Прочитај ми чланакДа је правде на овоме свету, вест да је међународни позивни број +383 за Косово активиран, била би ударна на свим насловним странама, уводницима ТВ дневнка и за кафанским столњацима.
Међутим како правде нема за људе, изгледа да је нема ни за вести. Ту вест која заслужује почасно место, напрасно је заменила вест о хитном састанку који је премијер Вучић сазвао у војној касарни у Рашкој.
Сирота +383 вест се морала повући иако то није заслужила, јер је премијер позвао „политичке представнике Срба с Косова“ (ма шта то значило), да их извести да рат само што није почео, а кад ће не знамо. Тако да је та вест онако „преко везе“, страначки што би се рекло заузела почасно место у нашој јавности.
А баш незгодно време за рат, још нису стигли МИГ-ови, јер им је тајминг ту негде пред априлске изборе, а нема ни оних многобројних система С-300 које добијамо џабе са свих страна, скоро бесплатно. Путин и Трамп изгледа мају паметнија посла, тако да се не оглашавају поводом овог најновијег рата.
Шалу на страну, ако ико зна шта је рат и како почиње, знамо ми. Прво се дуго и упорно ваља, дижу се тензије, а онда се деси неко Борово Село, неке Плитвице, Баш-чаршија или Рачак и оде све до ђавола. Врло би чудан, и јединствен почетак рата био када би две стране (а нарочито једна), које се годинама тапшу по раменима, изјављују политичку љубав, играју фудбалске утакмице..,тек тако зарате. Сун Цу би се преврнуо у гробу, јер се тако нечега није сетио док је писао „Умеће ратовања“.
Напрасно се некаква ратна реторика почела пласирати из београдских владајућих кругова са приближавањем председничких избора, избора за град Београд (и можда парламентарних). Изгледа да је процењено да прича о некаквом економском благостању неће бити довољна за сигурно победу на изборима, па је потребно атмосферу додатно подгрејати, а куд ћете боље грејање атмосфере од рата. Онда би врх власти могао народу продати имиџ миротворца. Народ би рекао, „ма нека га нека влада, само да рата не буде“, и сви срећни сви задовољни. Бриселска распродаја би се наставила, промена Устава такође, а врло вероватно и потписивање некаквих „правно обавезујућих докумената“, након којих не би вредело оно чувено „нисмо тако мислили“ и „били смо преварени“.
Први пут се ратна терминологија поменула поводом фамозног „шареног воза“[1], када је са највишег места заустављен бахати машиновођа, да не испровоцира јединице РОСУ, за које је највише место тврдило да има чврсте гаранције да неће долазити на север Косова. Тада се готово панично, усплахирено, премијер обратио албанској страни, апелујући „да не убијају Србе“, иначе ће он нешто морати да предузме.
На то су се наравно надовезали медијски „авлијанери“ који су на насловницама реч „рат“ користили чешће него Веља псовку, обавезно наглашавајући да је рат спречен захваљујући присебности премијера.
А онда се преговори у Бриселу подижу на тзв. „највиши ниво“. Према ономе што се у јавности зна, подизање на „највиши ниво“ је било потпуно непотребно. Потпуно непотребно је било да и премијер и председник државе одлазе у Брисел, и да као себи равнима признају премијера и председника „Републике Косово“. И то не једном, него два пута за само недељу дана.
Други сусрет је према извештачима трајао рекордно кратко. Непуних пола сата. Није дато никакво саопштење. Обратила се немушто Федерика МОгерини, у стилу дијалог, сарадња итд. А дежурни аналитичари, а Милован Дрецун још са првим петловима, објасни да „то што ништа није речено, много говори“. Само како он то зна. Да ли је прочитао Могеринијине мисли?
И коначно само што је долетео из Брисела, премијер Вучић сазива састанак са „политичким представницима Срба“ у касарни у Рашкој, да их обавести о рату. Како ствари стоје једина корист од тог састанка је што је већина учесника по први пут видела касарну а камоли рат, јер заиста ничега конкретног ту није било. Интересантно је да се ни Срби по Косову нису нешто посебно узбуђивали, јер је очигледно да никаквих борбених кретања нема на помолу.
Тачно је да влада узнемирење око тога како ће и када зид који је подигнут код главног моста на Ибру бити уклоњен или преполовљен. Тачно је да влада узнемирење након сваког одласка београдске делегације у Брисел, јер се оправдано стрепи од резултата тих екскурзија. Али непосредне ратне опасности нема, ако у то не рачунамо што је избегим Србима онемогућен повратак, што им је имовина узурпирана и слично. Али поприлично је сигурно да премијер није мислио на те последице рата. Ни он а ни Шешељ, који се такође јавио са „поузданим“ информацијама.
Оно што свакога ко има образ тера да поцрвени је понашање друге стране. Хашим Тачи смирено изјављује да му није јасно одакле сад прича о некаквом рату. Штавише поентира са: „“Ова пропаганда којом управља Србија, тежи застрашивању грађана Косова који живе на северу земље и тежи ометању процеса њиховог потпуног интегрисања у институције Републике Косова“[2]. До када треба да испадамо смешни, и пред киме?
Коначно да ли се неко пита, да за рат требају средства. Хоћемо ли се код Арапа задужити да бисмо ратовали? И оно најважније, Косовом управља НАТО. НАТО није извиђачка организација. То је озбиљна војна и политичка сила. Ни Хашим Тачи, а бојим се ни Александар Вучић не могу да покрену никакве акције без одобрења НАТО.
Шта год да је био циљ покушаја подизања тензија, очигледно је да се није успело осим у таблоидима, и да се српска политика још једном прописно обрукала. Али на то смо се изгледа већ навикли.
[1] http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/sarem-natraske.html
[2] http://radiokontaktplus.org/vesti/taci:_srbigoditi/9253
