Прочитај ми чланак
Сведочећи у одбрану Караџића, бивши припадник полиције БиХ изјавио да је гранату на сарајевску пијацу Маркале испалила Армија БиХ по налогу Алије Изетбеговића.
Под псеудонимом КW-586, скривеног лика и електронски измењеног гласа, сведок је изјавио да је као припадник специјалне јединице „Бисери“, 1992-94, био у обезбеђењу Председништва БиХ које је заседало у згради Народне банке у Сарајеву. Караџић је у судници цитирао документ власти БиХ, као потврду да је сведок заиста био у јединици „Бисери“.
КW-568 тврдио је да је имао прилику да чује шта су председник Председништва Изетбеговић, његов син Бакир, поглавар Исламске верске заједнице БиХ реис-ул-улема Мустафа Церић и други званичници говорили на састанцима.
Изетбеговића и остале, сведок је оптужио да су плански изазивали цивилне жртве у Сарајеву, укључујући пијацу Маркале, и у Сребреници, да би оптужили босанске Србе и изнудили војну интервенцију НАТО у корист Муслимана.
„Најснажнији утицај“ на Изетбеговића, по сведоку, имао је реис-ул-улема Церић. Изетбеговићев главни циљ била је да се испослује интервенција Запада на страни Муслимана „изазивањем масовне патње“ у Сарајеву и Сребреници, провоцирањем Срба да узврате ватру на цивилне објекте, укључујући болнице.
Тадашњи председник Републике Српске и врховни командант њених оружаних снага, Караџић (68) оптужен је за терор над цивилима у Сарајеву дуготрајним гранатирањем и снајперисањем и геноцид над око 7.000 сребреничких Муслимана.
КW-586 посведочио је и да је чуо Изетбеговића и верског поглавара Церића како разматрају „шта би се догодило ако би граната пала на Маркале“. После пар дана, 5. фебруара 1994, то се и десило, изјавио је сведок, тврдећи да је АБиХ испалила гранату на Маркале из рејона села Мрковићи и да је то, по наређењу генерала АБиХ Сефера Халиловића, учинила јединица генерала Мустафе Хајрулаховића званог Талијан.
По оптужници против Караџића, у првој експлозији једне минобацачке гранате на Маркалама, 5. фебруара 1994, убијено је 66 особа, а више од 140 грађана је било рањено.
„Алија је рекао (генералу АБиХ) Сеферу (Халиловићу) да то треба урадити, а Сефер се окренуо ка Талијану и рекао: ‘Талијан ће то…'“. У првом покушају, граната је пала близу пијаце, а затим је, за нови покушај, чекано да на осматрачком положају Унпрофора буде иста посада, са којом је постојао договор да „не броје наше гранате“.
У пролеће 1994, по изјави КW-568, Изетбеговић и реис-ул-улема Церић су се сусрели са командантом 28. дивизије АБиХ у Сребреници Насером Орићем и наложили му да организује нападе на околна српска села као би „испровоцирао Србе“ да одговоре, нагласивши да „жртве нису битне на путу Свевишњег“.
Сведок је, по сопственим речима, ускоро чуо да је Сребреница гранатирана и да је могуће да су гранате испалиле муслиманске снаге.
У унаркрсном испитивању, тужитељка Керолин Еџертон (Carolin Edgerton) назвала је сведоков исказ вишеструком теоријом завере, тврдећи да је он све измислио да да би се додворио „онима који га сада штите“.
„Јок, не, можете тумачити како хоћете. Што сам рекао, рекао сам истину“, узвратио је сведок. Он је потврдио да није био Изетбеговићев телохранитељ и да није стално био уз њега, али је остао при исказу да је могао чути шта се причало на састанцима Председништва БиХ.
„У подруму банке, они нису то крили од мене, ваљда су имали поверења у мене“.
Казао је и да „само зна шта сам видио на састанцима, шта се после дешавало на извршењу тих задатака, ја не знам јер нисам био присутан“.
Називајући његову причу „чистом измишљотином“, заступница оптужбе подсетила је сведока да је у време прве експлозије на Маркалама генерал Халиловић већ био смењен и „није ни био у АБиХ“. КW-586 одговорио је Изетбеговић „под притиском сменио Сефера, али га није избацио из Армије“.
Веродостојност сведока, тужитељка Еџертон је рушила и сугеришући да се он није јавио Трибуналу да сведочи на процесима генералу Халиловићу и Насеру Орићу, иако је живео у оближњој Белгији.
КW-586 одговорио је да „о рату није желео да прича“, зато што је веровао да је у рату постојала „равнотежа…и они су правили то што су правили – и ми смо правили то што смо правили“. Рекао је да је само желео да „дође себи“.
Тврдио је да се одлучио да проговори тек кад се вратио у Сарајево и видео да „иста банда влада, као да је још рат“, а да „други одговарају“ за оно што је та власт учинила.
„Врло је тешко нешто рећи против свога, али некада се мора“, казао је сведок, додајући да „свако треба да одговара за своје злочине“.
КW-586 изјавио је да је 2000. године желео да дође у Хаг и „да изјаву против оне багре тамо“ и да се „доста људи“ у Сарајеву слаже с њим, али да се „плаше репресије“.
Радован Караџић, који је оптужен и за прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ, који је у седам општина попримио размере геноцида, одбрану ће наставити сутра.
(Бета)
