Прочитај ми чланак
Београд има нерешен спорове око граница и са Хрватском и са Босном и Херцеговином, али и са Црном Гором, док је Косово „недефинисан“ случај.
Пирански залив, који се сада налази у саставу Хрватске, после арбитраже међународног суда највероватније ће да заврши у Словенији. Спор око овог дела две државе воде уназад 20 година, а сва је прилика да ће следећа држава која ће морати да се бави својим границама бити Србија.
Да наша држава има и те какве проблеме са границама недавно је установио и претраживач Гугл, сврставањем Србије међу 31 државoм света, којима на Гугловој мапи не могу да се „очитају“ границе.
Србија до сада није решила проблем граница готово ни са једним суседом. Са Црном Гором проблем је у Санџаку, јер овај регион не жели границу преко своје територије. Косово је „недефинисан“ случај, јер га Србија сматра делом своје територије, иако је прогласило независност. Осим овога, Београд има нерешене спорове око граница и са Хрватском и са Босном и Херцеговином.
После распада СФРЈ такозвана Бадинтерова комисија је као државне границе бивших Република СФРЈ прихватила авнојевске границе. Међутим, неке садашње државе, попут Хрватске, траже да им се признају границе из времена Аустроугарске.
С обзиром на то да Европску унију пре свега занимају границе једне државе, питање је шта и где су границе Србије?
Примера ради, управо због Пиранског залива, Словенија, која је одавно ушла у Европску унију, Хрватској је правила велике проблеме на путу ка ЕУ.
Тибор Варади, експерт за међународно право, за Спутњик каже да спорне границе нису биле међудржавне границе, те да стога и нису биле прецизно дефинисане.
„Арбитража је могућа само ако се обе стране договоре да иду на ову опцију. То значи да, рецимо, арбитража може да одлучи спор око границе Србије и Хрватске, ако се обе стране сложе око тога. Постоји и могућност да се две државе непосредно сложе, али ако то не иде онда је могуће ићи на међународну арбитражу, највероватније на сталну арбитражу у Хагу. Такав спор не би могао да буде завршен за мање од три године, а после тога би обе стране морале прихватити одлуке арбитраже“, објашњава Варади.
То би, додаје он, важило и за Босну и друге државе, односно републике бивше СФРЈ.
„Питање са Косовом је питање које има друге политичке димензије, а не само оне техничке природе. А других спорова, рецимо са Босном, не би требало да буде“, сматра Варади.
Договор о разграничењу Србије и Хрватске, о 145 спорних километара дуж Дунава, није постигнут, иако Србија и Хрватска о томе разговарају још од 2003. године, а највероватније је да ће случај завршити на арбитражи.
Проблем је следећи — Србија се у овом случају држи одлуке из 1945, по којој „линија“ између две државе иде Дунавом од мађарске границе до Илока. Хрвати се не слажу са тим, јер је река променила ток, па је како кажу део њихове земље остао у Србији. Хрвати зато траже око 10.000 хектара на српској обали реке, за које тврде да им припадају по аустроугарским катастарским књигама, док Србија полаже тапију на 3.000 хектара на десној страни Дунава.
Уколико би међа била повучена копненим делом, по „катастарском принципу“, а не средњим током реке, делови општина Апатин, Сомбор и Бачка Паланка могли би преко ноћи да освану у Хрватској.
Други проблем је државна граница Србије према Босни и Херцеговини. Она је дуга 391 километар од чега је 165 сувоземна, а 226 километара границе је на рекама. Граница Србије и БиХ је катастарски утврђена и јасно дефинисана на око 95 одсто дужине.
Међутим, на четири сектора државна граница још увек није одређена на функционалан начин. Спорни су сектори границе код ХЕ „Зворник“ и „Бајина Башта“ на Дрини (ови објекти припадају Републици Србији, али их пресеца државна граница, која води коритом Дрине); село Штрпци у општини Рудо (железничка пруга Београд — Бар на дужини од 12 километара пролази кроз територију БиХ).
Села Међуречје и Саставци између општина Прибој у Србији и Рудо у БиХ, територија површине око 400 хектара, која припада БиХ, али је са свих страна окружена територијом Србије.
