Прочитај ми чланакНису пројектоване хибридне нације, које оспоравају српски језик, настале „из осећаја“, него из историјског отпадништва.
У већини случајева ваља одмах рећи – тим пре ако мора бити грубо и отрежњујуће – нису те пројектоване хибридне нације, које оспоравају српски језик, настале „из осећаја“, него из историјског отпадништва у неком тренутку. Као што је потпуно бесмислено у доба радикланог либерализма-плурализма, индивидуализације, говорити о језику полазећи од индивидуалних осећаја за њега, јер би онда имали посла са приватним језицима. А од њих се не дешава никакав језик. Није језик тек ствар имена, како тврди „језичка декларација“ и цео тај покрет који се чудесно затиче у нашим интелектуалним круговима и лако задобија пажњу медија.
Илустрација: Александра Тосман
То што су се такве групе (пројектоване у хибридне народе) нашле у својој борби очувања интереса по генези ексклузивно личног, а не групног, у укупно безизгледном положају историјских аутсајдера, када су у борби против Срба уништене структуре окупатора на Хелму, не могу се факти овог збивања превазићи декларацијама и флоскулама. Не може се ни поништити пуком исламизацијом или католизацијом, него остаје и оно присутно као што јесте у пуном политичком смислу. Са свим историјским, али и много озбиљнијим повесним багажом природе њиховог историјског аутсајдерства. Њихових и дан данас тежњи.
Све то показује ова немогућа тенденција по себи да буду препознати као народ, чак са „равноправно својим“ језиком, са ни мање српским, иако је то само његова варијанта, и то опет једва, само арбитрарно и пуко декларативно. Не могу се тако наивно градити политички фактори ни на Балкану, још мање очекивати да они буди темељни просторни фактори, стално се изнова индентификујући са бившим окупаторима Срба и непрекидно кокетирајући са многим другим претендентима на тај статус. Да би тако, са новим окупатирима, изнова задржали српски простор у безимености окупираног, а наивно мислећи да су себи изградили место, што су сами потврдили у Дргом светском рату, кад су имали нову прилику.
Такав је и покушај да историјски аутсајдери, као културни аутсајдери, са паролом сви смо ми хуље, кроз медијско-политички наратив Сребренице принуде Србе да одступе са места просторног фактора Хелма. А да се они политички легитимизују, чинећи и сам језик не српским, већ „нашим“, чиме се трајно докидају Срби као прворазредни чинилац на Балкану. Али и тада сви они остају хибриди, којима се бавимо само кад морамо.
Јасна је „британска“ стратегија што се Срба тиче: боље је да су све друго него Словени. Као што су и Монтегрини почели да се свакога дана жале на Русе. Операција је успела, добили смо нове „потурице“, распада се поносна Црна Гора и ствара вера и језик Милових монтегрина.
Није чудо чак ни то да различите анационалне аутсајдерске групе у српском корпусу с њима сарађују, радо се баве и нуде подршку око „нашег језика“. И тек тада сви заједно могу само да се баве баналностима и будалаштинама јер за боље и нису. Тада су и све те „учене“ лингвистичке и националне расправе парцијалије, које једино не воде рачуна о самој целини појаве, јер их она оспорава и одбацује. Док се говори о језику, мора се мислити на целину, а она је била и остала српска. Отуд, и нови народи, чији припадници говоре неке приватне језике, а међу собом се и даље разумеју на српском.
Олака „балканска“ динамика распадања Срба у групе стоји уместо свесног стварања група унутар српства, са поделом послова и надлежности уместо и папагајског понављања. Нема ту оне модернизаторске функционалне диференцијације на суштински заједничком послу од политике, културе, до економије и њихових остварења. Уместо повратне петље у национално, немушто се иде ка рошомонијади нарација. Као да је лакше посвађати и сам језик и живети у пренапетом систему ексклузивно личних интереса, који би, ако о томе причамо, вероватно исцрпео и богатије и надареније нације.
О том је могуће говорити и анегдотски, посебно од онда кад је изјава патријарха Павла остала да лебди уз питања да ли је речена намерно или није: „Будимо људи иако смо Срби“. Сви су се махом бавили цинизмом иако је јасно да патријарх не изговара колоквијализме, још мање цинизме. Одакле год и како год да је дошла од нашег патријарха изјава се једино могла разумети онако како и каже – након свега што смо доживели, не одричимо се људскости. Ни према непријатељима, као ни ближњима, али ни према себи.
Да се не рашчовечујемо, сити свега у себичности и сладострашћу. А управо нам се са свих страна препоручује то као права мера епохе и наших прилика. Уз све то, није само реч о безбрижности као идеалу модерног човека и његовом свету безграничне забаве као открићу модерног света. Реч је о нестајању из постојања и открићу у расположењу, чији се смисао већ предуго показује за нас у певању и ријалитијима. Потврђујући да је то само последица, да одавно немамо наш одговор.
То нам језик показује, а не новостворене групе које би почеле да стварају нов језик. Окренуте само свом ексклузивном интересу, оне знају да то није довољно да еманира и представља било иједан народ. Код нас све то већ предуго траје и последице су претеће и већ дуготрајне.
