Прочитај ми чланак
Долазак краљевског пара (Александар и Марија Карађорђевић) у Сплит, 1925.г.
Сплит, 1925. година, посјета краља Александра Карађорђевића Далмацији која је тада још увијек дисала српски и у којој је на власти била „Српска радикална странка“. Прилази му један човјек из одушевљене масе и поносно узвикне:
„Ја сам Србин католик из Дубровника!“
Вијековима прије тога, Ватикан је унијатио и католичио Србе Далмације, а онда од тих Далматинаца, Срба католика стварао Хрвате. На крајњем југу, у Дубровнику, Цавтату и Конавилима српство се најдуже одржало.
Док су све српске земље биле под окупацијом, турском, млетачком и аустријском, као посљедња оаза српства поносно стајаше српски Дубровник.
Стотинама година Дубровник бијаше најсрпскије мјесто на свијету, са којим се једино Цетиње могло мјерити. То је опјевано и у пјесми великог дубровачког пјесника из 19. вијека, грофа Меде Пуцића:
„Са Ловчена вила кличе
ој, ти српски Дубровниче!“
Чак и из оно мало списа које су промакле ватиканским цензорима видљиво је колико су Дубровчани били задојени српством. Све до 20. вијека Дубровником је владала српска странка кад ју Беч забрањује.
У годинама до распада Аусро-Угарске Беч је непрестано насељавао ново становништво у Дубровник да би промјенио крвну слику града и тај бастион српства сломио.
Али, како то код нас обично бива, последњи ударац Србима католицима нису задали ни Аустријанци ни Ватикан, него Срби сами.
Приликом горе споменуте посјете Сплиту, док га је раздрагано мноштво поздрављало, на ријечи тог човјека да је он Србин католик из Дубровника, краљ Александар је одговорио:
„А ја сам Хрват православац из Београда“.
Само овај догађај је довољан да ослика тужну судбину Срба католика Далмације којих је још уочи 2. свјетског рата било на десетине хиљада. Између два рата у Сплиту су ударне новине биле „Победа“ које су излазиле на екавици и ћирилици.
Један од највећих градоначелника Сплита свих времена, којег су партизани заклали на кућном прагу бијаше Србин католик др. Јакша Рачић, човјек који је направио симбол Сплита, парк на Марјану и основао сплитску болницу.
Уобичајена смотра сплитских четника из двадесетих година 20.века.
Бројни далматински Срби католици били су у четницима, десна рука попа Ђујића Иво Јанков, десна рука Драже Михаиловића Звонимир Вучковић. И многи други. Сви си они или погинули или убијани, а многи су се са породицама иселили из Југославије 1944. и 1945.
Несхватљива је потпуна небрига српске елите за далматинске Србе католике, било оне елите из прве Југославије која је 1939. први пута у историји Далмацију припојила Хрватској, било оне комунистичке српске елите која је дозволила да Србију дјеле и стварају двије аутономне покрајине, а Далмација која је историјски увијек била засебна административна јединица није постала аутономна. Српски комунисти нису чак дали ни потпору Далматинцима који су се залагали за аутономију Далмације, иако се радило о најважнијим комунистичким функциониреима из Хрватске попут браће Жанко (један од браће Жанко био је чак и премијер хрватске владе).
Споменик краљу Александру Карађорђевићу у Сплиту.
Несретни краљ Александар све је, а на крају и свој живот жртвовао зарад неког братства са Хрватима који никад искрено Србима браћа нити су били, нити су хтјели бити. Јер кад неко прихвати ватиканску идеологију лажи и постане Хрват, онда не може бити Хрват, а да уједно не мрзи све српско. На нама је да никад не заборавимо српски Дубровник и српску Далмацију и да их једном у будућности повратимо.
Извор: СРБИН.ИНФО – Мислав Хорват
