Прочитај ми чланак

ХАРАДИНАЈ КОД МАРИЋА: Албанци су учествовали у Косовском боју против Турака

0

У ексклузивном издању емисије “Ћирилица”, гост аутора и водитеља Миломира Марића је косовски премијер Рамуш Харадинај.

Прво питање односило се на оно око чега се много прашине дигло последњих месеци – формирање Заједнице српских општина.

– Хајде да прво установимо о каквој ЗСО је реч, па тек онда када ће бити формирана – рекао је Харадинај, на шта се надовезао Миломир Марић речима:
– Ми би смо волели да то буде Република Српска на Косову.

Формирање Заједнице српских општина је питање Устава Косова

– Једна варијанта је као Бриселски споразум. То није коначно јер Уставни суд мора одлучити о томе. Ми можемо сада формирати ЗСО, али је то питање Устава Косова.

Миломир Марић упитао је Харадинаја да ли је тачно да се по том уставу само име може одржати, а да све тачке које га садрже нису по у складу са уставом.

– За мене је рано да сада сам интерпретирам то, али оно што сам урадио јесте да сам интензивирао то питање, односно, успоставио механизме његове имплементације. Имамо и менаџмент за имплементацију који је састављен само од Срба. Двоје их је са севера Косова, а двоје из јужног дела. Проблем ће наступити касније, да ли ће тај завршни документ бити у складу са уставом.

На констатацију да се Срби плаше да ће та ЗСО бити формирана тако да буде под потпуном контролом Приштине, Харадинај је рекао:

– Не мора се то звати страхом, али Косово постоји и извор нашег постојања је Устав. Тако сви овде функционишемо.

Овде се, дакле, говори о Уставу Косова, док српски устав говори да је Косово део Србије. Да ли се и Харадинај с тим слаже?

– Па, нисам читао Устав Србије, али мислим да се ту не ради о реалности. Косово је независно од 2008. године и признато је од стране завидног броја земаља у свету и институција. Још није реалност да га и Србија призна.

Миломир Марић је констатовао да Албанце из Србије нико није и не протерује, а да је 200.000 Срба протерано с косова.

– Ако већ говоримо о цифрама, онда морамо рећи и да је 1999. године миллион Албанаца морало да напусти Косово. Многи су се вратили, али не сви.

– Сви Албанци су се вратили, али не и Срби – констатовао је Марић.

Ситуација Срба на Косово и није толико тешка

– И неки Срби су се вратили, не знам тачан број. Желим рећи да нема препреке живети на Косову због националности, зато што си Србин на пример. Велики број живи овде у Приштини, не могу да кажем који је то број. Ево на пример, други програм наше телевизије је на српском језику. Ситуација Срба на Косову није толико тешка како се представља у Београду.

Занимљиво је било питање докумената Срба са Косова на којима стоји да су Косовари, а не Срби.

– Па знате и мени стоји у личној карти да сам Косовар, а не Албанац. И још нешто, Србима пише на ћирилици име и презиме.

Брутално хапшење Марка Ђурића пре неколико недеља изазвало је велику пажњу у свету. С обзиром на то како је све изведено, поставља се питање да ли је икада игде један преговарач тако отет и вођен улицама града као Марко Ђурић.

– То је једна чудна ситуација, баш чудна. Нико се због тога није осећао добро. Марку Ђурићу је био забрањен улазак до сутрадан, и ми смо мислили да се неће појавити. Чак сам га лично молио, преко свих канала, да сачека до сутра када истекне забрана уласка. Да је само сачекао дан касније и све би било у реду. Знате, да нисмо реаговали опозиција би реаговала. Био је то неспретан сплет околности и морам рећи да је и Србија ту погрешила.

На питање Миломира Марића на кога је мислио председник Вучић који је рекао да је један позив ослободио Марка Ђурића, Харадинај каже:

– Највероватније је председник Вучић звао некога у Приштини и нико овде није желео да се то одужи. Мене нико није звао, а био сам за то да се не доводи у Пруиштину, да се што пре то заврши и да се човек врати својој кући.

Одмах после тог инцидента, десило се хапшење Гуленових пристилица и експресно изручење Турској. Том приликом председник Ердоган је говорио за Харадинаја да оргија, да с еопија, да је човек лаког морала.

– Па, нешто од тога је и истина. Рецимо, волим некад да попијем чашицу ракије. Одакле је долазим, то је део ритуал да госта дочекате са часицом. Нисус ви Албанци муслимани нити је националност исто што ив ера. Албанци су дуго били хришћани. Поштујем Турску и имамо добре односе. Али ја заступам Косово. Ја сам се одлучио да због тог изручења, о коме нисам био обавештен, заступам оно што је моја дужност. Директор полиције није смењен, већ министар и директор обавештајне службе.

