Прочитај ми чланак
Како и где проводите ратно време?
Симовић:
Када је почео овај рат – који неће бити упамћен као рат војника, него као маскар цивила – првих дана сам много времена проводио читајући новине, слушајући све могуће радио-станице и гледајући телевизију.
То је најбољи начин да се човек не само деконцетрише, него и да се сасвим распамети!
Да се не бих распаметио, за новине, радио и телевизију сам почео да одвајам минимум времена: само онолико колико ми је потребно да добијем најнужније информације.
У целом овом хаосу, који прети да нас потпуно ментално разори, најважније је да се настави са радом, да се не губи време.
Настојим, дакле, да радим свој посао, то јест да пишем.
Ово, међутим, није време писања, него време акумулације мноштва нових искустава, слика, сцена, чињеница, утисака, свега.
Трудим се да од овога што се догађа видим што више, и зато се много крећем.
Осећам потребу, више него икад, да будем напољу.
Данас је најтеже и најопасније бити сам.
Зато највише времена проводим тамо где има највише људи: у Кнез Михаиловој улици.
Она последњих дана изгледа као неки јако издужен медитерански трг, препун ресторана испред којих се беле столови и столице, који су, све док не падне мрак, увек сви заузети.
Иначе, не престајем да идем у дуге шетње по Калемегдану, или обалом Саве и Дунава.
Лазовић:
Ово је,веле, рат високких техничко-технолошких остварења, али суманутих идеја. Да ли сте ово другачије замишљали?
Симовић:
Ово не само да нисам замишљао овако, него га нисам замишљао никако! Нико није могао претпоставити да лудило може да буде тако велико, и да може да оде тако далеко!
Нико није могао претпоставити да ће тако цивилизоване земље, као што су Британија, Француска, Немачка, Холандија, Шпанија, Италија, одлучити за нешто тако нецивилизовано, за нешто тако примитивно, као што је овакав рат!
За овако лудачки рат потребне су две парадоксалне претпоставке: највиша тахнолошка остварења и најнижи морални праг.
Такав парадокс нико не може да замисли.
Међутим, ако нисам ја могао слутити шта ће се десити, слутиле су песме које сам писао.
Песма увек види даље него што види песник.
Када сам, у јануару 1998.,објавио књигу песама “Љуска од јајета“, неки читаоци су се питали откуд у тој књизи толико мрачних и апокалиптичних слика.
Одговор на то питање данас даје ова ова апокалиптична стварност у којој смо се обрели.
Лазовић:
Одакле толико зла и мржње у поступцима оних који нас свакодневно гранатирају заради тобожњег спречавања такозване хуманитарне катастрофе?
Симовић:
Нормалном човеку је тешко да одговори на питање шта би могло бити извор оволилоког зла.
Ако бисмо казали болест, ако бисмо казали лудило, сигурно бисмо били на добром трагу.
Али која је то болест, какво је то лудило?
Нико разуман, после ових педесет дана разарања, не може веровати да је спречавање хуманитарне катастрофе прави разлог овог бомбардовања.
То је само изговор. И то веома лош, и веома провидан, изговор.
Који су стварни разлози овог рушења и убијања, можемо само нагађати.
Лично сам убеђен да је Србија у свему овоме само прва домина која треба да падне, онда би иста судбина задесила и све остале домине, све негде до каспијских земаља, до Индије и Кине, и до граница, а вероватно и преко граница, Русије.
Такви мегаломански освајачки планови никад се нису рађали у здравим главама.
А на свету никада није било тако мало здравих глава, као данас.
На чело држава по правилу долазе људи са врло малим, минималним, осећањем одговорности, и са све нижим степеном инетелигенције.
То што је степен њихове одговорности занемарљив, и што је степен њихове интелигенције и образовања минималан, нимало не смета да њихове амбиције и претензије буду огромне.
А што су државе којима такви људи управљају веће и моћније то је и већа и опасност која од њих прети.
Поменули сте мржњу. Ови људи, и њихови пилоти убијају људе које не познају.
Претпостављам да нико не може мрзети никога кога не само да не познаје, него за кога не зна ни да постоји.
Ових дана сам у једним новинама гледао фотографије из бомбардованог Ниша.
На ивичњаку, између два аутомобила, лежала је једна убијена старица. По одећи се види да је у питању једна сиромашна жена.
Изнад главе јој се, из најлонске кесе, просула шаргарепа.
Зашто је убијена та жена, која се са пијаце, или из пиљарнице, враћала са кесом шаргарепе?
Коме је она сметала?
Ко је њу мрзео?
Ономе који је ту старицу убио, она ни на који начин није могла бити на сметњи.
Он није могао ни да је мрзи, пошто за њу није ни знао.
И онда сам открио нешто много горе и страшније од мржње: он је ту жену игнорисао!
Они побијене цивиле називају “колатералним жртвама“.
“Колатералне“ значи споредне, значи узгредне!
Ја не знам за већи и страшнији пример цинизма, нечовечности, бездушности, него што је то сврставање погинулих људи у “споредне, узгредне жртве“!
Зар иједан човек може да буде “споредан“?
Та старица је некоме била жена, мајка или бака, некоме је била најважнија на свету!
А њима су најважнији једино њихови интереси.
У односу на њихове интересе и циљеве сви смо ми, као и та старица, споредни, то јест колатерални.
Употреба таквог термина открива застрашујућу нехуманост, застрашујућу нечовечност оних који се представљају као спасиоци хуманитарне катастрофе!
У односу на такву игнорацију, мржња је мед и млеко.
