Рационално гледано, немогуће је да САД, НАТО и ЕУ нападну Русију, али америчка елита одавно је полудела.

УВОД

Дуго времена одлажем писање о овој теми. Заправо, написао сам неколико чланака у којима сам покушавао да објасним евидентну чињеницу зашто САД, НАТО и ЕУ немају опцију уласка у украјински рат. Прво, у чланку под насловом Сећајући се битних лекција Хладног рата, покушао сам да наведем разлоге зашто се Хладни рат није претворио у прави рат, а један од њих је да су обе стране биле свесне тога да нико не би могао да победи и да би услед напада и контранапада ситуација могла да ескалира у општи нуклеарни рат, са чиме ниједна страна није била вољна да се суочи.

О АУТОРУ

* Степски соко (Saker, Балобан) постао је од почетка украјинске кризе један од најутицајнијих блогера – аналитичара, чије процене и најаве су се често показивале исправним.
Осим на енглеском, блог функционише и на руском, француском и немачком језику.
Преведени текст објављен је 31. јула под насловом Thinking the unthinkable

У тексту под насловом Смисао Обаминог чекића од милијарду долара покушао сам да објасним како ће сав новац који ће бити упумпаван у „европску безбедност“ бити само велико подмићивање одређених европских елита и да тај новац неће правити никакав утицај на терену. Пар дана касније сам поставио текст под насловом Зашто америчко-руска нуклеарна равнотежа никад није била боља, где сам покушао да развејем стереотипе о лошем стању руске војске, који владају код западњака, поготово потцењујући руски нуклеарни арсенал. И, на крају, у Кратком подсетнику о руској и америчкој нуклеарној снази сам покушао да представим стварну слику где је амерички нуклеарни арсенал онај који је у лошем стању.

Изнова сам у многим коментарима покушао да објасним разлоге због којих се САД, НАТО и ЕУ не усуђују да нападну Русију. Укратко, Америка није ни приближно јака колико америчка пропаганда то дочарава. Не улазећи у дуге расправе о томе шта „победа“ и „пораз“ значе, према мом мишљењу, последњи пут кад се Америка добро борила било је у Кореји, а и тамо су морали да прихвате нерешен резултат. После тога све је кренуло низбрдо.

И то није кривица војника, већ новца и политике, који су упрљале све.

Најочигледнији пример је америчко ратно ваздухопловство, које има изванредне пилоте, али који се суочавају са суморним избором – или да лете на старим али добрим авионима, или да лете на новим и лошим (верујем да се већина определи за ово прво). Што се тиче европских чланица НАТО, оне нису вредне помена. Оне лоше изгледају чак и на парадама.

Што се тиче војног сукоба, не видим ниједну западну војску способну да се суочи са Русима у бици најширих размера, чак им ни географске одлике не иду у корист таквој лудој идеји (исте те геофрафске одлике би учиниле немогућом за Русију да нападне западну или чак централну Европу).

А ипак, нешто ми је уливало сумњу. И пре пар дана ме коначно сустигло. Оно што ми смета била је Америчка патка.

АМЕРИЧКА ПАТКА

Међу многим лепим и духовитим изразима и неологизмима које Американци користе, највише ми се свиђа овај – изгледа као патка, плива као патка, гаче као патка, па онда вероватно и јесте патка. Тај тзв. тест на патку је смешан, али исто тако и моћан логички метод који ме савладава из дана у дан. Све време сам био ту, правећи се мудар и мислећи да САД, НАТО и ЕУ неће напасти Русију или руску војску. Али, слушајући ту америчку патку, надолазила су ми питања: шта мислиш да раде?; на шта ти то личи? Заборави на тренутак своје закључке и реци ми шта видиш. Реци ми да, ако би ескалирало до тачке да се војно сукобе са Русијом, да ли би то ишак покушавали да ураде на неки други начин. Бацио сам пешкир (патки у лице, наравно) пре пар дана и приморао себе да прихватим да сам другачије размишљао гледајући их и не схватајући како размишљају и какве су им намере, и само сам мислио да западне плутократе желе да подигну ниво конфликта до највишег могућег.