Многи су мишљења да је тај сукоб са Америком дошао због Америке. Харадинај је познат као амерички човек, док је проблем између САД и Турске настао управо због Фетулаха Гулена који је у Анкари означен као организатор пуча.

– Ми смо део Европе и сарађујемо са Бриселом и Берлином. Међутим, када је спољна политика у питању, ми смо део клуба земаља који предводи Америка. Нама то није проблем да признамо, немамо ни времена да се бавимо проблемима у свету.

Србија извози највише робе на Косово

Иако политичка слика даје једну перцепцију, економска је сасвим другачија.

– Ја мислим да од свих земаља Србија овде највише извози своје робе. Јас ам то и рекао вашем човеку из привредне коморе: да ли си свестан да пласирате овде робу земље која нас блокира. И овде постоји проблем код људи који се питају да ли је исправно да Србија буде толико заступљена на овом тржишту.

На питање како то да се са председником Вучићем никада није састао, Харадинај каже:

– Није то била агенда до сада. Суштина је да се преговори наставе, не само међу политичарима него и међу људима.

Занимљиво је било чути и Харадинајево сећање на боравак у Хашком трибунал, где се сусрео са великим бројем Срба попут Шљиванчанина и Шешеља који су му и упутили поздраве.

– У Хагу је била нова Југославија, али из националистичке перспективе. Реалност је била да смо јако лоше живели под Милошевићем. Власт и полиција су грозне ствари радили, али је и српски народ знао да то није у реду. Замолио бих службени Београд да пружи више простора Србима одавде. То је некако уобичајено да се главни град служи околишем.

Миломир Марић поставио је конкретно питање како је настала легенда о црном Харадинају, злочинцу одговорним за страдање Срба.

– Ја сам видео то на вашој телевизији и било ми је жао Срба што морају да слушају ту пропаганда. За мене је нормално да се то говори током рата, када су две стране у сукобу. Али ми није јасно зашто се то наставило после сукоба.

Како не би избегао конкретан одговор, Миломир Марић је директно питао Харадинаја да ли је некога убио?

– Не знам, вероватно, рат је рат. Ја сам обукао униформ свестан последица. Изгубио сам два брата у униформи, а исто тако размишља и српски војник када крене у рат. Ако не можеш то да поднесеш, онда немој улазити у сукоб.

Намеће се питање како је успео да избегне хашку робију у два наврата.

– Истином. Одрастао сам у нормалној породици и живели смо часно. Један од сведока, који се наводи да је био сведок у мом суђењу, настрадао је у кафанској тучи од стране Србина. Питај те га, сада је у Црној Гори, да ли сам га ја ангажовао да убије ту особу. И тужилац Серж Брамерц је рекао у Београду да против мене нема доказа како пише у оптужници.

САД су дали Милошевићу све да уништи ОВК и он то није успео

Овде важи уврежено мишљење да је Америка дала Милошевићу време да почисти ОВК неколико месеци, а када није успео, да су се онда они умешали и решили ствар на свој начин.

– Американци су дали Милошевићу све да уништи ОВК и није успео у томе. Слали су војску, специјалне јединице, али ми смо и даље били ту. Српска војска је губила морал како је одмицало време. Слали су разне јединице, али морал није био ништа већи. Рецимо, 24. марта 1998. године сам био у породичној кући. Пар недеља раније је Јашари поражен. Али када су нас послали снаге на нас, отац је децу послао на сигурно, а ја сам са сестром и браћом остао да се борим. Само годину дана касније стигао је НАТО. Знате, какву год војску да пошаљете не можете против воље народа.

На, помало шаљиво, питање Миломира Марића како то да дрога свуда изазива зависност, само на Косову независност, Харадинај каже:

– Нема овде дроге, само кукуруз и пасуљ. Овде дрога не расте – рекао је Харадинај.

– Зар ни у кабинету немате – упитао је Марић.

– Не знам, идите сами па видите има ли. Овде се само тешко живи. Да вам кажем нешто, Срби кад раде у Швајцарској они живе као Швајцарци. Али албанац не. Као мала заједница. Скоро сав новац месечно иде код главе фамилије, па он распоређује. Не троши новац тамо већ купује овде имање и кућу па после 50 година каже ево ово сам створио.

Марић је “пецнуо” Харадинаја како то да у затвору може да се дружи са Србима а не и на слободи.

– Ко је то рекао? Па, виђам се са Србима и дружим. Ево честитао сам им Божић и Ускрс, не слажемо се увек али се слажемо.

