Прочитај ми чланак

ХАГ ДОНЕО ОДЛУКУ након укључења генерала Младића у јутарњи програм

0

Секретар међународног суда у Хагу наредио је да телефонски разговори генерерала Ратка Младића буду надзирани у следећих месец дана.

Таква одлука је донета зато што се Младић без одобрења укључио у јутарњи програм београдске телевизије Хепи.

Налогом секретара Олуфеми Елијаса, који је суд објавио касно по подне, управи притвора у Схевенингену налаже се и да преслушају телефонске разговоре које је Младић водио у протеклих седам дана, укључујући и јутрошњи.

Поред слушања Младићевих разговора, секретар Елијас је данас наредио и да буду сачињени писани сажеци тих разговора.

То је, по судском секретару, неопходно ради одржавања безбедности и реда у притвору, а у интересу је спровођења правде.

Налог за надзирање Младићевих телефонских разговора не односи се на привилеговану комуникацију са његовим адвокатима.

Секретар Елијас наводи да је обавештен да је Младић „директно учествовао у телевизијској емисији (талк схоw) тако што је, користећи непривилеговану телефонску линију у притвору, телефонирао свом сину, који је учествовао у емисији и који га је позвао да говори у њој“.

Судски секретар истиче да за то није дао одобрење генералу Младићу и да је притвореник тиме нарушио правила притвора.

Генерала Младића (77), бившег команданта Војске Републике Српске, Хашки трибунал је неправоснажно осудио на доживотни затвор.

Младић је проглашен кривим за геноцид у Сребреници, прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ, терорисање становништва Сарајева дуготрајним гранатирањем и снајперисањем и узимање за таоце припадника Унпрофора, 1992-95.

Трибунал је Младића ослободио оптужбе за геноцид у још шест босанских општина.

И Младићева одбрана и хашко тужилаштво су уложили жалбе на ту пресуду. Жалбени поступак је у току.

У притвору у Схевенингену, генерал Младић је од јуна 2011. Претходно је био ухапшен у Србији, после 16 година бекства. Трибунал је прву оптужницу против Младића подигао с јесени 1995.

64 коментара “ХАГ ДОНЕО ОДЛУКУ након укључења генерала Младића у јутарњи програм

  1. mladen каже:

    svako ima svoje misljenje sto se tice ove teme ,koja neobuhvata samo generala Mladica , vec i sire , ali , treba znati jedno , pocetak i prije pocetka sukoba u BIH , Srbi su bili slabo politicki organizovani , a samim tim i vojno . Sve se desavalo brzo , nije bilo vremena i mjesta previse zasjedati i pametovati Ogroman broj oficira i podoficira u Srpskoj vojsci su bili rezervisti , koji su se prekalili u samim borbama , tako je ,,isplivao,, i general Ratko Mladic , bivsi oficir JNA , kao sto su i na drugim stranama bili oficiri , bivsi pripadnici JNA, e sad , da li je su on il oni doprinjeli ujedinjenju Srba u Bosni , zavisi kako to neko posmatra , znam samo da je ostala i opstala Republika Srpska , nije drzava ali je entitet sa skoro svim drzavnim funkcijama .Izdaje i predavanja Srba od strane nekih demokratskih Srba , zapadu i Hagu je druga postratna prica koja je isto strasna kao i rat , cak i gora , jer ko dolazi na vlast u Srbiji , Djindjic koji na Vidovdan preda Milosevica , ajd da ga je naredio ubiti , to i nekakoo al ipak on je bio predsjednik Srbije , zatim kao nagradu za to , Djindjic ,,popusi ,,metak , dodje drugi , dodje Tadic , Kostunica , Toma sve ortodoksni lopovi , neznalice i nimalo iskrene patriote , jad , cemer i bijeda ili Bozja kazna , sad imamo to sto imamo i vidjecemo kako ce biti .Da se vratim na Generala Mladica , nekolio puta imao sam cast i priliku da budem s njim u nekoliko akcija , vrhunski vojnik , oficir , autoritet , odvazan , hrabar i vrlo ,,ostar ,, za neposlusnost , tako da za mene , General Mladic je nesto pozitivno sto je bilo u ta zla vremena

  2. НемањићаПотомак каже:

    Mladić ostao komunista do smrti. Teško je priznati da si ceo život živeo u zabludi.

    1. Слободан српски херој каже:

      Зашто Ратко Младић не воли четнике ?
      Ратко Младић : „Када ми је отац убијен од усташа ,био је партизан,имали смо једну краву која нас је хранила током рата..Једног дана су Четници дошли у нашу кућу Завезали су моју мајку(била партизанка) у стају ,једну плетеницу су јој завезали за рог од краве а другу за стуб ,где је крава била везана.И запалили су и отишли.Спасили су нас комшије.Зар ви мислите да после тога ја могу да ставим кокарду“.

  3. patriota каже:

    Mladićevi komunisti su po okupaciji Srbije svoje zarobljenike Srbe ubijali na razne načine,a o telefonu da ne govorimo.U S.Mitrovačkoj kaznioni su ih izgladnjavali,terali na prinudni rad na isušivanju LONJSKOG POLJA,gde su Srpski sužnji umirali od gladi i iznemoglosti.Ukoliko je mrtvac bio duži od sanduka,prebijali su im noge štanglama da bi ih tako ubacili u sanduk,sklepan od nađenih dasaka.Oni koji su srećom izašli iz kazamata su to opisivali,ali su knjige tek se mogle pisati posle pada Berlinskog zida i crkavanja broza.Toliko za sada o komunističkim robijašnicamai utamničenim Srbima.

