Хашки трибунал изрекао прву коначну пресуду којом су официри Војске Републике Српске осуђени на најтеже казне због наводног геноцида над  муслиманима.

Жалбено веће Хашког трибунала је први пут у својој историји изрекло правноснажну пресуду за геноцид, осудивши на доживотни затвор официре Војске Републике Српске Вујадина Поповића (57) и Љубишу Беару (75). Они су и у жалбеном поступку проглашени кривим за геноцид над муслиманима у Сребреници, у лето 1995.

Поповић је 1995. године био начелник за безбедност Дринског корпуса ВРС, а Беара је ту дужност обављао у Главном штабу те војске. На доживотни затвор трибунал их је првостепено осудио 2010. године.

Потврђујући ту пресуду, трибунал је утврдио да су Поповић и Беара са другим учесницима у удруженом злочиначком подухвату, међу којима су Ратко Младић и Радован Караџић, делили „геноцидну намеру” да униште заробљене сребреничке муслимане као етничку групу. Као протагонисти злочиначког подухвата, Поповић и Беара ту намеру спровели су од 11. до 23. јула 1995, на више локација у околини Зворника, кроз операцију организованог стрељања хиљада заробљених муслимана.

Трибунал је истиче да су снаге босанских Срба, у данима пошто су 11. јула 1995. заузеле Сребреницу, тада зону под заштитом УН, убиле најмање 5.336 идентификованих особа, као и да би број жртава, на основу предочених доказа, могао порасти до 7.826.

Апелационо веће одбацило је жалбе Поповића и Беаре на тако утврђен број жртава, као и друге жалбе оптужених по другим основама.

Поповић и Беара осуђени су и за присилно премештање неколико десетина хиљада жена, деце и стараца из Сребренице, по паду енклаве, ка и за низ других кривичних дела оквалификованих као злочин против човечности и кршење закона и обичаја рата.

Жалбено веће трибунала потврдило је и првостепену пресуду безбедносном официру Зворничке бригаде ВРС Драгу Николићу, правоснажно га осудивши на 35 година затвора због помагања и подржавања геноцида у Сребреници.

Команданту Зворничке бригаде ВРС Винку Пандуревићу жалбено веће је потврдило затворску казну од 13 година због помагања и подржавања убистава, прогона и присилног премештања муслиманског становништва. Пандуревић је две трећине те казне већ издржао и моћи ће да затражи превремено ослобађање.

Генералу Радивоју Милетићу, који је био помоћник команданта ВРС Ратка Младића, жалба је делимично усвојена, због чега му је правоснажна казна смањена са 19 на 18 година затвора. Проглашен је кривим за убиства, прогон и присилно премештање из Сребренице и Жепе у јулу 1995.

Сви осуђени добровољно су се предали трибуналу 2005. године, осим Беаре који је био ухапшен у Србији 2004.

Бивши командант специјалне полицијске јединице Љубомир Боровчанин није се жалио на првостепену пресуду од 17 година затвора због помагања и подржавања убистава, истребљења и прогона. Он тренутно издржава казну у Данској.

Генералу Милану Гверу, помоћнику генерала Младића, била је изречена првостепена казна од пет година затвора због прогона муслимана из Сребренице и Жепе. Генерал Гверо умро је на привременој слободи у Србији.

Другостепено веће је одбацило, једногласно или већином гласова, већину жалби. У односу на Вујадина Поповића и Љубишу Беару, веће је прихватило, уз супротно мишљење судије Нијанга, њихову жалбу у вези са убиством шесторице босанских муслимана у околини Трнова које су починили припадници паравојне јединице „Шкорпиони“. Сходно томе, судије су укинуле осуђујуће пресуде које се односе на то убиство.

Жалбено веће је такође делимично прихватило, уз супротно мишљење судије Нијанга, жалбу тужилаштва којом се тражи да се Поповић и Беара прогласе кривим за удруживање ради чињења геноцида. Судије су затим, уз супротно мишљење судије Покара, обојици изрекле осуђујуће пресуде за овај злочин.

У вези са Драгом Николићем, Жалбено веће је, уз супротно мишљење судије Нијанга, укинуло осуђујуће пресуде које су му изречене за убиство шесторице босанских муслимана у околини Трнова. Веће је такође укинуло осуђујуће пресуде изречене Радивоју Милетићу за злочине против човечности у вези с присилним премештањем босанских муслимана који су прешли реку Дрину, бежећи из Жепе.Судије су делимично прихватиле жалбу на одмерену казне, прихвативши да је Претресно веће погрешно применило право када је сматрало да његову позицију ауторитета у Главном штабу ВРС-а треба узети као отежавајућу околност.

Суд је такође прихватио жалбу тужилаштва која се односи на „опортунистичка” убиства у Поточарима и, уз супротно мишљење судије Покара, и Милетића прогласило кривим. У односу на Винка Пандуревића веће је прихватило жалбу тужилаштва у вези са низом инцидената и донело више нових осуђујућих пресуда.

Пандуревић је, уз супротно мишљење судије Нијанга, осуђен за помагање или подржавање по командној одговорности, за више убистава као кршења закона или обичаја ратовања, истребљивања као злочина против човечности и прогона путем убиства или окрутног и нечовечног поступања. Веће је, уз супротно мишљење судије Покара, изрекло нове осуђујуће пресуде за те злочине, а укинуло је неке осуђујуће пресуде које је Пандуревићу изрекло претресно веће.

Случај „Поповић и други” највећи је предмет окончан пред трибуналом до данас. Првостепени поступак је започет 21. августа 2006. а завршен 15. септембра 2009. године. Првостепена пресуда је изречена 10. јуна 2010. године.

Тим поступком била су обухваћена седморица оптужених, међу којима је био и Љубомир Боровчанин, бивши заменик команданта Специјалне бригаде полиције Министарства унутрашњих послова Републике Српске, који није уложио жалбу. После смрти Милана Гвера, помоћника команданта за морал, правна и верска питања Главног штаба ВРС-а, Жалбено веће је у марту 2013. године казну која му је изречена прогласило правноснажном и окончало поступак против њега.

(Политика.рс)

Ознаке: Љубиша Беара, Вујадин Поповић, Сребраница, Хашки суд