Прочитај ми чланак
Проносе се гласови да нам се примакао растанак са Његовом екселенцијом Мајклом Кирбијем, амабасадором Сједињених Америчких Дражава у Србији.
Ако је судити по много пута поновљеној тврдњи Александра Вучића, председника Владе Републике Србије, онда нас напушта пријатељ. Председник Вучић је, са Кирбијем и без њега иза леђа, приликом разних отварања, затварања и уопште безбројних обраћања новинарима и честог полемисања с њима, првенствено с њима, истицао како је господин Кирби и пријатељ Србије.
Српски премијер има право да говори оно што му дипломатска култура и протокол налажу, а и што лично осећа, мисли и зна. Он има право да има и у бројном дипломатском кору пријатеље. Као и сваком човеку – неки су му ближи, приснији… Он за оно што прича одговара и својој странци, али ће одговарати и својим бирачима.
Али, уза све оно што је чинио и говорио за време свог боравка у Београду, господин Кирби се ни по чему није доказао као пријатељ Србије. (За Вучића, дакле, не знам и то ме се не тиче. То је њихова ствар.) А трудио се јесте: помагао је у поплавама, кречио је школе, неизоставно учествовао у раду бројних заседања и саветовања око примене овога или онога. Свеједно да ли су биле у питању невладине организације (посебно оне), цивилно друштво, владавина права, заштита људских, мањинских и сексуалних права итд.
И оно што је важно: никад се (или мало кад) говорило да је он пријатељ и српског народа. То не. Него: пријатељ је Србије. А и он је свестан да највећи део народа Србије не може да прихвати пријатељство амбасадора који представља политику каква је политика његове земље.
Он је толико био пријатељ и такав пријатељ Србије да се никад није извинио за бомбардовање Србије, никад за жртве тог бестијалног седамдесетосмодневног убијања, никад за уништавање, разарање… Никад господин Кирби (и не само он) није отишао ни на једно место на коме су убијани грађани Србије. Или да је отишао до споменика малој Милици Ракић, малој Сањи Миленковић, путницима у возу у Грделичкој клисури, радницима Радио-телевизије Србије, …
Господин Кирби је био толико пријатељ Србије да никад није рекао да ће земља, чији је он представник у овој земљи, платити штету коју је, између осталих, и његова земља нанела овој земљи, да ће његова земља раскрчити оне генералштабне рушевине у Београду, остатке мостова по рекама ове земље, подићи срушене болнице, фабрике…
Али је тај пријатељ Србије, по оцени премијера Вучића, непрестано делио лекције о томе шта да се ради у Србији, мешао се у све и свашта што било коме и с минимумом дипломатске културе не би ни пало на памет да чини.
И из петних жила залагао се амбасадор Кирби да Србија, ова окупирана Србија, учини све што може, не може, што мора и не мора како би такозвана република Косово, њен историјиски, културни, верски, географски и суверени део, њена колевка, постала чланица свих могућих европских и светских организација: од политике до бадминтона. И да том његовом од Србије отетом Косову Србија помогне да постане члан Уједињених нација! Ни мање ни више.
Дуги низ година пратим, у складу са својим могућностима, америчку политику и оно што та политика доноси свету. И односи из њега. И никад ми није пало на памет да не ценим оно америчко што је било и што јесте вредно. Али, рано сам схватио да Америка нема пријатеље. Они јој никад нису ни били потребни. Она се искључиво руководила и руководи својим интересима. Пријатељства у душама оних који владају Америком одавно нема. Ако га је икад и било.
Стога не жалим за Мајклом Кирбијем. Пријатељем такозване државе Косова и чланом клуба Пријатељи Санџака. Као што никад нисам жалио ни за једним америчким амбасадором. Кад се само сетим краја осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Кад се само сетим њихових улога у разбијању Југославије, у припреми и извођењу „Олује“ (амбасадор Галбрајт на хрватском тенку изгони Србе), у припреми и током „Милосрдног анђела“, у „превођењу“ албанских терориста у некакве ослободиоце… Па сада… речено је – шта.
Нека је срећан пут господину Кирбију. Наводном пријатељу Србије. Ако је за веровати премијеру Вучићу.
Јер проносе се гласови да ће господин Мајкл Кирби отићи.
А ко ће доћи? Можда неко ко ће се бавити својим, амбасадорским послом. За кога се неће морати истицати како је пријатељ Србије… А народ види… Народ све види. Али му често, веома често ни то не помаже.
Пише: Милош Кордић
(Интермагазин)