    1. Слободан српски херој каже:

      ****** РАТКО МЛАДИЋ је СРПСКИ ХЕРОЈ ******

    2. Slucajni каже:

      Права је штета што нестадоше комунисти јер док су они ходили земљом такви као ти нису смели извирити из мишије рупе а камо ли срати и загађавати све око себе.

      Зар ти стварно не осетиш колико си се „усчуо“ ?

  4. Dragan каже:

    Борилс Тадић је генерала Младића предао у Хаг као и Радована.

    1. Слободан српски херој каже:

      Борис Тадић је узео 5.000.000$ за хапшење Радована Караџића.

      Борис Тадић, Снежана Маловић, Миодраг Мики Ракић и Владимир Вукчевић држали су Радована Караџића три дана тајно у притвору како би наплатили милионску награду коју су САД расписале за његово хапшење.
      Реч је о уцени коју је расписала америчка владина организација „Риворд фор џастис“ („Награда за правду“). Американци овај новац исплаћују директно особи која донесе информацију и омогући хапшење бегунца, а према правилима, „добитник“ може сам да одлучи када ће, у којој земљи и у којој валути преузети награду.

      Рођени ујка Бориса Тадића је Јуре Францетић који је био оснивач усташке Црне Легије у Другом светском рату.
      Тадић је 7 септембра 2006.год. потписао СОФА споразум са Кондолизу Рајс.

    2. Владимир каже:

      Слободан је највећи издајник кога је ова кугла земаљска изнедрила!

    3. Слободан српски херој каже:

      Ни један Српски политичар никад нису изговорили да је Слободан Милошевић нешто издао или да је нешто лоше урадио по Србе и Србију.
      За тебе је Слободан Милошевић издајник зато што није присвојио Хрватску. Па како Слободан да присвоји Хрватску кад је држава Хрватска члан УН од 22 маја 1992.год. Да си ти био Председник Србије на који би ти начин присвојио државу Хрватску чланицу УН ? Да је Слободан Милошевић остао у Србији за шта да га тужимо ? Шта у тужбу да напишемо ?

    4. Владимир каже:

      Е ево ти где сам признаје да је издао , нема више врдања :
      https://www.youtube.com/watch?v=PBG57tbhbb4

    5. Слободан српски херој каже:

      Послушај лепо и видећеш да Слободан Милошевић није изговорио да је издао Српску Крајину. Да си ти био Председник Србије на који би ти начин присвојио државу Хрватску која је била члан УН од 22 маја 1992.год. Зашто Дража Михајловић или Љотићевци или Александар Карађорђевић нису присвојили Хрватску ?

    6. Владимир каже:

      Слушај реч по реч и све ће ти се само касти. почни од 40. секунде па надаље.

    7. Слободан српски херој каже:

      Ма слушај ти и видећеш да Слободан Милошевић није изговорио те реченице.
      Одговори ти мени Да си ти био Председник Србије на који би ти начин присвојио државу Хрватску која је била члан УН од 22 маја 1992.год. Зашто Дража Михајловић или Љотићевци или Александар Карађорђевић нису присвојили Хрватску ?

    8. Владимир каже:

      Рекао је да је он лично наредио да се не брани крајина

    9. Слободан српски херој каже:

      То није тачно. Све што пишеш је чиста ЛАЖ. Слободан Милошевић је бранио Србе у Хрватској. Како да Слободан Милошевић присвоји Хрватску кад је држава Хрватска постала члан УН 22 маја 1992.год. Србија је 1992.год. добила санкције од читавог света и Русије зато што је Србија оптужена за рат у БиХ и Хрватској. На састанку 30 маја 1992.год.руски председник Борис Јелцин захвалио је тадашњем председнику Европске комисије Жаку Делору на подршци за пријем Русије у Међународни монетарни фонд(ММФ) а Делор је захвалио шефу руске државе на гласу Москве за увођење санкција Србији.

    10. Владимир каже:

      Па јес луд? Ево ти интервју, сам човек каже? Какав Јељцин шта баљезгаш?

    11. Слободан српски херој каже:

      Изјава Стјепана Месића у вези РСК:

      „Заиграли смо на карту неслоге Срба ,и сва је срећа што Срби нису послушали Слободана Милошевића,јер у противном ми Хрвати би смо добили државу Книнску Крајину у држави Хрватској,тј. Хрватске као државе не би било. “
      Слободан Милошевић је дао живот за Српски народ и Југославију,а ви њега под липу……

    12. Владимир каже:

      Ма пусти месића ево ти клип
      сам каже да није хтео да брани
      вређа крајишнике
      назива их одговорним за све што нам се дешавало
      и много тога
      пусти те пароле ОВАЈ ШТО ТИ ЈЕ НА СЛИЦИ ТО ИЗГОВАРА

    13. Слободан српски херој каже:

      Одговори ти мени Да си ти био Председник Србије на који би ти начин присвојио државу Хрватску која је била члан УН од 22 маја 1992.год. Зашто Дража Михајловић или Љотићевци или Александар Карађорђевић нису присвојили Хрватску ?