Харадинај каже да Албанци нису муслимани по идентитету и да се не поноси оним снимцима рушења српских цркава и манастира у погром.

– Био сам са српским породицама, посећивао сам српске манастире, али нећу рећи које, нека они кажу. Имамо ми и православне, албанске, цркве.

Није било Ал Каиде и Исламске државе на Косову

Косовски премијер је и негирао да су чланови Ал Каиде и касније ИСИС-а боравили на Косову.

– Никада овде нису боравили, ни Арапи ни нико са стране.

За крај разговора, Харадинај је “открио” једну истину из прошлости.

– Не знам да ли ово знате, али када говоримо о Косовском боју, треба рећи да су албанске јединице учествовале и да ни њима није било драго да им дође неко издалека на њихову територију – рекао је Харадинај алудирајући како су се Срби и Албанци заједно борили против Отоманског царства.

Рамуш Харадинај у „Ћирилици“ код Миломира Марића

Гостовање председника председника приштинске владе Рамуша Харадинаја код Миломира Марића у емисији „Ћирилица“ изазвало је огромну пажњу јавности.

– Нисам ни сањао да ће најава телевизијског интервјуа са председником владе у Приштини изазвати такве реакције, чак и најаву демострација испред зграде телевизије – каже Миломир Марић и додаје да се није обрукао у интервјуу са Харадинајем и да му је у лице рекао оно што нико други није успео.
– Увек ме је чудило што су Албанци медицински феномен: дрога код других изазива зависност, а код њих независност – наставља Миломир Марић, који је емисију почео речима да се мора разговарати, иако је већина Срба од њега очекивала да се према Харадинају понесе као Гаврило Принцип или Милош Обилић и да га пред камерама стреља или распори.

Гледаоци ће бити изненађени када чују да је Рамуш Харадинај два пута ослобођен оптужби за ратне злочине пред Хашким трибуналом, не само што су сведоци ликвидирани, што се наглашава у пресуди, већ и зато што је један Србин из Београда, који је радио за српску војску, послао у Хаг телевизијски снимак који је довео до ослобађајуће пресуде.

Интервју са Рамушем Харадинајем, који је вођен у Приштини, у емисији „Ћирилица“ коментарисаће најугледнији српски адвокати и тужиоци, са вишегодишњим искуством из Хага, који ће објаснити зашто су тамо ослобођени сви који су чинили злочине над Србима, док су српски председници, министри, генерали и комаданти разних нивоа осуђени на више од хиљаду година робије.

11 коментара “ХАРАДИНАЈ КОД МАРИЋА: Албанци су учествовали у Косовском боју против Турака

  1. Урбана Герила каже:

    Што више се пажње посвећује Марићу и овој свињарији, то више публицитета, гледаности и рекламе им правите! Дакле не учествујте!

  2. ivan каже:

    Јесу учествовали у боју на Косово али на страни-Турака.И тада нису били“Албанци“ веђ-АРНАУТИ,по Турским архивама,племе кавказких безкуђника у потрази за земљом!!Ноам Чомски зна више о томе јер се за разлику од „Србских“ историчара,потрудио да прочешља турске архиве и да ФАКТИМА развали Шиптарски мит о томе да су староседеоци и потомци Илира на Балкану.Што више,разоткрива и монструозни начин на који су арнаути узели идентитет старих Илира-пљачком,мачем и наметање“фалшливог“ ислама на простору садашње аНал-баније.Антрополошки-висока чела,велики,искривљни носеви и уске вилице,својствени шифтарима,их и данас враћају назад на Кавказ,негде подно Азербејџана..

  3. слободан јарчевић каже:

    КОЛИКО ШИПТАРА ЖИВИ НА КОСОВУ И
    МЕТОХИЈИ И ЧИЈИ СУ ДРЖАВЉАНИ

    ДОКУМЕНТ
    РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ О СТРАДАЊУ СРБА[1]

