Прочитај ми чланакРадници Гумопластике из Бујановца прекинули су у четвртак 20.9.2018. штрајк глађу који су започели четири дана раније после још једне у низу превара од стране Вучићевог режима.
Запосленима који штрајкују од децембра прошле године већ дуже време је обећаван социјални програм да би им на крају државни секретар у Министарству привреде Драган Стевановић Боске, бивши конобар из Сурдулице са сумњивом дипломом Више школе за менаџмент у Сремским Карловцима, саопштио да на њега немају право.
Разлог и смешан и жалостан у исто време: 2015. године, када су радници примљени у стални радни однос, нису донета решења о томе већ је само начињен записник. Све им је то бахато рекао човек који има право да из буџета уз плату од 86.275 динара прима и месечну надокнаду од 59.746 динара као Председник комисије за концесије Владе Србије и још 38.374 динара за одвојени живот од породице која живи у Сурдулици. Уз то у Београду користи државни стан, службени аутомобил, има секретарицу, возача и лично купатило у свом кабинету.
Додуше, обећао им је исплату дуговања, тачније разлику од исплаћиваних 8.000 – 15.000 динара месечно до законског минимума. Заиста великодушно од државе да радницима фирме која је 86% у њеном власништву исплати минимални лични доходак који им, иначе, следује по закону који је та иста држава донела.
За то време директор Гумопластике Србољуб Димитријевић, пензионер који је на ово место постављен од стране СНС-а, највећи кривац за стање у предузећу за кога су штрајкачи тражили да буде смењен, и даље ради и решава судбине радника тако што награђује улизице а кажњава „непослушне“.
Најбољи пример за то је случај Симе Милановића који је, каква случајност, члан Српског покрета Двери. Већ дужи временски период директор Димитријевић над њим врши мобинг. Он је са места пословође погона пластике и гумаре пребачен на радно место стражара у погону обуће чији су радници у то време штрајковали. У образложењу стоји да је до овога дошло због штрајка радника, блокаде рачуна и губитка посла.
После судског спора, Милановић добија првостепену пресуду да буде враћен на радно место пословође али директор њено извршење условљава потписивањем изјаве о прекиду штрајка који је он подржавао али у њему није учествовао јер то радницима обезбеђења није законски дозвољено. Пошто је одбио да потпише такву изјаву уручен му је „Анекс уговора о раду“ по коме је поново распоређен на радно место стражара у погону обуће. Осим тога у овом анексу дословце пише да ће плата зависити од остварења фирме и да може бити мања од загарантоване. Истим анексом великодушно му је понуђен и топли оброк у износу од 100 динара, бруто, месечно.
Може ли се после свега овога веровати послодавцу то јест држави да ће испунити обећање и исплатити радницима разлику до минималног личног дохотка закључите сами.
Милорад Аритоновић
Председник Општинске организације
