Прочитај ми чланак
(Политика)
Екипе хитне помоћи суочавају се са тешким ситуацијама, али понекад има и оних симпатичних и смешних, које су сада сажете у књигу
Др Душанка Стевовић-Гојгић: Записујући ове смешне ситуације нисам желела никоме да се подсмевам и наругам, већ да се не заборави то што је било симпатично. (Фото Р. Крстинић)
„Ја чекам код овог факултета за стоку. То вам је на ћошку, али ако ми не дођете, жалићу се министарству за критику”! Ово је само један од „бисера” које су изговорили пацијенти позивајући службу 94, а које је прим. др Душанка Стевовић-Гојгић, заједно са колегама из Хитне помоћи, забележила и одлучила да „спакује” у књигу „Смех као лек”. Иако је цео живот посветила великом броју београдских пацијената, овим делом је „ушла” у домове породица широм Србије и у ово тешко доба – свима је измамила осмехе на лице.
Прича је на претек. Догодило се да је човек звао, питао да ли да прича и да ли је онај ко се јавио прави човек или је онај банкомат од аутомата?! А један је започео разговор реченицом: „Ја не знам да ли сте ви ватрогасци или „хитњаци”, али свакако дођите у шуму код Певца, овде гори неко ђубре од човека.”
Др Душанка Стевовић-Гојгић каже да није постојала таква књига до сада, и да је њена инспирација и жеља да створи такво дело почела пре 20 година када је схватила да се у њеној непосредној околини дешавају смешне ситуације.
– Радим врло одговоран посао у Хитној помоћи већ 28 година. Ово је био један од начина да на тешком радном месту превазиђем стресне ситуације. Многи случајеви у овој служби веома су тешки и то се не учи ни на једном факултету. Када се деси саобраћајна несрећа, или рањавање, то донесе један велики стрес екипи и са тиме треба изаћи на крај. Сигурна сам да се многе болести преко душе преносе на стомак, па зато када радим ултразвучне прегледе увек разговарам са људима о њиховим проблемима. Осим ружних и тужних ствари, дешавају се и смешне ситуације.
Записујући ове смешне ситуације нисам желела никоме да се подсмевам и наругам, већ да се не заборави то што је било симпатично. И да се то запише. Неке ситуације сам ја записала, неке су ми колеге препричавале. Онда сам схватила да те неке ствари на послу којима се смејемо, могу да буду занимљиве и другим људима – објаснила је др Стевовић-Гојгић, додајући да такве приче не могу да буду измишљене.
Наша саговорница истиче да ј пре две године на наговор супруга, кога сматра добрим и оптимистичним човеком, почела да ставља све „бисере” на папир и тако је настала поменута књига. Каже да је велику подршку добила од рецензената Драгутина Минића Карла и Милована Витезовића, који је рекао да је „Смех у Хитној помоћи ругање смрти у лице и на лицу места и да је он нада која обасјава душу”.
– Не знам који је најинтересантнији лапсус. Занимљиво је било када је неко рекао да мери своја три притиска: горњи, средњи и доњи, или када је особа позвала нашу службу и објаснила да има проблем са шуштањем у ушима и глави. Када смо питали, шта можемо да урадимо због тога, пацијент је рекао: „Дођите да наштимујете мене или ове ван мене”. Стално се појављују и лапсуси у вези са витаминима. Рецимо, уместо комплекса Б 12, људи кажу да пију Б 92, а за крвне судове кажу „магистрални крвни судови Е 75”. Има и случајева када старији грађани напомену да пију ретардирани лек. И доктори имају лапсусе. Једном пацијенту сам уместо да треба да га прегледам рекла да морам да га – препеглам – додала је др Стевовић-Гојгић.
Смех је једино што нас држи у суморним временима и сивилу свакодневице у којој живимо, сматра она. Зато се свима који читају њену књигу развуче осмех на лицу када прочитају, рецимо, бисер попут овога: „Овде једног комшију носимо у болницу. Јел’ имате неког мало јачег мушкарца да помогне око ношења, ако је то транспортер, имамо лифт, и путнички и теретни?”
Неки од „бисера”
„Мој муж има проблем. Угинуле су му све модрице пре три дана, а сад се опет појавиле. Па молим вас да ми дате ону „мустру” од лекова, што сте ми казали пре неки дан, они му најбоље чине”.
„Ја сам на лицу места. Посматрач. Неки момци се надували, тројица губе свест, ал’ овај један се баш добро држи”.
„Ја сам хронични болесник. Од чега се лечим? Ја се лечим од дуготрајног лежања.
„Сестра ми је пала. Још држи онај самоуправљач (даљински управљач) од телевизора, а лечила се на гастрономији (гастроентерологији). А ви видите где би могла да се смести.
„Како да вам кажем који ми је телефон? Па не знам напамет, тек сам га купила. Само да прочитам: па, овај „нокија”, седамдесет два-десет, мобилни, а баш је леп.”
„Докторка, да ли је то нормално: преко дана ми је добар, а увече ми се дигне. Мислим притисак? А пулс ми је убрзан. Како колики је? Па троцифрен”!
„Мој муж је угинуо! Није сасвим, него фигуративно. Ма био данас код кардиолога. Радили му акаге, кагебе, кореографију (коронарографију), све комплет снимили на ди-ви-ди. Сада је добио снимак, кажу да му је све добро, а он само што је жив.”
„Знам да то није ваш фактор (фах), али где се возе пилићи кад им падају главе?”