    14. Владимир каже:

      Ево овако, не бих потписао венсов план, ердутски споразум, дејтонски споразум и кумановски споразум. Самим тим не бих био издајник као он. Да не помињем БРДО других ствари

    15. Слободан српски херој каже:

      Па Слободан Милошевић није потписао венс-овенов план. Слободан Милошевић није потписао ердутски споразум. Слободан Милошевић није потписао Кумановски споразум. У Дејтону је Слободан Милошевић својим потписом створио Републику Српску.
      У Куманово је потписан мировни споразум а не капитулација.Шта пише у мировни Кумановски споразум.Пише:Када КФОР успостави мир на Косово тада Српска војска и милиција имају право да се врате на Косово.Значи у мировни Кумановски споразум нема ништа лоше да пише по Србију.Кумановски споразум су потписали Генерал Војске Југославије Светозар Марјановић полицијски генерал Обрад Стевановић и британски генерал Мајкл Џексон 9 јуна 1999.год. Кумановски споразум је одобрила Народна скупштина Србије и Савезне владе 3 јуна 1999.год.После потписивања мировног Кумановског споразума на КиМ је прва стигла Руска војска и Путин.12 јуна 1999.год. долазак руских војника на аеродром Приштина . 18 јуна 1999.год. потписан званичан уговор у Хелсинкију о учешћу руских трупа у саставу КФОР . 10 јула 1999.год. 86 руских војника из састава КФОР размештено у Косовској Каменици . 17 јун 2001.год. Путин у Приштини. Зашто је Путин повуко Руску војску са КиМ ?? Зато што је НАТО слуга ђинђић одбио предлог Путина да помогне трошкове останка Руске војске са 16 милиона долара годишње. Састанак Путина и ђинђића је био у Београду 17 јуна 2001.год.

    16. Владимир каже:

      Како да није.

    17. Слободан српски херој каже:

      Ма испунила вам се жеља и скинут је Слободан Милошевић и дали има живота у Србији после 5.октобра ? Нема живота.
      Не нападају Србију због Милошевића већ Милошевића због Србије.
      5.октобар је дан ОКУПАЦИЈЕ СРБИЈЕ од стране Вашингтона, Брисела и Лондона.

    18. Владимир каже:

      Ја сам жив и здрав и живим у Србији. 5. октобар је дан када смо видели леђа највећем издајнику од кад је света и века.

    19. Слободан српски херој каже:

      OVAKO JE CIA RUŠILA SLOBU: Za uklanjanje Miloševića Ameri, Nemci i Britanci dali 60 miliona dolara! U čitavu operaciju rušenja vlasti u Beogradu bili su uključeni obaveštajci iz CIA-e i britanskog SAS-a, tvrdi Tim Maršal, engleski reporter i urednik za međunarodne odnose televizijske stanice „Skaj Njuz“. Za rušenje bivšeg predsednika SRJ i lidera SPS-a Slobodana Miloševića Amerika je dala je preko 25 miliona dolara, dok su zajedno SAD, Britanija i Nemačka u tu svrhu izdvojile preko 60 miliona “zelenih novčanica”! U plan rušenja Miloševića bili su uključeni specijalci CIA, SAS i mnogi drugi obaveštajci! Rušenje Miloševića dugo je planirano, a u Briselu je bilo predlagano čak i ubistvo predsednika SRJ. Engleski reporter i urednik za međunarodne odnose televizijske stanice “Skaj Njuz” Tim Maršal tvrdi da je Amerika dala ogromne sume novca za rušenje Slobodana Miloševića, pa je tako prema njegovim rečima samo 2000. godine u Srbiju ušlo preko 25 milona dolara u Srbiju! Osim Maršala, ove tvrdnje iznosi i Američka agencija za međunarodni razvoj, koja je na svom sajtu objavila da je 2000. godine oko 25 miliona dolara Amerika uplatila za rušenje Slobodana Miloševića, a nekoliko stotina hiljada je dato direktno “Otporu”! Maršal u svojoj knjizi “Igra senki – Petooktobarska smena vlasti u Srbiji” piše da su Amerika, Britanija i Nemačka potrošile više od 60 miliona dolara na finansiranje srpske opozicije i rušenje režima Slobodana Miloševića. – Događajima koji su se odigrali 5. oktobra 2000. godine prethodila je velika priprema. Niko od milion ljudi koji su tog dana bili u Beogradu nije se, tek tako, probudio i došao na ideju da ode u prestonicu i spali zgradu parlamenta. U seoskoj kafani u Laktašima, u Republici Srpskoj, održan je 4. oktobra sastanak britanskih obaveštajaca, službenika CIA i prestavnika VOJ-a, a Britanci su kao telohranitelje vodili i ekipu specijalaca iz SAS. Na tom poslednjem sastanku trebalo je doneti konačne odluke o onome šta će se dešavati sledećeg dana. Ljudi iz vojne obaveštajne službe su jasno rekli: “Čak i ako Milošević pozove vojsku da izađe na ulice, Vrhovna komanda neće poslušati” – rekao je u jednom od retkih intervjua o ovoj knjizi Tim Maršal za “Skaj njuz”. On je na pitanje odakle mu podatak da je u svrhe rušenja Miloševića potrošeno više od 60 miliona odgovorio: – To nije nikakva tajna, dovoljno je videti dokumenta američkog kongresa. To je ukupna suma potrošena u Srbiji.

    20. Владимир каже:

      продали га његови за сићу…25 милиона
      па за оно у украјини је издвојено 50 милијарди јадан не био
      толико је злобо и својима вредео – чиста нула!

    21. Слободан српски херој каже:

      Док је био Слободан Милошевић 1 DM = 48 динара
      2002.год. 1 евро = 61 динара
      2004.год. 1 евро = 78 динара
      2006.год. 1 евро = 87 динара
      2010.год. 1 евро = 105 динара
      2012.год. 1 евро = 113 динара
      2018.год. 1 евро = 120 динара

      Милан Недић се 18. септембра 1943. срео са Хитлером у Берлину. Недић је Хитлеру предложио свој пројекат нове српске државе који је предвиђао уједињење Србије и Црне Горе (у њиховим тадашњим, ратним границама) са одређеним деловима територије НДХ који нису ушли у састав Бановине Хрватске на основу споразума Цветковић-Мачек из 1939. године. Хитлер није био заинтересован за обнављање државности Србије и њена територијална проширења, тако да је предлог Недића још током самог састанка одбијен. Зашто Милан Недић није желео Книн у Србији ? Зашто Милан Недић није тражио да Приштина буде у Србији ?

