Прочитај ми чланакУвод у српски мајдан
Српски националисти ће жртвовати државу на олтару идеала при чему су изгубили из вида идеале за које су се на почетку борили
У суботу 30. априла САД су организовале успешан протест у Београду, означивши тако почетак следеће фазе дестабилизације Србије уз помоћ либерално-националистичког савеза. Националисти ДСС и Двери желе ближе везе са Русијом и противе се уласку Србије у ЕУ и НАТО. Њихове критике премијера Александра Вучића у почетку су биле усмерене на његове потезе којим је Србију приближавао тим савезима. Међутим, током протеклих неколико година постепено су градили заједничку позицију са Вучићевим либералним противницима, чији мотиви за критику имају другачије узроке: они сматрају да је његова проевропска оријентација неискрена и – у тону сличном ономе који износе поједини европски званичници – нападају га због недовољне брзине и одређених маневара које виде као куповину времена.
Тренутно су позиције САД и ЕУ по питању сукоба и стабилности најудаљеније још од 2003, кад су се лидери ЕУ успротивили америчим интервенцијама на Блиском истоку. И поред тога што ЕУ формално жели да Србија постане чланица, не жури им се са доношењем те одлуке. Озбиљни интерни проблеми, ослабљени евро и украјински конфликт неки су од разлога због којих ЕУ просто не може да прима нове чланице. У међувремену, САД следе другачији курс – курс регионалне дестабилизације и покушај да се елементи хаоса са Блиског истока увезу и на Балкан.
План је да се уништи српска држава, а не тек влада. На њеном месту требало би да никну најмање три микродржавице, укључивши Војводину на северу, са Новим Садом као престоницом, и отцепљење југозападног дела земље Санџака, у којем би главни град требало да буде Нови Пазар, где би била устоличена радикализована бошњачко-исламска влада, која би се политички ослањала на Сарајево. САД активно – директно и индиректно – подржавају и спонзоришу сецесионистичке покрете путем разних институција.
РУШЕЊЕ ВЛАДЕ И УБРЗАНА ДЕСТРУКЦИЈА СРБИЈЕ
Дакле, није тешко закључити да су напори за рушење ове владе усмерени на убрзану деструкцију Србије као државе. Узевши то у обзир, играјући на десној страни националистичко-либералног савеза, ДСС и Двери имају много принципијелних и интелигентних лидера и присталица који ће у следећој фази тренутне политичке кризе моћи да направље кључни заокрет и успротиве се покушајима либералне стране да наметне своју отворено проевропску и проНАТО агенду.
Тактика обојених револуција је детаљно проучен метод који има своје засебне фазе, структуре и социјално-психолошке политичке димензије, које се са лакоћом могу препознати.
Наравно, и Срби лако препознају ову тактику када се примењује у Сирији, Египту или Јерменији, чак и чињеницу да је већ једном примењена у Србији. Међутим, људима је тешко да уоче процес у којем они у реалном времену непосредно учествују. Преовладавају емоције, политички жаргон се претвара у мантре, а планери дестабилизације користе чак и експерименталне методе попут NLP (неуро-лингвистичко програмирање) и напредне социјалне психологије, која је претворена у оружје уперено против широке јавности.
У самој Србији међу националистичким присталицама опозиције готово је немогуће разумети да их неко искоришћава и да јавност, по правилу, увек бива ухваћена између званичног и алтернативног медијског дискурса. Таргетираној популацији се индукује одређена форма групног начина размишљања, па често само рецитују кључне тачке дискурса мејнстрим медија, попут балканског Си-Ен-Ен-а и сличних.
Али ово се не догађа одједном. На националистичком крилу, потпуно свесном да САД желе да дестабилизују Србију, Вучићу су из почетка упућиване оправдане критике. Али, кад је исти овај миље прихватио другу врсту критика, која потиче из њима страног либералног погледа на свет – уопштена критика Вучића претворила се у једину ствар која је важна. Националисти су прихватили либералну врсту критике, која је врло уопштена и генерализована.
Срби заиста јесу политички образовани, али се манипулише њиховим страстима и емоцијама, које се преусмеравају и користе у борби са унутрашњим актерима. Нормално је и рационално да нико не жели да се осети као будала коју искоришћавају, тј. као неко кога је било тако лако преварити.
ЗАШТО НАЦИОНАЛИСТИ МРЗЕ ВУЧИЋА
Срби своју жељу за потпуним суверенитетом пројектују на своје лидере и у томе нема ничега лошег. Али ова основна психолошка потреба се изврће и користи за сасвим супротан циљ. Српски националисти заправо мрзе Вучића јер им указује на реалност у којој се налазе. Мрзе чињеницу да је Србија полувазална држава, која делује као да следи пут стицања статуса апсолутног вазала. И они због тога мрзе лидера своје земље, што је у стварности само одраз националне срамоте коју осећају и коју последично пројектују на националног представника. То је класична манипулација Јунгове и Фројдове психологије, која надилази оквире рационалног дискурса. Ово можемо разумети кроз пример човека који је роб и који мрзи тај свој статус. Али та мржња се постепено претвара у мржњу према другим робовима због тога што га подсећају на оно што он јесте; због тога што су реално отелотворење услова самог ропства.
