Прочитај ми чланакБио је јануар 1998. године, а у Републици Српској су Американци поручили да дах новог политичког ветра почиње да дува и да ће то склонити црне облаке који су подсећали на тек завршене ратове. То је означавало да је нови лидер постављен – и то тако што је имао само два посланичка мандата, док му је преосталих четрдесетак „прибавио“ СФОР (тј. НАТО). Тај нови лидер и носилац промена био је Милорад Додик, пише колумниста др инг. Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета
Крајем те 1998. године одржани су избори у Републици Српској, на којима су Додик и његова тадашња политичка заштитница Биљана Плавшић поражени.
Међутим, међународна заједница није желела да дозволи Додикову смену, па је тадашњи високи представник за Босну и Херцеговину, Карлос Вестендорп, својим актом, мимо сваке законске и политичке логике, сменио тада легално изабраног председника Републике Српске, Николу Поплашена. Као резултат такве политичке акробатике, Додик је остао на власти све до 2001. године.
Након тога је изгубио изборе, али се врло брзо – током 2006. године – вратио на власт, тада не као реформатор, већ као класичан стабилократа. И ево, до дана данашњег, остао је у седлу.
Међутим, пошто судбина зна да буде иронична – а не треба искључити ни могућност да нека ванземаљска сила повлачи конце и намешта процесе – данас гледамо ситуацију у којој високи представник за БиХ (који, додуше, нема кредибилитет, имајући у виду кршење процедура приликом његовог постављања), Кристијан Шмит, смењује Милорада Додика са места председника Републике Српске на исти начин на који је, пре безмало тридесет година, Вестендорп сменио Поплашена.
Народ би рекао: како дошло, тако и отишло.
Међутим, оно што се крајем деведесетих звало демократијом, реформама и променама, данас се – од стране истих људи – назива нападом на све Србе и потирањем свега српског. На тај начин се судбина Срба и српске државности западно од Дрине везује за једног човека, чиме се значајно слабе позиције – јер не постоји ниједан стабилан систем који се ослања само на једну тачку.
Био је крај јула 2012. године када је формирана Влада Републике Србије на челу са Ивицом Дачићем, којем је мандат премијера дао тадашњи победник избора и председник државе Томислав Николић. У тој влади, функцију првог потпредседника и министра одбране добио је Александар Вучић, који је само пар месеци раније, у директном дуелу, прилично убедљиво изгубио изборе за градоначелника Београда од Драгана Ђиласа.
Пар недеља касније, Николић именује Вучића за шефа Бироа за координацију рада служби безбедности и секретара Савета за националну безбедност. На тој функцији, Вучић је заменио тада чувеног Микија Ракића.
У децембру 2012. године, мимо било каквих формалних овлашћења, Вучић бива проглашен за „српског Елита Неса“. Хапшењем Мирослава Мишковића, буквално преко ноћи добија рејтинг преко 50%, чиме му је омогућено да успостави стабилократију и да тако, на ефикасан начин, странцима испоручи све што је од њега било тражено. Нико се тада није питао како је могуће да министар одбране хапси некога и коментарише тужилачке истраге. Нико се није ни бунио.
А занимљиво је да је на челу тужилаца у Србији и тада била – Загорка Доловац.
Данас, опет неком иронијом судбине, специјални тужилац за организовани криминал, Младен Ненадић, користећи своја уставом и законом дефинисана овлашћења, спроводи одређена хапшења на основу сумњи на корупцију.
Одједном, Вучић и читава власт дижу фрку и ту акцију називају „тужилачким државним ударом“. Наравно, јасно им је да је иста матрица била и крајем 2012. године – само што им је тада користила, а сада им потенцијално веома штети. Толико, да је међу напредњацима завладао чудан „вирус“ из породице СКY, због којег с времена на време неки од њих завршава у болници – да би, колико-толико, били на сигурном ако буде издат налог за њихово привођење.
Када се све сагледа, делује да је и у случају Додика и у случају Вучића на делу процес контролисане детронизације. Да би силазак био што мање трауматичан, са власти их скидају на начин на који су их и поставили.
Но, овоме се не треба радовати, јер ни у Републици Српској ни у Србији није припремљена адекватна алтернатива која би била способна да преузме власт и уради нешто корисно за народ и државу. Отуда је ово последњи тренутак да се удруже све здраве и нормалне снаге, како би се убрзао одлазак криминализованих режима – али и омогућио здрави дисконтинуитет. Ако ми то као народ не урадимо, онда ће то неко са стране одрадити – по свом интересу.