    22. Слободан српски херој каже:

      Где су паре са Кипра ?? Динкић српске паре са Кипра поделио са Мартином Шлафом.Документи које указују да је Динкић у власничку структуру „Мобтела“, који је претходно одузео Богољубу Карићу, увукао аустријског бизнисмена Мартина Шлафа, са којим је формирао заједничку фирму чији је оснивачки капитал 130 милиона евра“.„Од тих 130 милиона, 90 је отпало на власништво Србије, на опрему, репетиторе, а остало је био наводно Шлафов капитал, за који му је Динкић, исплатио на име учешћа 500 милиона евра из буџета и тиме оштетио Србију за пола милијарде.“

    23. Слободан српски херој каже:

      Слободан Милошевић није издао Српску Крајину

      Пуних је двадесет година од када је у злочиначкој операцији „Олуја” завршено етничко чишћење Републике Српске Крајине. У Србији, али и широм васколиког Српства, укорењено је мишљење, које је временом прерасло у прави аксиом, да је Слободан Милошевић августа те 1995. године починио издају.

      Тачније, тврди се од стране једног, не малог броја (убеђен сам да је то чак значајна већина) врхунских интелектуалаца, јавних личности, професора универзитета, угледних српских имена, као и од стране лидера скоро свих странака, да је Милошевић имао договор са тадашњим изасланицима америчке администрације за Балкан и, подразумева се, са хрватским поглавником Фрањом Туђманом, да се проблем трајно реши у корист српске штете, трагедије и понижења.

      Појављивали су се разноразни очевици (наравно, из друге и треће руке), сви могући аналитичари, историчари, експерти, дипломате, министри српских земаља, написане су многобројне књиге, мемоари, текстови, колумне, пристиже из дана у дан накнадна памет, избијају на површину „ексклузивни” подаци из личних архива, али, до сада, не видесмо ни један прави доказ. Доказ у виду необоривих чињеница. И, наравно, не упознасмо сведока који је том чину непосредно присуствовао, односно, био укључен директно или индиректно у посао издаје. А нема ни тајних снимака, рецимо, састанака на којима се о издаји одлучивало, или макар једне пресретнуте телефонске комуникације.

      Чак се и недавно активирани, ваљда најмеродавнији сведок (и један од организатора) пада Крајине, бивши амерички амбасадор у Хрватској, Питер Галбрајт, о томе није изјашњавао. Или, боље рећи, ни једним словом у ауторском тексту, а затим и у интервју хрватским медијима, није поменуо тако нешто. Макар у назнакама, макар и између редова. Напротив.

      И покојни Ричард Холбрук је све тајне у вези са тим однео са собом у гроб. А имао је времена да их саопшти. И дебеле разлоге за то, свакако.

      Такође, у чувеним и много пута емитованим Брионским транскриптима, нема ни помена о Милошевићевој издаји. Ко је бар мало користио логику, могао је да закључи истог оног тренутка када се појавио тај, најоригиналнији доказ о геноцидном затирању Крајине, како је просто невероватно да Фрањо Туђман, у обраћању својим генералима, ни једном речју није поменуо евентуални договор са српским лидером и, подразумева се, пренео им гаранције које је, следствено, морао да добије од Милошевића. Тим пре што хрватски председник том приликом није држао само мотивациону беседу, већ се добрано удубио у скоро све детаље испланиране борбене операције. Чак до тога да је присутнима диктирао и садржај летка којим се Срби позивају да остану на својим огњиштима те како им се „тобож ништа неће догодити”.

      Уз све то, Милошевић је испоручен Хашком трибуналу где је провео, као на стрелишту, скоро пет пуних година. Многа утицајна имена са ових простора, али и из најважнијих држава света, су продефиловала на монтираном и понижавајућем суђењу и, као што је познато, трудили се да му загорчају живот и окриве за све и свашта. Борио се као лав. Очи у очи са онима који му свакако нису мислили ништа добро. Пред телевизијским камерама и пред бројним извештачима.

      И, поново ништа. Ни једне макар назнаке да је плански, индивидуално или у дослуху са још неким српским изродом, починио, како поједини угледници кажу, кривично дело издаје (иако тако нешто никада није постојало у кривичном законодавству Србије и Југославије, зато што је издаја (не) морални чин, својеврсно последично стање, и не постоји формално као кривично дело; постоје неке друге инкриминације која третирају наведену проблематику).

      Но, да баталимо кулоарска и остала нагађања према познатом рецепту рекла-казала и да овај пута игноришемо пророчке способности појединих српских и осталих интелектуалних перјаница (којима се благовремено „приказало” да ће се издаја догодити), па да ово најмучније српско питање размотримо из једне друге визуре. Из реалног и рационалног угла, коме до сада није посвећена одговарајућа пажња.

      Дакле, дилема не би требало да буде (1) шта је то Милошевић урадио да би организовао и спровео наводну издају, јер, за тако нешто, сложиће се сви, било је довољно да ћути, да не предузима ништа и да се, српски речено, прави луд, да буде пасиван, лукав, искварен. Права дилема је (2) шта је и колико је заиста могао свих тих година, а посебно 1995., да као председник Србије конкретно и стварно учини – дипломатски, на међународном плану, с једне, и као члан Врховног савета одбране СРЈ, с друге стране. Односно, чиме је располагао, како би спречио војнички пад Републике Српске Крајине и масовни егзодус српског народа.