Мржња подразумева, ипак, неки људски однос, мржња је, ма како негативна била, ипак једна људска емоција.
Од мржње се човек може излечити, мржња се може претворити и у љубав.
Али од игнорисања нема лека. Од безудушности нема лека.
Лазовић:
После свих досадашњих страдања морам питати, господине Симовићу, шта Србима данас значи Косово?
Симовић:
То питање је много компликованије него што људи обично мисле.
И одговор на то питање је много тежи, и много сложенији, од оних одговора који нам се обично нуде.
Ја сам свој одговор на то питање покушао да дам у драми “Бој на Косову“. Покушао сам, у тој драми, да укажем и на неке друге могуће одговоре који се на то питање могу дати. То што сам рекао у тој драми не бих могао да сажмем у неколико реченица.
Лазовић:
Може ли се Косово отети и ко бисмо били без Косова?
Симовић:
Може се отети све а поготово се може отети оно што нико не брани!
При том не мислим само на одбрану топовима и пушкама. Као што не мислим ни да је нешто нападнуто само онда када је нападнуто бомбама, топовима, митраљезима.
Косово је током последњих деценија непрекидно, на другачије, перфидније начине нападано и отимано од Србије.
Ми те нападе нисмо препознали и Косово нисмо почели да бранимо на време.
И данас смо доведени у ситуацију да оно што нисмо покушавали да бранимо законима, уредбама, привредом, школом, администрацијом, демократијом, морамо да бранимо оружјем.
Данас се отишло превише далеко, и одавно се више не ради само о одбрани Косова, него о одбрани Србије.
Ко бисмо били без Косова?
Србију могу да замислим без много чега, али не могу да је замислим без Пећке патријаршије, без Високих Дечана, без Грачанице и без Богородице Љевишке.
Лазовић:
Има ли потписа који нас може одвојити од Косова?
Симовић:
Надам се да нема!
Лазовић:
Где погрешисмо?
Симовић:
Занимљиво је да сте у овом питању употребили аорист.
Аорист означава радњу која је кратко трајала, која је напросто креснула, и завршила се.
Наше грешење, међутим, траје врло дуго, можда колико и ми сами, не само да се још није завршило, него, по свој прилици, нема изгледа да ће се ускоро окончати.
То је глаголска радња која траје.
То није аорист, то је презент.
Све наше грешке је тешко набројати. Кад је требало сумњати, ми смо ветовати.
Кад је требало веровати, ми смо сумњали.
Када је требало журити, ми смо оклевали и одлагали, када се требало супростављати, ми смо се покоравали.
Ми смо веровали у пријатељстав оних који су давно заборавили и како се зовемо.
Уздали смо се у савезе са државама које су нас као савезнике отписале, и које су наше место у савезу попуниле онима против којих смо те савезе и склапали.
А прича о томе колико смо сами себе лагали и заваравали могла би се причати до мрака!
Лазовић:
Од рата су, кажу, једино гори поратни дани. Наслућујете ли их? Да ли се треба прибојавати ослободилаца и победника?
Симовић:
Примећујем да се много људи плаши онога што нас чека, кад ово бомбардовање престане.
Један мој пријатељ ми је ових дана поменуо зиму, на коју нико не мисли, јер је далеко.
А зима није далеко, јер време брзо пролази.
Са чим ћемо је дочекати? Како ћемо се грејати, шта ћемо јести?
Хоћемо ли имати воде и струје?
Хоћемо ли имати хлеба, сапуна, пасте за зубе?
Хоћемо ли имати црепа и стакла?
Како ћемо превозити дрва преко срушених мостова’
А питање је ко ће бити ослободилац и победник!
Наћи ће се много кандидата за те титуле.
По мени, прави победник ће бити онај ко победи сопствену глупост и сопствени егоизам.
Прави ослободилац ће бити онај ко ослободи себе.
Ко ослободи себе од илузија, слепила, од удворништва, од страха.
Ко ће ослободити толико да почне да поставља непријатна питања, пре свега онима пред којима је ћутао.
Лазовић:
Господине Симовићу, да ли вас је нешто обрадовало ових дана?
Симовић:
Обрадујем се сваког јутра када са оближњег градилишта у Јеврејској улици чујем мешалицу за бетон!
Лазовић:
Хоће ли нас Бог погледати, и можемо ли се добру надати?
Симовић:
Зашто мислите да нас Бог не гледа?
Зар зато што не живимо као Швајцарци?
Да ли су само мир, срећа и благостање знаци и докази да нас Бог није заборавио?
Зар и то што нас овако тешко искушава није доказ да нас гледа и види?
Зар то није знак да Он од нас нешто очекује?
Лазовић:
Данас се слави Дан победе. Вреди ли овај празник писати великим словом?
Симовић:
Ми смо за ту победу пре педесет четири године дали све, а од ње нам данас није остало ништа.
Ако се после победе оде на спавање, кад се пробудите, од победе ни трага!
Победа није само оно што је постигнуто током рата, и што је окончано 9. маја 1945.
Побеђивати треба и сутра, 1о-ог, 11-ог. 12-ог маја и јуна, и августа и децембра.
Побеђивати треба увек и у свему.
У орању, у гајењу шећерне репе, у зидању, у писању, у печењу цигала, у мешању хлеба, у шивењу, у кошарци и одбојци, у планинарењу, у читању, у мишљењу, у рачунању.
Ко, мислећи да је постигао највећу и дефинитивну победу, победу за сва времена, престане да побеђује и даље и у свему, престаће и да постоји.