Руку на срце, кад сам учио о теорији одвраћања 1980. године, мој професор ме терао да све заснивам на „рационалном играчу“. Хајде да поједноставимо – како да побегнеш од лудака? Или од очајника који нема шта да изгуби? Или од особе која тежи међусобном уништењу? Једина истина јесте да не можете да побегнете. Одвраћање подразумева да рационална фигура доноси логичке одлуке, уз које ће проћи са што мање неприхватљивих последица. Колико знам, нико до сада није развио теорију одвраћања коју примењује лудак.

Док сам писао раније зашто мислим да је немогуће да САД, НАТО и ЕУ нападну Русију, многи читаоци су коментарисали да у америчком генералштабу и даље има рационалних људи, али да је америчка империјалистичка елита одавно полудела, изгубљена у сопственој ароганцији и охолости, да праве заблуду о сопственој непобедивости и да ће их рефлексно и систематско насиље окарактерисати као рационалну групацију. Тада сам одговорио: „па добро, да, што да не?“, али у чему је поента анализирања нечег лудог? Како уопште дати смисао суцицидалном лудилу?

Ипак, то је оно што сада радим. Даћу све од себе да се убацим у умове тих лудака и да видим шта би могли да покушају да ураде и какве би то последице могло да донесе. Разрадићу неколико планова, почевши од најограниченијег, па до оног који захтева стадијум неограниченог лудила.

ПЛАН ЈЕДАН: СИМБОЛИЧНА И ОГРАНИЧЕНА СИЛА

Тај план је већ у току. Знамо да има војних саветника у Украјини, укључујући најмање једног генерала, а знамо и да ће Холанђани и Аустралијанци послати лака оклопна возила да „заштите“ истражитеље на месту пада авиона MH17 (додуше није ми јасно шта их може заштити од украјинске артиљерије, тенкова и минобацачке паљбе). Затим, постоје и извештаји о америчким и пољским плаћеницима који ратују раме уз раме са украјинским одредима смрти. Постоје и јаки докази да Пољаци шаљу војну опрему, укључујући авионе, а можда и посаде за њих. Е сад, све је то ограниченог ефекта и нема много сврхе, али то је оно што Американци сада раде – фолирају се. Ако овај план остане на снази, онда бих рекао да и није толико страшно. Али, авај, постоји могућност одвратнија од ове.

ПЛАН ДВА: ШИРА УПОТРЕБА СИЛЕ

То је само проширивање првог плана: довели би се неки људи, а затим би сви били побијени. То би довело до „распиривања народне масе“ (што би пажљиво дириговали корпоративни медији) како би се натерали Европљани да прихвате америчке санкције наметнуте и њима, па чак и да се направи нека врста „мировних снага под мандатом ЕУ“. Наравно, ако Руси или Новоруси не би загризли мамац и побили „посматраче“, САД или НАТО би то лако могао да учини уместо њих. Замислите само како би изгледао артиљеријски напад на зграду пуну ОЕБСових посматрача. Украјинска хунта би врло радо позвала неку такву „мировну војску“, а онда не би била потребна резолуција Савета безбедности УН, будући да су те снаге „позване“. Коначно, те снаге би биле довољно јаке да би могле да заштите бокове Украјинаца док нападају Новорусију. Те снаге би преузеле контролу и команду над украјинском војском, што би они оберучке прихватили, будући да су у потпуном хаосу.

План један и два постоје у случају да руске снаге остане унутар својих граница, и да се њима супротставе само Новоруси. Али шта би се десило када би Руси одлучили да упадну, било да заштите становништво или да ограниче освајања САД, ЕУ и НАТО? Онда би морали да предузму драматичан корак и да пошаљу далеко веће снаге, које неће бити способне само за самоодбрану.

ПЛАН ТРИ: УПРОФОР НА ДЊЕПРУ?