      У вези, прве (1) дилеме намећу се логична питања – ако је био издајник, шта је чекао пуне четири године? Зашто није раније кренуо у обрачун са крајишким Србима и одрекао их се – издао, продао, предао… Рецимо, у првој, другој или трећој години рата (или је издајник постао тек ’95), већ их је помагао колико год је могао, свим силама и средствима?

      Најчешће тумачење је (јер валидних објашњења засад нема) – па добро, издају је чинио у више корака, како се не би правовремено уочила и била изведена наивно.

      Напред наведено тим пре, што је за издају имао небројено прилика и реално покриће пред српском јавношћу и бирачким телом – од чувене конференције којом је септембра 1991. године председавао лорд Карингтон, до разноразних планова тзв. међународне заједнице, затим Бадинтерових тумачења распада земље и сличних антисрпских активности иза којих је, својим неприкосновеним ауторитетом, стајао тадашњи Савет безбедности ОУН. И то у условима невиђених притисака на СР Југославију и српски фактор у целини на простору бивше СФРЈ – од бруталних санкција, ембарга, блокаде и сваковрсног исцрпљивања, до отворених оружаних претњи. Без савезника у међународној арени и пријатеља који су имали моћ да помогну.

      Помињање чувеног Венсовог плана који је усвојен под притиском Запада још у време СФРЈ, с краја 91. и почетка 92. (дакле, у то време не одлучује Милошевић, већ целокупна политичка булумента савезне државе и свих република), те у вези са тим стављати у исту раван као гаранта постигнутог споразума и изједначавати одговорност тадашњег СБ ОУН, с једне, и ону велику (и већ обезглављену) Југославију, с друге стране, заиста је плитко и у најмању руку малициозно. Особито што се упорно, више од две деценије, натура теза како је ЈНА, која је већ била у потпуном расулу и практично без врховног команданта (паралисано Председништво СФРЈ), могла да интервенише. Рецимо, на Миљевачком платоу, као једном од пресудних догађаја у вези са тим.

      А затим, по инерцији, пребацивати такву одговорност на тек створену и неконсолидовану Војску Југославије (случај Медачки џеп и многе друге злочиначке операције Хрватске војске), која, услед немилосрдних резолуција СБ, није могла ни главу да промоли преко граница нове државе, заиста је некоректно. И неистинито.

      И управо зато да поменемо најважније резолуције (и кратко их прокоментаришемо), којима су, корак по корак, перфидно и унапред прорачунато од стране западних сила, које су тада потпуно доминирале светом, везиване руке српском фактору не само у Крајини, већ и у свим осталим деловима бивше заједничке државе.

      Почело је са Резолуцијом 713. од 25.11.1991. где је истакнуто да се територијални добици и промене (републичких) граница наметнутих силом, унутар Југославије (дакле, спољна граница СФРЈ се више не третира), неће признавати.

      Затим је уследила Резолуција 724. којом је верификован Венсов план из новембра 1991. године (поред осталог регулисао повлачење и ускладиштење тешког српског наоружања), да би већ Резолуцијом 762. из јуна 1992. почела деградација наведеног документа-плана, којом је, у пракси, легализована оружана операција Хрватске војске на Миљевачком платоу. Иако је Хрватској војсци наложено да се повуче, истовремено је омогућено да се нагомилају огромне снаге њихове полиције.

      А онда су уследиле резолуције 752. и 769. и недвосмислена најава шта следи и како ће проћи српски народ преко реке Дрине. Тим резолуцијама, оно што је најбитније, налаже се да и последње јединице ЈНА напусте територију Хрватске и БиХ.

      Резолуцијама из 1993. године 802. и посебно Резолуцијом 815. где се у тачки 5. утврђује да су зоне под заштитом УН интегрални део Републике Хрватске, се апсолутно прејудицира политичко решење и Република Српска Крајина (не)формално укида.

      И након свега, следи печат на својеврсно убиство са предумишљајем – 17. априла 1993. године усваја се Резолуција 820. која максимално пооштрава санкције против СР Југославије, којој је (обратимо пажњу, ово је од посебне важности), поред бројних казнених и осталих мера, забрањена свака врста саобраћаја ван своје територије, па чак и пловидба међународним водама и реком Дунавом. Чланом 12. наведене Резолуције уведене су тоталне санкције, које су се односиле чак и на забрану упућивања хуманитарне помоћи према Републици Српској Крајини и Републици Српској.

      Врхунац претходног, слободно се може констатовати, организованог злочиначког подухвата СБ ОУН, долази са Резолуцијом 871. од октобра 1993. године када се брише валидност РСК као стране у процесу, и коначно, са Резолуцијом 981. од 31. марта 1995. године (месец дана пред операцију „Бљесак”) тачком 2. се укида УНПРОФОР и оснива „Операција за повратак поверења у УН”, што је била суштинска измена улоге плавих шлемова и сигнал Хрватској да, практично, крене са етничким чишћењем Срба.

      Поред наведених резолуција, које су недвосмислено и систематски темпиране противу српске стране и са основним циљем да се Р. Српска Крајина неутралише са карте света, не сме се заборавити дуготрајна, мучна и злокобна медијска сатанизација Срба, која је вођена у правом психолошко-пропагандном (информативном) рату. Операција која се, како је време одмицало, интензивирала достижући врхунац бешчашћа, лажи и организоване преваре библијских размера. Нешто до тада незабележено у светској историји.

      И питање свих питања – шта је и на који начин у тим условима, у правој катаклизми која нас је снашла, Милошевић могао да уради на дипломатском и политичком плану, заједно са руководствима СР Југославије, Србије, Р. Српске и Р. Српске Крајине? Без савезника у свету којих није било ни на видику и са суспендованом столицом СРЈ у Уједињеним нацијама.

