиште заказивано више од 15 пута. Сваки пут је отказивано, после 15-ог пута сам престао да бројим, можда је било око 19-20 или више отказивања. Истина, пар пута сам и ја тражио одлагање али са разлогом. Променило се седам судија али и тужиоци су се мењали.
Сви беже од тог предмета као да је губав. А није ни чудо. Нико не сме да изрекне ослобађајућу пресуду или да оптужбу одбије као неосновану. А са друге стране зна се како су прошли са првим суђењем, и ниједан судија не жели да има то брукање у својој каријери.
Поред тога јасно је да се у мом случају крши правило о правичном суђењу јер ми два пута суде за исто дело. Дакле, крше принцип non bis in idem.
Разрешили су без икаквог разлога мог браниоца, а решење о суђењу у одсуству је некада на снази, а некад није. Уопште са тим мојим предметом се дешавају свакојака чуда и небулозе.
Да ли је било понуда за нагодбу?
Никада не бих пристао на никакву нагодбу, посебно јер нисам ништа крив. То колико сам неподобан за компромисе такве врсте показао сам и у затвору када сам дисциплински гоњен три пута, кажњаван од забране пакета, посета, до осуде на самицу.
Сви који су били са мном у било ком затвору могу да посведоче о мом затвореничком кодексу политичког затвореника и непристајању на нагодбе и компримисе. Нарочито ако сам у праву.
Да сам хтео да се погађам и нагађам сада бих био у својој земљи, седео бих у Скупштини, или бих предавао историју деци, а не бих се потуцао по туђим државама и затворима.
Били сте жртва политичког прогона, како данас гледате на све то?
Поносим се. И моји потомци ће се поносити. Свак’ је рођен за по једном мријети, част и брука живе довијека. А има и она „кажи ко су ти непријатељи па ћу ти рећи ко си“. Е па тако и ја знам ко сам. Хвала мојим душманима јер због њих знам ко сам и шта сам.
Са друге стране и онда сам говорио да се прогон неће на мени зауставити. Они којима мој прогон није сметао и који су ћутали сада су и сами дошли на ред. Нашим непријатељима смо ми српски националисти сви исти. Крајње је време да се то схвати и прихвати.
Људи који су вас прогањали више нису на власти, међутим све је остало исто. Како то објашњавате?
Није тачно да људи који су ме прогањали нису на власти, велики део још увек јесте. Погледајте ко влада у тзв. АП Војводини. Чанак на пример. Тај сме некажњено да бије људе, а вероватно и да убије. Може му се да ради шта хоће и да никоме не одговара. Он је сада Вучићево дебело размажено дете. То је био и у прошлом и претпрошлом режиму. То је био чак и под Милошевићем.
То што је оно кукавичко пребијање после кафанске чарке дошло до медија и суда је само Вучићева опомена Чанку да је прекардашио и да се смири мало. А видимо да од тога исто неће бити ништа. Чанак и даље води политику, даје изјаве, прети. Уместо да буде у затвору због најмање десет различитих кривичних дела.
Затим Пајтићева екипа. Самим Пајтићем се додуше управља из сенке. Мноштво опскурних ликова се ту мота. Од грађевинске до нарко мафије, неких масонских ложа и ко зна колико страних служби.
Имате затим медије, двојац Грухоњић-Сејдиновић. Та двојица уз своје чауше креирају и фингирају многе информације. Џабе сам ја раскринкавао Динка Грухоњића и оне за које ради. Он је још ту где је и нико му још ништа не може.
На републичком нивоу на власти је још увек Дачић. Био је прво министар унутрашњих послова па премијер, а сада је министар спољних послова.
Стотине оних којима сам стао на жуљ или гурао прст у око још су при врху пирамиде. Шутирао сам осињаке зла и нису ме штедели. Био сам хапшен због речи, писане или изговорене, тужен и сатанизован у медијима. Све што је на крају остало је да ме задеси судбина Небојше Крстића. Или да ме по разним основама затворе и баце кључ. У том њиховом филму нисам више хтео да играм. Зато сам отишао у емиграцију, и зато сам још увек ту где сам.
Наставиће се…
(Србин.инфо, Теша Тешановић)