Ово је југословенски сценарио. Запад би послао око десет батаљона, а сваки би добио свој сектор где би „одржавао мир“. Затим би полицијске снаге ту „одржавале ред и закон“, док би европски комесари помогли становништву да „изрази своју вољу“ и „организује локалну власт“. Ускоро би се одржао референдум под покровитељством ЕУ на којем би се све снаге Новорусије прогласиле „разбојницима“, од којих би становништво морало да се заштити. Будући да се Стрелков борио у Југославији, као и многи други Руси, сумњам да би они пали на то. Мислим да би Русија изразила своје противљење томе, и, ако би њен став био игнорисан, послала би сопствене снаге дуж линије фронта.

Онда би крајњи циљ Запада био да направи „линију разграничења“ као у Кореји – да одвоји Народне Републике Доњецк и Луганск од остатка Украјине и Новорусије, и то би подразумевало много база које би личиле на косовски Бондстил, док би се новинама ширили наслови попут Ратни председник слободарског света зауставио руског медведа. На крају би се створила савршена атмосфера хладног рата, где би били исто тако савршени услови да онај један одсто искоришћава 99 одсто других застрашујући их „претњом од Руса“.

ПЛАН ЧЕТИРИ: „ОЛУЈА“ У НОВОРУСИЈИ И НА КРИМУ?

Не бих волео да људима у Пентагону и Монсу падне на памет да изведу „Олују“ у Новорусији и на Криму, а то је оно чега се и Сергеј Глазјев плаши – да се Запад довољно учврсти у Украјини како би им дао времена да ојачају, прикупе довољно људи и опреме да изведу брз севајући напад на Новорусију, можда чак и на Крим. Ако се нова Бандерина држава у међувремену не распадне, тада би могли да сакупе далеко више ресурса од малог Доњецка и Лугањска, па можда чак и од Крима. Али опет то би се десило кад би Русија то дозволила, што у реалности неће, па сада морамо да завиримо у заиста луде планове.

ПЛАН ПЕТ: „ПУСТИЊСКИ ШТИТ“, А ЗАТИМ И „ПУСТИЊСКА ОЛУЈА“

Ово је луд појам – да Америка уради Русији оно што је урадила Ираку. Дакле, прво би морала да се размести „миротворачка мисија“, затим да се изолује Русија, и на крају буде нападнута пуном снагом. Ми сад дефинитивно говоримо о континенталном рату са огромним потенцијалом да се претвори у светски рат. Тај план би био базиран на две кључне претпоставке:

Мислим да су обе претпоставке погрешне. Прва претпоставка заснована је на пропаганди, гатању у пасуљ и незнању. Пропаганда је да су западне војске јаке. Нису. Већина тих војски су потпуно јадне, а и оне које су иоле способне (Британци и Турци) су сувише мале да би утицале на исход. То оставља самом америчку војску, чије могућности далеко превазилазе домене њених савезника. Баш као што су у Другом светском рату све озбиљне битке укључивале Немце, у Трећем ће све укључивати Американце. Проблем је у томе што је тешко Американцима да разместе толике снаге тако далеко. У сваком случају, највећу сумњу имам у борбену готовост америчке војске и корпуса маринаца. Ако би се суочили са руским батаљонима који би дошли да бране своју земљу, вероватно би били поклани сви до једног.

Гатање у пасуљ је и када поредите бројно стање НАТО оклопних транспортера, тенкова, авиона и војника у односу на руске. Корпоративни медији обожавају да праве графиконе у којима се пореде разни типови наоружања. Професионални аналитичари их никада не користе зато што су бесмислени. Оно што је битно јесте каква опрема је доступна у борби, која тактика се користи, као и какве су обука и морал људи, какво је знање њихових официра, а ту је и оно што се никад не помиње – логистика, намирнице, бензин, линије снабдевања, па чак и време. Ти „бројачи пасуља“ те ствари никад не узимају у обзир. Али зато увек могу да кажу да број камиона може бити пресудан у односу на број супарничких тенкова. Иако се камиони никад не броје. Али, да, на папиру НАТО је огроман. Иако та опрема никад не би преживела украјинске путеве, а камоли зиму.