Реалност је да Србија није потпуно суверена држава, али Срби желе да кроз политику постигну оно што им у ратовима није пошло за руком. Вучић је такође полувазал западним силама, које желе да униште Србију, али његова рационална политика, којом покушава да представи Србију како „побеђује“ (ово је био слоган изборне кампање), а њега као некога ко има моћ у својим рукама, усмерена је на изградњу поверења и подршке у српском народу. Међутим, организатори обојених (пролећних) револуција напали су га баш са те стране и трајно разоткрили његову слабост. Људи саосећају са слабима, али то није особина коју могу да опросте својим лидерима.
Срби су у унутрашњој политици фокусирани на релативно ситна питања, попут „транспарентности“, па се маргинална разлика у изборном резултату може сматрати великим успехом САД. То је језик послератне политике у Србији.
А Вучић је само рефлексија српских подела, а не њихов узрок. Неважно је што је он ово постигао кроз управљање медијима, претње, корупцију или „производњу сагласности“ (термин из наслова књиге Ноама Чомског о медијима; прим. прев). Ту се просто ради о ширем филозофском проблему саме представничке демократије; не постоје примери у свету где изборни резултати нису добрим делом остварени уз помоћ оваквих „коруптивних“ механизама.
Отуда психолошко стање несвесних следбеника обојених метода почиње да прихвата следећу ирационалну претпоставку: „Вучић је јак, због тога што је слаб и сада, док је најјачи, можемо да се мобилишемо и да га нападнемо, што би требало да успе, јер је слаб. Све што он уради знак је слабости режима. Слабост је лоша за Србију јер нас ставља у милост и немилост непријатељу, и нама је потребна влада чија политика ће бити снажна. Демократија је лаж коју нам је наметнуо непријатељ, али Вучић је лош јер централизује моћ у Србији и подрива европске демократске норме о владавини права и транспарентности. То чини да у очима западњака делујемо нецивилизовано, али, наравно, проблем је што се уопште приближавамо Западу, јер је све што они представљају лицемерно.“
ГЕОПОЛИТИЧКА РЕАЛНОСТ ВУЧИЋЕВЕ СРБИЈЕ
Корупција је у либералним демократским политичким процесима норма, и на њу се гледа као на део целе игре, a не као на кршење некаквих правила. Стога је лицемерно што званични центри и велики институције америчке моћи, попут Савета за спољне односе (CFR), званично нападају Вучића због аутократсих тенденција.
Кад националистички лидери опозиције папагајски трубе о овим темама, то делује као нека врста патетичног преузимања циничних и лицемерних ставова вашингтонских и српских либерала. Те теме су доказ да националистичка опозиција није капетан на опозиционом броду. Нису они ти који вуку конце – они „из стомака“ протестују против Вучићевог помирљивог реализма у односима са ЕУ и НАТО, а либералне структуре чекају да буду устоличене како би могле да комплетирају процес уништавања Србије пошто падне Вучићева влада.
Шира геополитичка реалност изгледа овако: САД активно раде против енергетских интереса ЕУ, и пре ће изазвати четврти балкански рат него дозволити да се ЕУ и Русија договоре око трансбалканских енергетских коридора или да се изгради Кинески пут свиле и пратећи инфраструктурни пројекти.
Иако су оптужбе о Вучићевој корумпираности највероватније тачне, оне су потпуно ирелеватне: његов приступ рационалног и реалистичног управљања актуелним политичким процесима преовладава у сто одсто случајева у свету. Просто, на тај начин функционишу ствари у свим позападњаченим либерално-демократским друштвима. Националисти ово разумеју, али ипак прихватају либералне теме у својим критикама.
Тактике обојених револуција су прилагођене унутрашњој политичкој и социопсихолошкој клими таргетиране државе. Да би имала успеха у Србији, тактика мора деловати оригинално и не мора се нужно ослањати на традиционалне полуге нескривеног страног утицаја.
За земљу која је већ проживела искуство обојене револуције тактика мора бити на неки начин изврнута; мора деловати различито у односу на свој први појавни облик. Мантра да је „овај пут другачије“ ипак успева да прође, све до коначног српског пораза.
Још један елемент пропаганде обојених тактика је настојање да се јавност онемогући да правилно сагледа узроке и последице. Тако се Вучић од производа српске реалности претвара у њеног креатора; од мете због које се дестабилизује држава у сами узрок нестабилности. Није потребно нагласити да тактика не функционише на други начин. Грађани не желе нестабилност. Главна мантра у теорији обојених револуција је она којом се таргетирани субјекат оптужује да је извор нестабилности. Решење које се предлаже (оставка владе), наводно како би се прекинула нестабилност, заправо само представља чин њене коначне реализације.