      Шта је могао да уради као први човек Србије, условно, против Хрватске и Босне и Херцеговине, које су увелико биле међународно признате државе? Иза којих је, дакле, стајала комплетна међународна заједница – ОУН, ЕЕЗ, ОЕБС, НАТО, Ватикан, и бројне друге организације и заједнице, као и све земље света појединачно. Али, не симболично, већ строго формално и уз ангажовање свих могућих капацитета – политичких, дипломатских, економских, финансијских и пре свега, војних.

      Уколико је одговор – требало је да поднесе оставку на све функције и да се склони са политичке сцене – то је и могло да пије воду 90-тих, онако како су са српских тргова одапињане досманлијске стреле и вршено испирање српских мозгова. Али, управо су „демократске” промене петог октобра (организоване и вођене управно од оних који су нас брутално оружано напали 1999. године) показале, и то и даље траје, ево, пуних 15 година, да западни силници нису прогањали и уништавали „Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије”. А ја бих додао и Српства у целини.

      Што се тиче оне друге (2) дилеме – шта је могао Милошевић да учини као председник Србије и посебно као члан ВСО (под условом да су му намере биле часне), дакле, војнички, у одбрани Крајине, е, то је оно поље око кога се ломе главна копља. Поље на којем су избрушене све могуће оштрице и где је плански (али и из незнања) извршена главна замена теза и створена потпуно лажна и накарадна слика. Утисак који је, највероватније, окупирао огромну већину Срба. И с ове и с оне стране Дрине. Пример дефетизма за уџбенике.

      О чему се заправо ради, где се крију заблуде, предрасуде и како се упорно, намерно или не, обмањује широка јавност?

      Најчешће питање и свеопшта срџба своди се на следеће – зашто Војска Југославије није ангажована након операције „Бљесак”, а затим и превентивно пре „Олује” и, подразумева се, у току те операције, односно у првих неколико дана њеног трајања?

      Уколико занемаримо све напред наведено – срамне резолуције СБ ОУН, санкције, блокаде, забране, претње, притиске, надзирано небо, плаве шлемове на терену (а то значи, између осталог, и стотине агената и информатора усмерених противу српске стране), тадашње руско руководство у истом западном колу, уколико занемаримо чак и постојање НАТО-а (тих година на врхунцу политичке и војне моћи, чије су се трупе налазиле на границама бивше СФРЈ, као и у Јадранском мору), доћи ћемо до недвосмислене, унутрашње препреке. А она се зове – Устав СР Југославије, који је врло прецизно регулисао употребу Војске и њено евентуално ангажовање ван граница земље. И то према међународним, општеприхваћеним демократским стандардима.

      Дакле, Војску није могао да ангажује један члан Врховног савета одбране, макар имао такав ауторитет и макар се звао Слободна Милошевић. Нису могла да то учине ни јединственом одлуком сва три члана, већ је таква, најважнија супозиција, искључиво била у надлежности Савезне скупштине. И то тако што би морало, уколико би се држали строге форме, да се прогласи ратно стање. Значи, објава рата Хрватској као независној држави.

      Када кажем Војска, не мислим на тадашњи 30. Кадровски центар организован у Генералштабу ВЈ, којим смо регулисали појединачна упућивања бројних припадника Војске Југославије (углавном рођених на тим просторима, као и бројне добровољце) у Војску Р. Српске Крајине (онај други, 40. Кадровски центар је био резервисан за Војску РС) за све време трајања рата, већ мислим на борбене и адекватно наоружане саставе – лично наоружање, опрема, тешка техника, моторна и остала возила, припадајућа логистика, пратећи системи за разне видове обезбеђења и друго.

      Све у свему, да би се Крајина која је имала, према званичним подацима непуних 30.000 бораца, одбранила од противника који је бројао преко 130.000 припадника Хрватске војске (непосредно борбено ангажовани у операцицији „Олуја”), што је било далеко изнад односа снага који предвиђа успешну одбрану, а то је 3 : 1 у корист нападача, СРЈ је морала да упути најмање 10-так до 15-так хиљада бораца, распоређених у одговарајуаће компактне борбене саставе тадашње тзв. „А” класификације.

      Значи, еквивалент 5 до 10 бригада (моторизоване, оклопно-механизоване, специјалне снаге и бар једна артиљеријска јединица тог ранга). Све испод тога било би незнатна сила и не би донела скоро никакве ефекте. Дакле, јединице које би морале да под борбом маршују 500 до 700 километара преко територије БиХ, у амбијенту апсолутне превласти ваздухопловства НАТО-а, који се тада (бар што се тиче Савезничке команде у Напуљу), налазио у пуној борбеној готовости.

      И да буду спремне за заустављање нападне операције Хрватске војске, затим, на одсутну одбрану и у готовости да, након наношења губитака непријатељу, крену у противудар у садејству са снагама Војске РСК и поврате изгубљену територију. А затим и да је држе под пуном контролом.

      Да ли је такво борбено ангажовање значајних ефектива Војске Југославије реално било могуће? У наведеним условима и у створеном међународном амбијенту. У времену када смо унутар Србије били развучени на бар два својеврсна фронта – Косово и Метохија и Рашка област, због чега су нам бројне јединице непрестано биле истурене у простору.

      Напред наведене, пресудно важне чињенице, најчешће нису узимане у обзир, нити је након толико година другачије. Мало ко је размишљао и тада и сада (од оних с почетка овог текста), шта би значило да се мимо Устава, Закона о одбрани и Закона о Војсци, као и мимо бројних подзаконских аката – прописа, борбених и осталих правила, упућују рочни војници, старешине, војници по уговору и цивилна лица, држављани Србије и Ц. Горе, наравно, у склопу својих борбених јединица, на територију тада независне државе Хрватске.

