Прочитај ми чланакАко се у будућем, дуго припреманом грађанском законику избрише претпоставка кривице и одговорности лекара, оштећени пацијенти и њихови најближи ће бити у још неповољнијем положају него данас. До сада је, према постојећим законима, тужени лекар морао да доказује да није крив ако пацијент докаже да му је нанета штета и да би она могла да има везе с туженим. По новом предлогу, оштећени ће морати да доказује кривицу лекара, иако нема стручна медицинска знања.
Удружење правника за медицинско и здравствено право СУПРАМ и Форум судија Србије поднели су и званичне примедбе Комисији за израду грађанског законика. У овим удружењима сматрају да би отежано доказивање до продужавања ионако предугих суђења, а могу се очекивати и многобројни поступци по уставним жалбама и пред Европским судом за људска права у Стразбуру.
Све наизглед у реду
Здравствене установе имају законску обавезу да пријављују нежељене догађаје у болницама. Колико се то ради ажурно, показују подаци Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут”, по којима за годину и по дана ни у једној болници није забележено ништа нестручно. Поређења ради, у Енглеској је за само шест месеци пријављено 37 случајева грешака приликом операција, а на годишњем нивоу се у Америци забележи да је лекарска грешка била узрок смрти готово пола милиона пацијената. Србија иначе годинама заузима места на дну листе у Европи по индексу EHCI којим се мери квалитет здравствене заштите.
Укидање претпоставке кривице би имало несагледиво лоше последице по правну заштиту оштећених, па би они сами, као тужиоци били приморани да доказују професионалне грешке, односно непоступање медицинских професионалаца у складу са медицинским стандардом, што би за њих као медицинске лаике, било јако тешко, пише у поднеску ова два стручна удружења, коју је на увид „Политици” доставила Марта Сјеничић, председница СУПРАМ-а.
– Наш правни систем је кроз постојеће одредбе преднацрта грађанског законика, на путу да додатно отежа положај угроженој страни. Пацијент не само да је здравствено оштећен, већ му се ставља и енорман терет доказивања, који он, као медицински лаик, тешко може поднети. У земљама у окружењу које су приступиле Европској унији, као што су Словенија и Хрватска, претпоставка кривице је опстала – наводи она.
Стручњаци сматрају да овај предлог не би требало само да се укине, већ да се претпоставка кривице пренесе и на друге области у којима се грађани споре с професионалцима.
У Комисији за израду грађанског законика истичу да је у преднацрту предложено основно и алтернативно решење, која имају равноправан третман. Према основном решењу, свако „ко другоме проузрокује штету својом кривицом дужан је надокнадити је”. А у алтернативном решењу је предложено да се важећи члан закона ни не мења. Јавна расправа је иначе требало да буде завршена до 2. јула, али има индиција да ће се продужити до краја године, баш због осетљивости ове теме.
Затражили смо и став Лекарске коморе Србије, али нам нису доставили одговоре на питања. Речено нам је, додуше, да су о проблему лекарских грешака расправљали у више одбора, али због в. д. стања директора ове установе нису у могућности да тако брзо заузму став о промени законског оквира овог лекарског проблема.
Дуготрајни и конфузни судски процеси и благе казне окривљенима основне су карактеристике суђења лекарима који су несавесним лечењем изазвали смрт пацијената у Србији. Присетимо се само колико и на који начин се развлаче позната суђења где су оптужени лекари због грешака или непружања одговарајуће медицинске помоћи.
Један од медијски најпознатијих судских процеса је случај Јелице Радовић која је оперисала чукљеве 2006. године на клиници „Децедра”, а због погоршања здравственог стања пребачена је дан касније у Гинеколошко-акушерску клинику и после у Ургентни центар, где су лекари утврдили да има сепсу. Преминула је после неколико дана, а током готово деценију дугог суђења биле су две првостепене пресуде. Прву је оборио Апелациони суд 2013. године, а друга, лекарима казне по 15 месеци затвора и две године забране рада у медицине, чекају потврду. Осим бројних одлагања рочишта, суђење је обележила пре свега „недоумица” око разлога смрти ове несрећне девојке, а вештачење је обављано и довођено у питање више пута.
Ту је и случај „Беоклиника”. Јелица Панић (25) требало је да буде подвргнута рутинској операцији ласерског уклањања ранице на грлићу материце у тој приватној клиници. Стање јој се, међутим, нагло погоршало. Пребачена је на ВМА где је после осам дана дубоке коме преминула, у јуну 2010. Три године након смрти Јелице Панић – у септембру 2013. године – предмет је коначно стигао до суда. Суђење је потом трипут одлагано између осталог и због нове мреже судова, због чега је крајем 2013. промењен тужилац и судија. Претрес је коначно почео у марту 2014. и од тада траје у спором ритму са доста одлагања.
Девојчица Ања Граховац је преминула након рутинске операције катаракте на клиници „Перфекта”, када је грешком лекара остала без кисеоника и упала у кому у мају 2007. Захват је обављен 21. маја 2007. године, али се Ања није будила из анестезије. У коматозном стању била је све до 4. јуна, кад је преминула. Оптужница је подигнута 2009, суђење је почело током 2010, а запело је због неколико неуспелих вештачења. Одлагано је и због болести једног од оптужених лекара. Све сумње око узрока смрти девојчице требало је да отклони супервештачење Судскомедицинског одбора београдског Медицинског факултета у фебруару 2013, на које се чекало годину дана. Крајем 2013. године суђење је одложено на неодређено време, док се не изабере нови судија, када је све кренуло из почетка. Суђење је укупно четири пута прекидано због промене судија. Према извештају Вишег суда у Београду у кривичном поступку против оптужених за смрт мале Ање Граховац, од 2007. до данас, одржано је 13 главних претреса, од заказаних 19.
Као по правилу, суђења осумњиченима за „лекарску грешку” трају годинама. Некада и дуже него што је пацијент и живео, као у случају мале Ање.
Када је у питању лекарска грешка, грађани су до сада пријаве подносили углавном због два дела – несавесно пружање и неуказивање лекарске помоћи. За три године поднето је 235 пријава, али је осуђена само 21 особа, од чега седам на затворске казне.
