ХРВАТИ ЛИКУЈУ: На делу је последњи чин избацивања Српства из Црне Горе?

17:40 13.01.2019.

Чини се да је у Црној Гори почела задња фаза потискивања српског идентитета из црногорског културолошко-етничког бића. Можда грубо звучи, али на делу је, очито, задњи чин десрбизације или избацивања српства, како би се ојачала црногорска национална и државна самосталност.

У посљедње вријеме заискрило је на релацији Београд – Подгорица (Црну Гору успоређују са злочиначком НДХ, а положај Срба с оним из те злосретне усташке квазидржаве те из времена “турских зулума”) и отворио се “фронт” нове потенцијалне кризе у односима некадашњих југославенских држава.

У несрећним временима распада и ратова у 90-има Србија и Црна Гора биле су “два ока у глави”, али чини се да је током времена дошло до поремећаја па су очи постале разроке. Свако око гледа на своју страну. Наиме, чини се да је у Црној Гори почела задња фаза потискивања српског идентитета из црногорског културолошко-етничког бића. Нешто слично данас имамо и у Украјини гдје се, да би се ојачала украјинска свијест (ако се то жели), прагматично мора лишити јаког руског притиска.

У Црној Гори, која је од самосталности 2006. године практички у перманентној кризи идентитета, али и одржавања/спашавања независности, сваки избори, од оних за мјесне заједнице до парламентарних и посебно предсједничких, су историјски и епохални, јер просрпске снаге, које су у међувремену еволуирале у проруске, стално негирају црногорску државност па и посебни етницитет.

Вође тих странака отворено негирају црногорство, те заговарају поновно уједињење са Србијом, излазак из НАТО-а и повлачење признања Косова*, а неке, попут Милана Кнежевића и Андрије Мандића, наводно сумњиче за судјеловање у неуспјелом покушају пуча у октобру 2016. године, у наводној логистичкој режији руске војне тајне службе ГРУ.

У Црној Гори стални је однос 55-57 посто за Црну Гору, а од 40 до неких 44 посто оних је који би радије у окриље Србије и Русије према резултату референдума из 2006. о независности, који се практички задржао све ове године и због којег се сада жели дефинитивно “црногоризирати” Црна Гора.

Према попису Срба је око 33 посто, а готово 50 посто сматра СПЦ “својом Црквом”. Као основне полуге “насилног и натенутог протјеривања српског идентитета” из Црне Горе и стварања “црногорске квазинације” сматрају у Београду посебно скандалозном присутност црногорског војног аташеа на прослави Олује, затим признање Косова*, улазак Црне Горе у НАТО, те укидање одлуке тзв. Подгоричке скупштине из 1918. године, којом је Црна Гора докинула себе и утопила се у Србију.

Недавно је на државном нивоу обиљежен Божићни устанак 1919. и подигнуто је обиљежје “комитима” који су се пушкама борили против негирања Црне Горе у Краљевини СХС, што је у Србији примљено, благо речено, острашћеним негодовањем против историјских чињеница, те силовањем непобитног српског идентитета Црне Горе. А тежња за црногорским искораком од Србије завршава се апокалиптичким упозорењима да је то све у корист „Велике Албаније“, која ће појести “пола” Црне Горе и која је (а не Велика Србија, како упиру у Црној Гори) “највећа пријетња сигурности и опстанку земаља у регији”.

И за крај, најболнији и најделикатнији захтјев је онај за аутокефалношћу Црногорске православне Цркве, што значи слабљење активности Српске православне цркве, а тиме и српског политичког и њеног утицаја на црногорско друштво и нацију. Наиме, и једна и друга страна сматрају да је наступио тренутак за “завршни скок” те да коначно треба ствари дефинисати. За једне Црна Гора треба ући у фазу у којој више неће стрепити за своју самосталност, а други мисле да је куцнуо час за неку нову “Подгоричку скупштину”. .