      Ко би преузео одговорност за погибије, рањавања и друге тешке последице, којих би неминовно било? Шта би о свему томе саопштавала бројна и изузетно организована пета колона? Који би били ставови тадашње опозиције, која је Милошевића доживљавала као диктатора?

      И, тако смо имали невиђени парадокс, који је до данас актуелан – оштро је критикован тзв. недемократски председник, аутократа, узурпатор власти, који није, гле чуда, у случају Српске Крајине (као и Републике Српске) наступио управо супротно, а то значи, баш онако диктаторски и апсолутистички – безглавим слањем јединица Војске, мимо Устава и противно одлукама СБ ОУН и суштине међународног права.

      У таквом амбијенту прилепљена му је етикета издајника. Белег који се, како време одмиче, све дубље урезује не само на лик и дело Слободана Милошевића, већ и на савести свих нас, колективно.

      На крају још неколико питања – да ли је Милошевић, ако се све околности пажљиво процене и вреднују, имао уопште потребе да било кога издаје (продаје, предаје) и да, следствено томе, симболично капитулира? Да ли је могао било шта озбиљније, од онога што је чинио, да предузима, у атмосфери потпуне изолације и перманентних притисака и претњи? Да ли је уопште постојао било какав маневарски простор? Да ли је постојало национално јединство у Србији и да ли смо дисали једним плућима?

      Да ли је, у коначном, срамота бити поражен, не од Хрватске у акцијама „Бљесак” и „Олуја”, већ од оних који су стајали иза ње, годинама је припремајући и отворено садејствујући, а то су најјаче чланице империјалног и злокобног НАТО савеза?

      Јер, забога, није Милошевић напао ни Хрватску, ни Босну, нити се усмерио да руши НАТО, већ је све било супротно. Баш онако, како се, скоро па идентично, одиграло и ’99-те на Космету. И њега и све нас су брутално напале западне силе, неколико стотина пута војно и економски јаче, одавно решене да мењају карту Балкана. И да нас, једноставно, затру.

      Тај напад и даље траје, само неоуружаним облицима.

      За сада.

    24. grebak grebić каже:

      Крив си што ниси уништио КРВАТСКУ. Требало ју је прогласити ДВОНАЦИОНАЛНУ И ИЗДВОЈИТИ СРПСКЕ ВЕКОВНЕ ДЕЛОВЕ од монструма званих ХРВАТИ! Доказа за то има на претек!

    25. Слободан српски херој каже:

      Зашто Четници или Љотићевци нису уништили Хрватску ? Четници су признали Независну Државу Хрватску а у ту Хрватску је био и Нови Сад, Суботица и Земун. Зашто Дража Михајловић или Љотићевци нису присвојили Книн ? Уговори Четника и Усташа :
      Ugovori su potpisani sa četničkim vođama: Urošem Drenovićem (Mrkonjić Grad, 27. april 1942), Vukašinom Marčetićem (Banja Luka, 15. maj 1942), Cvijetinom Todićem (Lipac, 22. maj 1942.), Lazarom Tešanovićem (Banja Luka, 23. maj 1942.), Radivojem Kerovićem (Lopare, 30. maj 1942) i Radetom Radićem (Banja Luka, 9. jun 1942).
      Ti ugovori standarno obuhvataju sledeće:
      – Priznanje NDH od strane četnika
      – Obavezivanje četnika na lojalnost Ante Paveliću i NDH
      – Priznavanje od strane NDH četnicima prava na organizovanje
      – Priznavanje prava četnicima od strane NDH za nošenje oružja
      – Zajedničku borbu protiv NOVJ
      – Snabdevanje oružjem, municijom, hranom i lekovima četnika od strane NDH
      U nekim slučajevima, NDH je četnicima garantovala i plate i penzije, kao i „bonuse“ za ubijene ili zarobljene pripadnike NOVJ. Praktično, na taj način četnici su postali pomoćne snage NDH u borbi protiv partizana.

    26. grebak grebić каже:

      Много мало знаш! Све што си навео могли су бити само „НЕ – четници“! Обзиром да имамо много „искусних“, можемо признати да је било „ЗБРКЕ“! Да било је свашта па чак и „самосталних чета“ које су себе називале именима која се могу приписати свакоме. Дакле у општој КЛАНИЦИ могуће је манипулисати. Ми се тиме не бавимо већ оним што је било масовно и под вођством Драже или Амброза.:
      ДРАЖА и под његовим руководством (Ђујић и велики број оних који су радили под Дражом) је вођена борба ИСКЉУЧИВО против окупатора. УОСТАЛОМ четници су имали само један циљ:ИСТЕРАТИ ОКУПАТОРА! Комуњаре, звани ПАРТИЗАНИ, су имали два циља: Прво је победа комунизма, а друго победа над фашизмом. Да они нису имали ДВА (и САМО – ДВА) циља све би било у реду. Скоро НИГДЕ четници нису нападали Србе! Бранили су се и нападали онда када су били угрожени!
      Ако ниси способан да изучаваш психолошки проблеме онда се увуци у штенару. Четници су штитили народ не изазивајући германску крволочност и Србија је била мирна сем када су партизани „херојски“ убијали по неког Немца и за одмазду ови клали народ. То је партизанско херојство! О „дружењу“ Четника и Усташа нема говора. Нити су Четници ишли у Хрватску нити ови у Србију. Клање је настало тамо где је становништво мешовито. Ако су ти ТВОЈИ УГОВОРИ валидни онда не видимо зашто је било толико клања! Зна се одлично да су Италијани спасавали Србе од Хрвата. То није тајна! Проучи Ђујића! Зна се и да су Херцеговачки четници протерали Крвате и да није било комуниста не би било ни клања. Када је то Хрват био Храбар?
      Када је Крватска била слободна? НИКАДА. Српски комунисти су сј……ли и Србе и Српске земље. УОСТАЛОМ КОМУЊАРАМА ЈЕ КОМАНДОВАО зликовац Швабохрват, а Србима само Срби – Дража, Ђујић, Самарџић итд. Само ЛУД човек може причати о усташким ПЕНЗИЈАМА! Зар ниси сам себи огаван са таквим лажима или можда залуђивањима?