    Крајем 1992. године, Влада Републике Српске Крајине је више пута
    обавештавала владе СР Југославије, Републике Српске, Републике Србије и
    Републике Црне Горе, да се српски интереси мора да бране у свакој од српских
    држава, заједничким снагама. Упозоравала је, да занемаривање одбране било којег
    српског краја, или било којег дела народа, доводи у опасност све друге српске
    земље и цео народ. Једно од тих упозорења је послано у све престонице српских
    држава крајем 1992. године и односило се на податак, да је на Косову и Метохији
    извршен фалсификат у попису становништва 1981. године, кад је приказано, да је
    Шиптара 1.700.000, иако их је било највише око 850.000. У овом осврту, Влада
    Републике Српске Крајине је упућивала, да је од пресудног значаја регистрација
    оних Шиптара и њихових потомака (око 300.000) који су, од 1941. до 1990, прешли
    из Албаније у Југославију и никад нису подносили молбе за пријем у
    југословенско држављанство, па су, законски, странци, или азиланти – како се (придошли
    страни држављани) означавају у свакој земљи. Препоручено је владама СР
    Југославије и Републике Србије, да се овим албанским држављанима издају личне
    карте и пасоши за странце, како је то регулисано међународним правом, чиме би
    им се онемогућило антидржавно деловање у СР Југославији, јер би у случају да то
    чине, могли бити враћени у земљу порекла (Албанију).

    Варијанту документа о етничкој слици становништв на Косову и Метохији,
    Влада Републике Српске Крајине је превела на енглески језик и доставила
    Уједињеним нацијама, другим међународним организацијама, амбасадама у Београду,
    српским удружењима, светским информативним агенцијама и педесеторици новинара
    акредитованих у Уједињеним нацијама – на конференцији за штампу председника
    Републике Српске Крајине, Горана Хаџића, у Њујорку, у јануару 1993. године.

    Нажалост, ниједна медијска кућа у свету није овом документу придала
    важност и вероватно да он није публикован. “Књижевне новине” га објављују прве
    и то са закашњењем од 9 година – у време кад владе Републике Србије и СР
    Југославије не могу применити оне мере на КиМ које им је саветовала Влада
    Републике Српске Крајине и које су, тада – 1992, биле могуће.

    Овај документ је заведен у
    Министарству за инострне послове Републике Српске Крајине под бројем:
    845/93. Преведен је и на руски језик и достављен новинарима Русије, али ни
    руске редакције му нису поклониле никакву пажњу. Његов садржај преносимо
    дословно:

    “Косово и Метохија биле су аутономна покрајина у бившој Југославији.
    Њено већинско шиптарско становништво уживало је већа национална права него
    мањине у другим европским државама. Настава на албанском језику обављана је од
    основних школа до универзитета.

    Привреда Покрајине је била независна у односу на државне органе Републике Србије. Банке Покрајине су,
    такође, биле независне. Покрајинске везе са Албанијом, у области просвете,
    културе, привреде и трговине, такође, нису контролисане од стране Србије. Сви
    послови били су у надлежности представника шиптарског народа.

    Покрајински органи су имали своје представнике у органима Републике
    Србије и Југославије, док нико из Републике Србије није могао бити биран за
    члана органа управе Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Без обзира што је,
    како смо навели, међу министрима и члановима Председништва СФР Југославије било
    Шиптара са Косова и Метохије.

    Шиптари су имали сва мањинска права, али њима нису били задовољни, јер
    су припремали одвајање АП КиМ од Републике Србије и припајање Републици
    Албанији. Такав корак је био и у плану фашистичких земаља, па и у програму
    комунистичких партија током Другог светског рата. Према њему, окупаторска
    фашистичка власт је (1941-1945) преселила десетине
    хиљада Шиптара из Албаније на Косово и Метохију и доделила им земљу и куће
    прогнаних Срба. (Ти Шиптари, и данас, представљају потенцијалне делове војске
    евентуалног агресора на Југославију).

    После Другог светског рата (1945), комунистичка партија је у овој
    области наставила политику фашиста. Тито је прогласио закон – по којем је
    омогућен останак на Косову и Метохију пресељених Шиптара из Албаније. По истом
    закону, забрањено је прогнаним Србима са Косова и Метохије, да се врате на
    своја отета имања. Они Срби који су се враћали, убијани су или затварани. Но,
    тиме није било завршено пресељавање Шиптара (страних држављана) у ову област
    Србије. Масовно пресељење Шиптара из Албаније је уследило и између 1945. и
    1948. Касније, када је била затворена граница између Албаније и Југославије,
    Тито је, тајно, на Косово и Метохију наставио насељавање шиптарских породица из
    Албаније. У исто време, спровођен је интензиван програм прогона Срба из
    Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Овај период можемо назвати временом
    етничког чишћења Срба у бившој Југославији.

    Користећи се самоуправом у Југославији, шиптарско руководство на Косову
    и Метохији је аутоматски стране држављане (пресељене из Албаније) уписивало у
    књиге држављана СФР Југославије (без законске процедуре о пријему у држављанство)
    и додељивало им куће и оранице прогнаних Срба, иако, по југословенским
    законима, странци нису могли поседовати некретнине.