Али хајде да прихватимо слику о америчкој војсци коју нам Холивуд осликава – непобедиви, најјачи, најбоље обучени и наоружани војници са херојским моралом, способни да надјачају примитивне руске момке, који у рукама имају застарело оружје и којима командују дебели пијани генерали. ОК, а шта би било кад би руска теорија одвраћања укључила употребу нуклеарног оружја?

Чак ни у Холивуду нису екранизовали антиракетне системе који одвраћају „искандере“, крстареће ракете, па чак и гравитационе бомбе, које би непобедиву америчку силу претвориле у радиоактивне честице, што би америчког председника оставило да бира између две грозне опције: да прихвати пораз или да изврши одмазду тамо одакле су ракете испаљене: дакле, гађао би Русију. После тога, руски председник би бирао између прихватања пораза или гађања континенталног дела САД. Убрзо бисмо имали нуклеарне печурке широм планете.

Не правите заблуду: Русија не само да може да уништи Пентагон, Монс или Чејен планину – што би се, додуше, десило само када би бојеве главе погодиле тамо где треба – већ и сваки велики амерички град. Наравно, и САД могу да се одуже у натури, али где би ту била утеха или награда за било коју страну?

Не могу да поверујем да Америка дубоко у себи жели да започне нуклеарни рат. Једно је сигурно, амерички лидери су кукавице и не би смели да донесу такву фундаменталну одлуку. Далеко другачија прича је да ће тако глупи, арогантни и бојажљиви налетети на нешто друго. Ево шта.

ПЛАН ШЕСТ: „БОГОРОДИЦЕ ДЈЕВО“ ПО УЗОРУ НА АМЕРИЧКИ ФУДБАЛ

У америчком фудбалу постоји специфично додавање кад вас секунде деле од краја утакмице, а ваш тим губи. У основи то овако функционише: сваки играч који не брани противничког квотербека трчи у end зону (нешто слично казненом простору у континенталном фудбалу) са очајничком надом да ће неко од његових играча дохватити лопту и постићи тачдаун (слично голу). То се, према молитви, зове „Богородице дјево“ зато што је равно чуду. Најчешће се деси да лопта одлута или заврши у рукама противничког тима. Али понекад и успе.

Могу да замислим Обаму како очајнички покушава да убеди народ како он има петљу да изазове тамо неку „регионалну силу“, која хоће да победи његов „непобедиви народ“. Дакле, оно што он и његова администрација покушавају да ураде јесте да играју игру у којој имају мале шансе да победе. Моја највећа ноћна мора је да у тој игри ипак победе, а најгора могућа претпоставка да би им Русија могла то дозволити.

Марта ове године сам објавио текст упозорења под насловом Обама је учинио ствари много горим по Украјину – и сад је Русија спремна на рат. Оно што ме је подстакло на то било је одобрење Савета Руске Федерације Владимиру Путину да користи руске снаге у Украјини. Међутим, то одобрење је тренутно ван снаге, и то на Путинову молбу, али то не значи да су мање одлучни. Штавише, мислим да никад нису били одлучнији.

Било је много спекулација о Путину, његовим мотивима и стратегији. Цела ова прича је већа од њега самог. Ако Запад заиста оде толико далеко, а то далеко укључује геноцид у Новорусији, напад на Крим или руску војску, онда ће Русија ићи у рат. Са или без Путина. И Путин то зна. Његово језгро подршке није елита (која га се иначе плаши), већ народ, у којем никад није имао бољи рејтинг. И Путин је отворено говорио о претњама по „суверенитет Русије“, али да, због нуклеарне снаге које поседују, та претња није непосредна.

Ако Америка буде играла игрице са Русима, оне ће бити равне оним кад возач аутомобила иде усусрет возу. Без обзира на машиновођу, воз се не може зауставити тек тако.

Проблем је у томе што Америка има дугу историју прављења глупих грешака, из којих се нису извукли а да нису сачували образ. Погледајмо само пад малезијског авиона: Обама је брже-боље оптужио Русе, али шта ће урадити кад докази супротни тим тврдњама изађу на видело? Шта ће бити ако Обама подвуче црвену линију, где год она била подвучена, и Русија је тек тако пређе?

