Премијер Вучић: Декан Сима ме је провео као мечку свуда … Фото: Танјуг – Раде Прелић

Дошло је изгледа време да се постави оно безмало банално и кафанско питање: колико је у Србији сати?

„Поверљиви извори” најављују да Томислав Николић оснвива нову странку. Премијер Вучеић тврди да ме неке стране службе раде о глави, а успут помене и неке амбасаде. Главни уредник Вучићу влиског Информера јавно таламбаса да се у Србији спрема државни преврат.

Власт – уз помоћ Пинка и помоћних трупа – улази у нови рат са Куриром и његовим власником, а јавност се засипа тврдњама да је то пресудна битка против дестабилизације Србије.

О чему се овде заправо ради? Који и чији ветрови преко свега овога дувају? Ко је у свему луд, а ко збуњен? Хоће ли се Вучић усудити да помене макар једну једину амбасаду? После данашњег демонстративног новог приближавања Вучићу, формира ли Николић странку? Нису ли опет у позадини свега странци? Може ли бити да Вучић покушава да крене “Ђинђићевим путем” и да се макар мало одметне од странаца који га држе на власти?

Жељко Цвијановић, главни уредник „Стандарда“

Упркос бројним написима, не видим озбиљан сукоб између Вучића и Николића. Уосталом, кад је у недељу (данас) ескалирао западни притисак на државу и владу, они су то својим састанком и демонстрирали.

Занимљиво је, међутим, да су ранијих месеци притисци са Запада да се њих двојица разиђу били усмеравани на Вучића, од кога су захтевали да се јасно огради од Николића. Сада су ти притисци променили адресу, па је понуда пред Николићем, и веома сумњам да ће на њу пристати. Обојица су свесни да би, ако би се разишли, постали лак плен, заједно са Србијом. Тако да је прича о томе какао Николић прави нову странку за сада само прича оних који међу њима желе сукоб.

Истовремено, колико год се неки од нас спрдали с тим да је на делу дестабилизација Србије са Запада, и колико год други претеривали у квалификацијама тих догађаја, у Србији је на делу почетна фаза дестабилизација.

Шта год мислили, јасно је да оваквом мобилизацијом пете колоне у медијима почињу преврати и обојене револуције.

Разлог томе јесте настојање владе да задржи и унапреди односе са Русијом и да покрене неколико великих послова са Кином. Јасно је да би Србија, ако би се планови са те две земље почели остваривати, била у прилици да води много независнију политику него до сада. Такође је јасно да западне силе то желе да спрече.

Коначан смисао овој првој фази дестабилизације Србије могао би да сутра да сам премијер Вучић. Уколико наступи као државник и позове нацију на мобилизацију око заједничких циљева од националног и државног интереса, Србија ће проћи кроз политичку кризу која ће јој, међутим, дати озбиљне изгледе за будућност. Уколико пак Вучић уђе у политичку свађу са домаћим експонентима западних интереса, хајде што ће настрадати влада, него ће тешко пострадати и земља. Мислим да је крајње време да сви то разумемо – од премијера до последњег грађанина Србије.

Чедомир Антић, председник Напредног клуба

Не може неко да тврди да има најбоље могуће односе са свима, да су му све земље пријатељи, а да онда изјави да неке амбасаде раде против њега. Тим пре што Вучић годинама уназад говори да води такву политику да имамо нула конфликата. Ако има проблема само са амбасадорима, треба да се жали министарствима спољних послова тих земаља.

Шта год да у понедељак открије, то неће променити курс државе.

Он сигурно неће рећи, на пример, амбасадор САД ради против мене, чак и када би имао информацију да то јесте тако. Ако и каже неко име, то може да уради само ако унапред зна да ће тај амбасадор бити повучен.

Највећи проблем је што су „напредњаци“ уз помоћ иностранства нанели ударац демократији, маргинализовали политичке противнике у земљи и сада фингирају демократију правећи овакве представе у сопственој странци.

Слично је и са Зораном Михајловић, коју су довели да би странку европеизовали, али се испоставило да нема такве идеологије. Ни она ни Удовички не очекујем да ће бити смењене, тим пре што – иако није за функцију коју обавља – она има одређене резултате као министарка – а Вучић држи и много неспособније министре. Чињеница је да Вучић често врши персоналне промене у Влади да би фингирао промене: Крстића и Радуловића је представио као министре чудпотворце, па су ипак потрошени за годину дана.

Ово је или припрема за изборе или за страначка прегруписавања – да би грађани имали утисак да се нешто мења. С тим да Вучић стално нешто мења козметички управо зато да не би ништа променио суштински. Његов политички циљ је: да сам себе наследи.

Николић шта год је радио за државу, то је пропало. Не верујем да би сада правио сопствену странку, јер би, у том случају, на следећим изборима имао Вучића за противкандидата. Приче о томе да је он русофил и да би његова странка имала другачији курс од досадашњег СНС-а су бесмислице. Николић нема ни програм ни идеологију. Уосталом, прихватио је Бриселски споразум само двадесет дана пошто је рекао да га не прихвата.

Слободан Рељић, социолог

Много великих речи, никавих промена. Тома, чим га Вучић нагази, већ две године као прави странку, а Вучић рашчишћава стање у странци или држави.

А ми? Ми стално тонемо.

Сиромашимо, гуши нам се економија, разграђује нам се држава. СНС је главни извођач тих радова.

СНС је пропустила своје шансе да било шта набоље измени у овој земљи. Нема ту ни нове идеје, ни нове снаге. Само потреба оних који су се ухватили власти да се још нешто државно распрода и лично уграби. Ни они више не верују да ће ишта од океана обећања који се излио из њихових уста бити испуњено.

Њихова највећа моћ је овај политички систем, успостављен споља и одржаван споља, а који одржава ово стање иако је сурово очигледно да је реч о – пропадању.

Душко Јањић, председник странке Активна Србије

У Србији се прави атмосфера линча и застрашивања политичара и јавности, при чему институције ћуте, а опозиција и део владајуће коалиције (СПС) се огласе само да долију уље на ватру. Та атмосфера мора бити пресечена.

Зато је време да премијер – који је на удару – предузме кораке у својим редовима: да консолидује тим око себе у странци и у Влади.

Верујем да ће баш то и урадити.

Када је реч о влади, само реконструкција би задовољила јавност, али потребне су суштинске промене – да неке странке не буду више део коалиције. Ту мислим на СПС, Вељу Илића, Љајића, СПО, Демохришћане и сличне. Реконструкција, дакле, мора да смањи број министара.

Проблеми у странци су Зорана и Николић, који вуче капацитете преко синова у страначкој структури. Ту Вучић мора да види која је јединствена политика коју заступа његова странка и да обезбеди да се не чују дисонантни тонови.

Ево последњи пример: када председник осуди Турску, а Влада заузме другачији став и чека да се процес заврши, онда Николић и Влада не воде заједничку спољну политику. Председник не делује као председник Србије него као портпарол руског Министарства спољних послова. Да ли Србији треба овакав председник? Треба ли Николићу Вучићева Србија?

Влада сада мора да одлучи који јој је степен толеранције на то да председник и премијер имају различите политике. У том контексту, ово не асоцира на Ђинђићев крај као реформатора, већ на сукоб пред Осму седницу. И овај проблем Србију може много да кошта.

Николић? Волео бих да се најаве остваре и да он направи нову странку.

А стране амбасаде које су означене да раде о глави Вучићу и Влади? Не могу да лицитирам, могуће је да – има неких.

Извор: fakti.org

Ознаке: државни удар, Душко Јањић, Жељко Цвијановић, Слободан Рељић, Чедомир Антић