ШТА СПАЈА АМЕРИЧКЕ ИГРАЧЕ И НАЦИОНАЛИСТЕ
Наравно, на националистичкој страни поменутог опозиционог савеза, многи од активних организатора и сви ентузијастични следбеници немају никакву свест о плану који се спроводи и настоје да га активно и страствено негирају, истрајавајући на медијски индукованим антивучићевским паролама. То је следећа фаза савезништва у којој су се лидери партија, који не би требало да имају ништа једни са другима, заклели да ће истрајати на курсу „док не оборе Вучићев режим“. Требало би обратити пажњу и правилно схватити због чега се користе термини попут „диктатор“ и „режим“.
Отворени амерички играчи са проевропском и проамеричком идеологијом, попут Тадића, Јовановића и Радуловића – којег су јавно подржавали амерички амбасадори Кирби и Скот – поделили су бину са номинално интелигентним националистима попут Рашковић-Ивићеве и Обрадовића.
Занимљиво је да је Вучић позициониран негде између две крајности ових „опозиционих“ група, иако је формално ближи проевропској опцији.
Заправо, кад би либерали заједно са патриотским партијама формирали владу, позиција на којој би се нашли не би била много различита од данашње позиције Вучићеве владе. То је такође јасан показатељ да је политички реализам скрајнут пред политиком емоција и цинизма.
Са оне стране дневнополитичког жаргона штампаних и дигиталних медија фокусираћемо се на специфичне назнаке противречности либерално-националистичког савеза. Прва група (Тадић и екипа) су лидери проамеричког, антируског и проНАТО политичког поретка, који је инсталиран одозго“, тј. појавио се у политичком вакууму који су САД попуниле након НАТО бомбардовања Београда.
Друга група (Рашковић-Ивић и остали) су антиамерички и антиНАТО политичари, који своје каријере граде денунцирајући НАТО и политику прве групе и истовремено нападајући народњачки и традиционалнији центар српског национализма оличен у деловању Српске радикалне странке, због њених улога у рату и учешћа у старом режиму. У овом погледу, друга група такође шаље исту социо-политичку поруку широј јавности као и либерали – жељу да се раскине са прошлошћу.
ЈОШ НИЈЕ КАСНО
Прва група напада Вучића због тога што „превише одуговлачи“ са уласком у ЕУ и не испуњава ЕУ стандарде „отворености и транспарентности“, под чиме подразумевају надгледање и директну политичку контролу Брисела и Вашингтона. Они агитују за НАТО и, кад би дошли на власт, водили би Србију ка чланству у тој организацији (чему се Вучић противи).
Друга група, која оптужује Вучића због тога што води Србију у ЕУ, заправо ни сама не би марила за проблеме транспарентности и отворености када би били на власти (ово није покушај критике, већ реално сагледавање ствари). Али Срби који подржавају савез либерала и националиста као да су хиптнотисани – пензије, индустрија, плате, ЕУ, НАТО, Косово, Хрватска, Албанија, Русија и регионална дестабилизација више нису важне теме иако су биле на почетку. Све што је сада битно је понављање мантре: „Вучић је лош“, „корупција је лоша“, „избори су намештени“, „Вучић мора да оде“.
Српски националисти ће жртвовати државу на олтару идеала при чему су – што је заправо најчудније – изгубили из вида идеале за које су се на почетку борили.
САД терају Вучића да направи будалу од себе. То је један од разлога за довођење саветника попут Тонија Блера – обезбеђивање да Вучић настави да води неку врсту аутодеструктивне политике. Вучић је заправо директна рефлексија тренутне српске реалности, јер постоји врло мало простора да се тренутна политика са садашњег курса помери у било ком правцу (ка ЕУ и НАТО или ка Евроазијској унији).
Људе просто фрустрира што је реалност таква каква јесте, а Вучић само представља персонификацију те фрустрације. Обојене тактике у потпуности зависе од ове фазе; изградња добрих односа са таргетираним лидером и коришћење разних метода дипломатије „штапа и шаграрепе“ како би се он натерао да повуче серију сукцесивних непопуларних потеза (смањење пензија, приватизација, штедња, дуг, инфлација и подривање валуте итд.).
Постоји, наравно, још много тога што би се могло написати. У наредним недељама и месецима неће бити лако предвидети путању кретања кривудавих политичких интрига. Постоје разне могућности које могу бити испланиране, а неке од њих ће нас без сумње изненадити. Српски националисти, који подржавају ову дестабилизацију, још увек могу да промене свој курс и из мајданске пређу у јаку андимајданску струју, што је тактика која је постала један од руских антихегемонистичких специјалитета.
Аутор (Joaquin Flores) је директор Центра за синкретичке студије у Београду. Политички је консултант и председник Независног удружења новинара за мир и главни уредник портала „Fort Russ News“. Аутор је многих радова на тему обојених револуција и њихове повезаности са ратовима четврте генерације. Редовни је гост руске (RT) и иранске телевизије (Press TV). Већ неколико година живи и ради у Београду
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
ХОАКИН ФЛОРЕС
(Нови стандард)