Нажалост, могу да замислим САД како саопштавају да ће НАТО бранити украјинско небо. Јер мислим да су довољно глупи да покушају да заузму руски брод који улази или излази из Црног мора. Сетите се да су то људи који су отели авион боливијског председника Ева Моралеса у потрази за Сноуденом. То су људи којима је нормално да киднапују руске држављане широм света (последњи случај је син руског посланика отет на Малдивима). И, наравно, то су људи који су урадили 11. септембар. Њихов безобразлук не зна за границе јер су у дубини душе зле социопате. За њих је ратовање под заставама туђих земаља стандардна процедура. Покушали су да изазову рат између Јужне и Северне Кореје тако што су потопили брод јужњака. Користили су хемијско оружје у Сирији, и то не једанпут. А последњи демократа који је био у Белој кући био је довољно луд да пошаље два носача авиона у тајвански мореуз како би запретио Кини.

МОЈИ НАЈВЕЋИ СТРАХОВИ

Мој највећи страх је нека врста „Богородице дјеве“, где ће Американци прићи Русима са причом: „Хеј, ми смо довољно луди да започнемо све ово, зато одбијте!“, притом не разумејући да се ови неће повући. Друга ствар која ме плаши јесте да су сви током кубанске ракетне кризе били престрављени. Данас нико није престрављен и једва да ико придаје пажњу томе. Како то?

Зато што, ако нас је 11/9 ичему научио, то је да обичан човек не жели да размишља, без обзира на то колико је близу претњи и колико је она реална. То би имало поенту само кад би царство илузија било насељено људима који живе у порицању. Јер, на крају свега, порицање и илузије иду руку под руку.

Већина вас, драги читаоци и пријатељи, изгледа дели са мном осећај неповерења у душевно здравље лидера. Кад сам вас питао да ли мислите да су САД и НАТО довољно луди да употребе војне снаге против Русије, већина вас је потврдно одговорила. Неки од вас су били и недвосмислено сигурни. Зашто? Зато што сви знамо колико су луде империјалистичке вође. Зато што сви знамо колико су луди и у каквој заблуди су те империјалистичке вође. Луди и у довољно великој заблуди да се не понашају као рационални играчи. Луди и у довољно великој заблуди да иду усусрет возу. Луди и у довољно великој заблуди да ризикују свет због „Богородице дјеве“. Мислим да су то све реалне могућности.

ШТА УЈКА СЕМ СТВАРНО ЖЕЛИ?

У Русији се постепено схвата да Ујка Сем не мисли на Украјину када изговора њено име. Мисли првенствено на промену режима у Русији. Огромна већина руских стручњака верује да је подстицање нестабилности у Украјини оруђе за скидање Путина са власти. Већ постоји опаска да је „Обама спреман да се бори против Путина до последњег Украјинца“. Сматрам да је то тачно. САД се надају да ће се десити нешто од овога:

У сва три случаја, Путин би ризиковао да изгуби патриотску црту у револуцији коју би водили луди лажни владар или безумни фосил (читај: Жириновски и Зјуганов), или проамерички „либерал“ (читај: Медведев). Мислим да ће ти планови пропасти.

Путин неће дати Ујка Сему такву прилику. Он ће наставити да подржава Новорусију док се Бандерастан не распадне, дакле за 45 до 60 дана. А, што се тиче „националистичког Мајдана“, народ не верује кампањама невладиних организација и верује у Путина више него икад пре. Није Путин тај који не жели да отворено ступи у конфликт у Донбасу, то је руски народ. Покушаји распиривања мржње против Путина или Стрелкова су се „ура-патриотама“ обили о главу, па су сада они који су то покренули постали „корисни идиоти“.

И, на крају, иако су то само гласине, појављује се све више експерата који тврде да је малезијски авион срушен америчком кривицом. Ако се икад објави да су Украјинци то урадили, онда ће план о дестабилизацији потпуно пропасти. За сада не бих ништа више рекао о томе, будући да се не зна шта су САД још спремне да ураде.

А то је врло застрашујућа помисао.

(Нови стандард – Превео АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ)

Ознаке: геополитика, Русија, САД, Степски соко, Украјина