Прочитај ми чланакДок је Јункер говориоп да ЕУ не функционише, Могерини је лидерима тзв. Западног Балкана говорила текст из неког другог времена.
Коначно се десило и јавно признање, и то са високог званичног места, да Европска унија у садашњем облику не функционише и да су потребне темељне промене како би европска интеграција уопште постојала. Председник Европске комисије (ЕК) Жан Клод Јункер је посланицима Европског парламента (ЕП) обзнанио такозвану „белу књигу“ идеја о могућој трансформацији европске интеграције. То су, подвукао је Јункер, само идеје, а ЕК и врх ЕУ директно не подржавају ни једну од тих идеја. Тиме се сугерише да још нема јасне визије будућности европске интеграције, да се ништа још поуздано не зна.
Такозвана „бела књига“ коју је Јункер представио ЕП садржи – да подсетимо – пет могућих сценарија будуће европске интеграције; од онога да се настави по старом уз јачање националних политика земаља чланица иако је то противно важећим законима; преко практичног враћања на време Европске економске заједнице, када су земље чланице биле везане заједничким тржиштем, али уз задржавање националних интереса; па преко интеграције у више брзина, практично неколико група земаља; затим до лабаве интеграције у којој ће саме земље бирати са киме више или мање сарађивати; и на крају стварање практичне федерације 27 земаља чланица интеграције.
ПЕТ СЦЕНАРИЈА
Јункерова „бела књига“ показује да у ЕУ нема нових идеја и сви њени предлози су старе идеје о којима се одавно прича, али без видљивог успеха. Занимљиво је да је први сценарио „беле књиге“ да се настави по старом уз илегално јачање националних политика. Није јасно како је такав сценарио ушао међу предлоге када се зна да је ЕУ управо због тога што је таква каква је сада ушла у егзистенцијалну кризу. Други предлог је само заједничко тржиште, а свака чланица задржава своју националну политику, што је повратак на Европску економску заједницу и време када је европска интеграција имала и највише успеха. Заборавља се, међутим, да је тада било само шест, па после девет и на крају 12 чланица.
Сада је тај број 27. И трећи предлог о Европи са више брзина је стара идеја која је делимично већ реализована. Основна брзинска подела је у еврозони и оних који су изван евросистема. То се дакле већ десило и није дало резултате. Према „белој књизи“, у будућности би могло бити и више група земаља па није јасно како би та интеграција функционисала. Четврти сценарио је да се земље окупе зависно од појединачног интереса, што у основни није интеграција. И, на крају, пети предлог је централизација власти у Бриселу и стварање неког облика федерације.
Ни један од тих предлога, изузев другог о заједничком тржишту, није вероватан, јер сваки од њих садржи део проблема који су извориште укупне кризе ЕУ. Приметно је да су, сем петог предлога, сви други у потпуној супротности са разним пројектима које је Бирсел већ покренуо, о заједничким оружаним снагама, на пример. Или, што је још важније, нејасна је судбина евра, јединствене валуте која је симбол деструктивног капацитета ЕУ. Председник ЕК није говорио о томе.
МОГЕРИНИЈЕВА КАО СИМБОЛ ХАОСА
Све ипак личи на куповину времена. Другим речима, све је нејасно изузев признања да ЕУ оваква каква је сада не функционише. Нико тачно и не зна каква би требало да буде или не сме јавно да каже. Јункер је најавио да ће о свему бити вођена јавна расправа, која ће почети одмах после 25. марта ове године, када буде обележен 60. рођендан европске интеграције и требало би да траје до 2019, када су нови избори за Европски парламент. Али, како каже једно старо политичко искуство, „у политици је и седам дана дуго време“, па је под великом сумњом како ће та јавна расправа изгледати и да ли ће је уопште и бити. Уз то, ако се нешто на крају и договори, сваки договор тражи и нови споразум чланица интеграције.
А Лисабонски споразум 2009. године, који је био замена за одбачени „Устав ЕУ“, донесен је уз уверавања да више неће бити споразума. Тако је „купљена“ наклоност земаља које су биле против тог споразума и праксе непрестаног мењања правила интеграције. У стварању неког новог споразума можда би највећи проблем могла бити најмоћнија земља – Немачка. Уставни суд Немачке, који мора да одобри сваки споразум ЕУ, прихватио је Лисабонски споразум, али уз прецизирање да би сваки други нови документ требало да буде изгласан на референдуму. Референдуми су у Немачкој забрањени још од 1949, када је формирана Западна Немачка, па би одржавање референдума практично отворило сезону народног изјашњавања, што би темељно променило унутрашње уређење те најмоћније европске земље и отворило Пандорину кутију стварног расположења Немаца.
Бивши чешки председник Вацлав Клаус је једном рекао да ЕУ бирократија живи у нереалном свету без видљивог контакта са реалношћу, па би њени службеници једног дана када не би ни било ЕУ и даље долазили на посао у своје бриселске кабинете. На ту Клаусову оцену подсећала је у четвртак посета високе представнице ЕУ за спољну и безбедносну политику Федерике Могерини земљама такозваног Западног Балкана. У часу када њен шеф, председник ЕК Јункер, јавно каже да ЕУ не функционише и да се мора пронаћи неко решење за опстанак и будућност интеграције, Могерини лидерима земаља региона говори текст из неког другог времена, из неке замишљене, а не стварне реалности. Та посета симболизује хаотично стање ЕУ.