    Нико од Шиптара из Албаније није подносио молбу за пријем у
    југословенско држављанство. Зато је скоро половина данашњих Шиптара у
    Југославији са страним држављанством. На основу националних законодавстава,
    свака земља у свету, у том случају и Југославија, може донети решење о
    отказивању гостопримства странцима. Посебно у случајевима кад се баве
    подривањем друштвеног уређења и отцепљењем дела југословенске територије.

    ХХХ

    У намери да отцепе Косово и Метохију од Југославије (и Србије), Шиптари
    су се користили самоуправом, па су, између осталог, успели да фалсификују и
    податке приликом пописа становништва. Тако је послата информација у свет да на
    Косову и Метохији живи много више Шиптара, него што их је у стварности.
    Сабирани су и живи и мртви Шиптари. Уписиване су у пописне листе шиптарске
    породице и по три пута: једном у селу, једном у граду и једном у иностранству.

    Тако је исфабрикована цифра од 1.700.000 Шиптара на Косову и Метохији.

    Један од научника у
    Београду је, чије истраживање ћемо ускоро објавити, закључио да на Косову и
    Метохији нема више од 850.000 Шиптара. До овог броја Шиптара, дошао је на
    основу израчунавања броја становника на одређеном подручју – на основу пет
    научних метода:

    1) према броју рођене деце у једној години,

    2) броју умрлих у једној години,

    3) количини потрошеног хлеба у једној години,

    4) количини потрошене соли у једној години и

    5) броју пацијената у медицинским установама у једној години.

    ХХХ

    Ако, сада, имамо у виду да је скоро половина од 850.000 Шиптара са
    страним држављанством, у том случају Југославија може да се односи према њима
    како је то предвиђено документима ОЕБС-а, ОУН и пракси у Међународној заједници.
    Шиптари – држављани Албаније не могу имати већа права од оних која су
    предвиђена за стране госте или стране раднике у Југославији. То би Међународна
    заједница морала да има у виду – кад год се бави питањима општих људских права.

    ХХХ

    Југославија, како је наведено, пружила је националним мањинама шира
    права од било које друге државе. Шиптари су, и кад су страни држављани,
    изједначени у правима с држављанима Југославије. Зато је насхватљиво да
    Међународна заједница оптужује Југославију да не признаје права националним
    мањинама. Можемо само да се упитамо, како ће ову нечасну политику савремених
    државника оценити Историја”.

    Београд, 16. 4.
    2002.

    Слободан
    Јарчевић

    [1] Писано за “Књижевне новине“. У фебруару 1993,
    делегација РС Крајине је предала овај документ копредседницима Међународне
    конференције о бившој Југославији и акредитованим новинарима у УН у Њујорку –
    на енглеском језику. Предат је и министру за иностране послове СР Југославије
    Владиславу Јовановићу, с препоруком да се изврши попис становништва на Косову и
    Метохији – да би се утврдио тачан број становника и број оних који су држављани Републике Албаније. Ништа није
    учињено – ни у Београду, ни у Њујорку.

    1. KONTAMINATOR каже:

      Koja bre Srpska Krajina?

    2. KONTAMINATOR каже:

      DVA MILIONA Siptara
      70.000 Srba
      Joj, razlike!!!!!

    3. Србин од Винче каже:

      У видеу на трибини о Народној резолуцији, пуковник Јефтовић каже да је ВЈ 1999. на врхунцу Шиптарске бројности на КосМет-у избројала 1.150.000 њих. А да их је данас барем 300.000 до 400.000 мање (због исељавања, смањења наталитета, болести итд.).

      https://youtu.be/hwQPx-e8jis

  4. Милутин Поповић каже:

    Негде је објављена изјава министра унутрашњих послова СРБИЈЕ И КАКО ЈЕ ИЗЈАВИО ДА ПОТЕРНИЦА ЗА ХАРАДИНАЈЕМ „остаје на снази али биће невидљива“. Е такву глупост изјављује министар. Како је могуће да одлука министра буде старија од ЗАКОНА. КО МУ ЈЕ ДАО ТО ЗА ПРАВО. КАО ПОСЛЕДИЦУ ТОГА ИМАМО УЛАЗАК ТЕРОРИСТА У СРБИЈУ БЕЗ ИКАКВЕ КОНТРОЛЕ ЈЕР ЈЕ ПОТЕРНИЦА „НЕВИДЉИВА“.

  5. Бр каже:

    Mariću idiote, j ti haradinaj mater a ti njemu dupe pedersko

    1. KONTAMINATOR каже:

      naravno sta drugo osim prostakluka ocekivati od Seseljevog djaka

Коментари су затворени.