Манастир Гомирје, у истоименом селу, најчешће посећују руски туристи

„Новости“ у Горском Котару, у Хрватској, где су вековима живели српски становници. Међунационалних проблема није било превише, али сад нема посла.

ЗАГРЕБ – ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА

Иделичне слике Српских Моравица, кроз које су сваки час тутњали возови од Загреба према Ријеци и обрнуто, дуго више нема. У називу места нема више оног „српске“, али нема ни гостионице Милана Квргића, на самој железничкој станици, из које је на пут славе кренуо велики глумац Перо Квргић. Све је мање возова, као што је све мање и Срба, у крају у којем су живели вековима, а у турбулентним временима деведесетих нису имали несрећну судбину да са кесом у руци морају да напусте своја огњишта.

У Врбовском, Моравицама, Гомирју и Љубошини једноставно нема посла, па Срби и Хрвати деле заједничку судбину и одлазе у потрагу за бољим животом. А то свакако није Горски котар, без обзира на то што је суживот овде положио испит, више него у било којем другом крају Хрватске.

– Најкритичније је у Моравицама, где живи око 85 одсто Срба, а већина ради на железници. Пре је то био трећи железнички чвор у Хрватској, после Винковаца и Загреба, а данас су послови пресељени у Карловац и Огулин. Можда и намерно, да Срби остану без посла – објашњава нам Душан Стипановић, заменик градоначелника Врбовског, под чијом „капом“ су и околна места у којима су Срби већина.

Стипановић каже да су рачунице показале да „Хрватске железнице“ скупље плаћају послове у Карловцу него што је то било у Моравицама, па остаје горак укус да је тако Србима узет хлеб у тешким временима.

У Врбовском, највећем месту у крају, данас живи 2.000 људи, од тога 36 одсто Срба. Пре деведесетих их је било 3.000, али су незапосленост и бесперспективност отерали пре свега младе људе, и Хрвате и Србе, без разлике. Остали су старци, а на адресу оне шачице запослених свакодневно стижу откази.

– Осморо наших мештана добило је отказе у Каргу „Хрватских железница“. Где да се сада запосле? Нигде – говори стари железничар Миле Павловић, који живи од 330 евра пензије коју је зарадио радећи четрдесет година на Железници.

Мала је утеха да се у овом крају поштује уставни закон о двојезичности, па је недавно у Врбовском донета одлука о ћириличним таблама:

– У овом крају међунационалних проблема није било превише, а сада полако, без нервозе, реализујемо и права која нам даје уставни закон. Нису наша права још до краја испоштована, али то некако, ипак, иде – наглашава Стипановић.

Већи је проблем што ниједан Србин из тог краја у последњих десет година није добио стални посао у државним предузећима, „Хрватским железницама“ или „Хрватским шумама“.

– То је катастрофа, али исто је и са Хрватима. Они који раде имају уговор на одређено време, а млади одлазе у Загреб, Ријеку или у иностранство. Културни идентитет на овим просторима нећемо да изгубимо, јер то негујемо, али људе хоћемо – закључује заменик градоначелника Врбовског.

Људима из овог краја остала је само нада, а од ње се тешко живи. Остала је и нада да се Моравицама врати старо, право име – Српске Моравице.

САМО МАНАСТИР ПРИВЛАЧИ ТУРИСТЕ

Ни у суседном Гомирју, где живи сто одсто Срба, стање није боље. Славно је то место за хрватске Србе, најзападнији православни манастир у Европи из 1600. године и црква Рожденија светог Јована Претече.

Са доласком Срба „са вода Крке“, из турске Далмације, у Гомирје, Врбовско и Моравице, дошао је и један калуђер коме су саградили малу капелу за богослужење. После њега дошло их је још шест или седам, како старе књиге кажу, међу којима су били Аксентије Бранковић, Висарион Вучковић и Мардарије Орловић. Тако је настао манастир, који је дао велики допринос у одбрани овог краја од Турака. Манастир је 1943. године срушен, опљачкан од стране усташа, а многе вредне ствари ипак је успео да сачува професор Владимир Ткалчић.

Данас, све се врти око тога колико ће група руских туриста са мора да наврати у манастир. Дрвне индустрије, од које су живели људи из овог краја, више нема…

(Вечерње новости)

Ознаке: Горски Котар, Срби, Српске Моравице, Хрватска