Србијански политолог Бобан Стојановић сматра да се може говорити да је на дјелу одређени облик “десрбизације” Црне Горе. Но, за њега је питање како ће српско становништво реаговати на то, колико је оно “припремљено на све мање везе са Србијом, СПЦ-ом и слично”. Стојановић мисли да то дефинитивно може изазвати негативне и лоше реакције код Срба, али увјерен је да након свега не може уздрмати власти у Црној Гори.

“Све што се радило од самосталности Црне Горе, радило се како би се у потпуности изградио црногорски идентитет као такав (који је био испреплетен са српским) и ово је само једна од фаза да се он заокружи и у потпуности изгради. Нисам сигуран да се то у потпуности може догодити у скорије вријеме, али ово дефинитивно јесу кораци у том правцу”, каже Стојановић.

Додуше, Црна Гора припрема нови закон о вјерским заједницама у којем се тражи да Цркве које дјелују у Црној Гори, ондје морају бити и регистроване, а узбуђење се подигло око 30 свештеника и монаха СПЦ-а којима је ускраћено гостопримство. Осим тога, ријеч је ту и о неријешеним и спорним имовинским односима. Наиме, приликом укидања ЦПЦ-а 1919. године од стране краља Александра, СПЦ-у је припала цјелокупна њихова имовина. Митрополит Амфилохије казао је да аутокефалност Украјинске православне цркве неће утицати на статус Цркве у Црној Гори те да Васељенски (цариградски) патријарх Бартоломеј након признања УПЦ-а није више “врховна црквена власт” за СПЦ.

Проблем је, како каже србијански историчар Миливој Бешлин, да се у Србији никада нису до краја помирили с Црногорском независношћу, још увијек сматрајући Црну Гору “српском Спартом” и у будућности поновно дијелом, ако не Србије, онда барем братске државе под њеним патронатом.

Недавно је тако српски историчар Александар Раковић у Будви поручио: “Ујединит ћемо српске земље и ослободит ћемо српско море”. Прекић тврди како политичке елите у Београду никада нису пребољеле геополитички заокрет Црне Горе 1997. године па је однос Београда према Подгорици једна од тема око које постоји скоро апсолутна сагласност на политичкој сцени Србије. Но, Прекић сматра да владајућим структурама у Црној Гори одговара ова ситуација јер омогућава хомогенизацију бирачког тијела које подржава Евроатлантску политичку оријентацију Црне Горе.

У Србији су згрожени јер сматрају да се “измишља црногорски језик” те у азбуку убацују бизарна нова слова “која ничему не служе” – Ś и Ź (меко Ш и Ж), српски књижевници се избацују из лектира (Алекса Шантић, Јова Јовановић Змај, Бранко Радичевић), а уводе се, како пише београдски Блиц, Сунчана Шкрињарић, Кемал Цоцо и Назим Ррахмани.

Стојановић истиче да се неке ствари не могу мијењати преко ноћи или током деценије/двије, али “сви ови кораци који се подузимају иду ка томе да се неке нове генерације у потпуности изграде кроз ‘чисти’ црногорски идентитет”.

“Пројекат приватне државе”

Додуше, у Србији влада увјерење да се “тешко отети дојму да је управо режим Мила Ђукановића нешто најгоре што се догодило у односима Србије и Црне Горе”, пише Блиц, а у србијанском јавном простору може се наћи поспрдни и дискредитирајући термин “милогорци” за све оне који сматрају да имају право бити Црногорци.

Наиме, како каже Поповић, Ђукановић је представљен као персонификација антисрпске политике и једина, по њима, брана која спречава поновно уједињење: “Наиме, стално се ствара дојам да је независна Црна Гора само привремена творевина, ексцес који ће његовим падом или одласком престати постојати.”

И ту имамо паралелу с Украјином, јер у Русији сматрају да су Петро Порошенко и “његова хунта” кривци за руско-украјински сукоб те да његовим одласком “све долази на своје”, односно Украјина се враћа у крило Русије. И за једног и за другог тврди се да су “пројекат приватне државе”.