    27. Слободан српски херој каже:

      Кажеш : “ Скоро НИГДЕ четници нису нападали Србе! “

      Зашто су четници у Вранић секли главе на Србе. Масакр у Вранићу је било масовно убиство 67 цивила у селу Вранић 30 km од Београда, које су током ноћи 20/21. децембра 1943. убили припадници Првог батаљона Посавске бригаде Авалског корпуса ЈВуО. Подељени у три групе, четници су извршили покоље у 14 кућа у селу чији су поједини чланови били сумњичени за одржавање везе са партизанима. У свим кућама побијени су сви укућани, осим петоро који су случајно преживели.
      Овај масакр био је најмасовнији у низу децембарских покоља на територији Авалског корпуса ЈВуО.

    28. Слободан српски херој каже:

      Milorad Dodik : “ Slobodan Milošević je za Srbe učinio što niko drugi ne bi“
      Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik izjavio je da je uloga Slobodana Miloševića i Srbije bila pozitivna kada je reč o sudbini srpskog naroda i stvaranju Republike Srpske.
      Dodik:“ Sa ove vremenske distance moram veoma jasno da kažem da je, sa istorijske strane gledano, uloga Slobodana Miloševića i Srbije sa stanovišta Srba u Republici Srpskoj bila veoma pozitivna . Čak i mnogi, godinama uključeni u realizaciju Dejtonskog sporazuma, ne bi uspeli da postignu ono što je postignuto pod vođstvom tadašnjeg pregovaračkog tima, koji je predvodio Slobodan Milošević u samom Dejtonu – naveo je Dodik.
      Milošević svojim potpisom stavio Srbiju da bude garant Dejtona koji čuva opstanak Republike Srpske.
      – Ne možemo zaboraviti tu pozitivnu ulogu, koju je imao Slobodan Milošević, kada je u pitanju sudbina srpskog naroda i stvaranje Republike Srpske. Dejton je nama u Republici Srpskoj dao mogućnost da gradimo svoju stabilnost i subjektivitet koji, uprkos permanentnom pritisku svih ovih godina, dosledno branimo – rekao je Dodik.

    29. Слободан српски херој каже:

      Устав из 1974.год. је био лош по Србију и Слободан Милошевић је 28 марта 1989.год. променио Устав Србије . Социјалистичка Република Србија је 28 септембра 1990.год. прогласила нови Устав који су између осталог промењени називи Републике и Аутономних Покрајина.Назив Социјалистичка Република Србија промењен је у Република Србија ; назив Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово промењен је у Аутономна Покрајина Косово и Метохија ; а назив Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина промењен је у Аутономна Покрајина Војводина . Скупштина Србије је 28 марта 1989.год. изгласала усвајање уставних промена чиме је практично одузета аутономија дата Уставом из 1974.год.

    30. Слободан српски херој каже:

      Шта нам је донео 5 октобар и скидање Слободана Милошевића ??
      Донео нам је глобалистичку, неокапиталистичку, робовласничку диктатуру, анархију и некултуру. Донео нам је левке за испирање мозгова. Донео нам је подмуклост, подлост, деструкцију сваке врсте, свих облика. Донео нам је лаж у свему, за све и о свему. Донео нам је беду, глад, сиромаштво на сваком кораку, безбројне народне кухиње, довео нас пред контејнере. Донео нам је хаос у коме се не зна ни где је крај а где је почетак било чега.
      Донео нам је пљачкаше, разне тајкуне, израбљиваче, отимаче много чега што је народ деценијама стварао и створио. Донео нам је разне белосветске поробљиваче. Донео нам је безбројне иностране банке које су нас до голе коже опљачкале. Донео нам је приватизацију која нам је уништила све што смо имали. Донео нам је енормне дугове. Донео нам је, ма ко шта мислио о томе, чисту и беспоговорну окупацију.
      А сада о томе шта нам је однео.
      Однео нам је систем који у многим својим сегментима није ваљао, није био добар, наравно, али га је требало мењати, дорађивати, побољшавати – био би бољи од овога што сада имамо. Однео нам је државу, којој ни дан-данас не знамо границе. Однео нам је економију: и банке, и привреду, и у привреди, беспоговорном и невиђеном пљачкашком приватизацијом, све што је радило и производило. Однео нам је дакле производњу и извоз. Однео нам је школство, породицу, отео нам је децу, однео нам је васпитање. Свакодневно нам односи део по део онога што смо били: и традицију, и национално осећање, и знање, и веру, и песму и игру, и културу, и забаву, и спорт…

    31. patriota каже:

      Tadić je isto sin titovog partizana,kao i mladić,iz iste su partije.

    32. Слободан српски херој каже:

      РАТКО МЛАДИЋ је СРПСКИ ХЕРОЈ

    33. grebak grebić каже:

      Та ти ваља!

    34. perungromovnik каже:

      Предала га је и продала биа …

  5. dp radomirov каже:

    Vojničina i ljudina, naš đeneral Mladić. A zločinci na slobodi, bem ti pravdu divljeg i terorističpkog zapada.

    1. patriota каже:

      Gde su ratovali titovi generali tu Srba više nema.

Коментари су затворени.