Прочитај ми чланакЗа разлику од Срба, чију је историју Јован Дучић дефинисао стиховима „Пре свачији сужњи но ичије слуге“, Хрвати су се (част изузецима!) углавном опредељивали за ово друго. Томе су дали доказе и у доба Независне Државе Хрватске, када су верно служили Хитлеру и Мусолинију у њиховом „раду“ на изградњи „новог еуропског поретка“. Зато су, 1941, послали и своје добровољце у битку под Стаљинградом
Анте Павелић је усташку „драговољачку“ легију основао 2. јула 1941, десетак дана после немачког напада на Совјетски Савез. Хитајући да докаже оданост Рајху, упутио је проглас Хрватима:
„Удовољавајући жељама, што ми са свих страна Независне Државе Хрватске и свих народних слојева дневно стижу, одлучио сам одобрити да се створе добровољне војне јединице, које ће се раме уз раме са славном њемачком војском борити против заједничког непријатеља. (…) У борбу против жидовско-бољшевичке Москве, заклетог непријатеља свих европских а особито хрватског народа.“ И еуропска Хрватска се одазвала гласу свог поглавника.
Прошло је седамдесет пет година од битке за Стаљинград, историјског догађаја ког се данашњи ЕУ и НАТО грађани Кроације нерадо сећају, али то није разлог да читаоци „Печата“ не завире мало у хрватска, што би рекао Туђман, „беспућа повијесне збиљности“.
БОРБА ЗА НОВУ ЕВРОПУ
У том духу, у НДХ је често навођено писмо легионара Антуна Благојевића с Источног фронта упућено лета 1942. полазницима војне школе разводника у Пречком у Загребу: „Непознати пријатељу, радосним срцем узех оловку и папир у руку да ти се јавим са пар речи у којима ти се најљепше захваљујем за допис из наше нам драге домовине. Весели нас што видимо да има у нашој нам милој домовини ко се сјећа на нас, који смо се упутили у далеки свет да дамо своје животе на олтар у првом реду за нашу драгу нам државу Хрватску и за нашег Поглавника и за оснутак нове Еуропе која ће у кратко време бити уређена, јер ће тој безбожничкој гамади (жидовском бољшевизму) бити крај…“
Усташка штампа је занесено писала: „Бољшевике могу одбацити и уништити само уједињена Еуропа под водством велесила осовине, Њемачка у борби за Европу, Англосаси не би могли сачувати Еуропу од бољшевизације.“ Чак и после пораза под Стаљинградом чула се иста песма: „Побједа бољшевичке револуције са истока била би исто што и потоп. Почевши од Лисабона, па све до руске границе, све би цркве биле у пламену, а свећенике, грађанство и све установе снашла би иста судбина… Реч би имала Москва, а не Лондон. Међу досадашњим савезницима дошло би до дивљачког разрачунавања. Енглези и Америчани морали би се изкрцати на континент, а то баш није лака задаћа. Да се Европа у таквој ситуацији смири потребно је више милијуна људи.“ И још: „Црвена лава може преплавити циели свиет, како је прије кратког времена преплавила и опустошила Литву, Летонску, Естонску, Карелију, Бесарабију и Буковину.“
Усташе су веровале да се боре против бољшевичког варварства. Руси и Срби су им, очито, сметали да живе у „еуропској уљудби“.
ЗА ДОМ СПРЕМНИ
За дом спремних било је више него довољно: морали су да формирају и додатну јединицу „драговољаца“. Већ 14. јула у Вараждину окупљена је, поред основне трупе, 369. пуковније, и „Докнадна бојница Хрватске легије“. Војници за Источни фронт, момци од 20 до 32 године, били су две трећине римокатолици, а трећина муслимани, „хрватско цвијеће“. Бораца из Босне и Херцеговине било је нешто више од оних из „матичне“ Хрватске. Млади легионари су се, у Немачкој, заклели (то се, на усташком језику, звало „присега“) фиреру лично: „Присижем Богу свемогућем да ћу у борби против бољшевизма све заповједи Врховног заповједника њемачке војне силе Адолфа Хитлера извршавати и да ћу за ову присегу као храбар војник бити увијек спреман и свој живот жртвовати.“
Из Бесарабије су пребачени у Русију. Међутим, уместо да дишу духом „усташких витезова“, јединица је изгледала као недисциплинована руља, па је њихов командант Иван Маркуљ јављао Павелићу и Кватернику да „бојци-драговољци“ „краду, пљачкају, отимају, пуцају ноћу, напуштају јединицу и превозе се аутомобилима преко сто километара, бацају оружје…“
Хрвати су на Источном фронту носили немачке униформе (пошто савезници нису признавали НДХ као ратујућу страну) са шаховницама на реверу.
СТИЖУ ОДЛИКОВАЊА, А И ПОГЛАВНИК
У октобру 1941. почињу борбе у близини Харкова, и прва одличја за Павелићеве мезимце: први награђени је био натпоручник Едуард Бакарец, који је добио немачки гвоздени крст. Командант 100. лаке ловачке дивизије, којој припада 369. пуковнија, генерал Вернер Ото Зане после немачке победе код Харкова маја 1942. истиче: „Особита слава припада нашој појачаној хрватској 369. пјешачкој пуковнији, која је први пута у оквиру пуковније узела учешћа у борби и незауставном нападном духу обновила старо име хрватског војника, те на заставу Независне Државе Хрватске објесила нови побједоносни ловоров вијенац.“ У октобру 1942. Немци опет хвале хрватске бојовнике: „И тако би се могло набројити много примјера заједничке борбе и међусобног успјешног подпомагања, а све то скупа служи једном великом циљу, што ће коначно оправдати успјех, то јест и на том мјесту, паклу Стаљинграда, потући смртног непријатеља свих европских држава – бољшевизам, и отјерати га у његове азијатске границе. Велика заслуга у свему томе одпада на наше хрватске пријатеље и другаре у оружју.“
У септембру месецу 1942. на фронт стиже и Павелић, за кога заповедник трупа под Стаљинградом, фелдмаршал Фридрих Паулус приређује свечани ручак. Поглавник дели одликовања официрима и војницима, срећан што НДХ учествује у великом „еуропском“ подухвату. По повратку из Совјетског Савеза дао је изјаву коју је пренео усташки лист „Спремност“. У тој изјави је тврдио да је беда коју је видео у Русији последица бољшевичке власти (до тада је у рату изгинуло пет милиона Руса, а Немци су земљу опустошили; ипак, Павелић за беду не криви Хитлеров напад него бољшевике): „Тако смо могли видјети степу и оранице, напуштена бојна поља и наше војнике на бојишту, руски народ у колибама, селима, градовима, руске заробљенике, који раде на обнови земље. Они су још равнодушни и безвољни, не због тога што су ратни заробљеници него као и сви њихови сиромашни и сажаљења вриедни земљаци из стољетне навике. У којој је мјери бољшевизам у стању то учинити, то сам свакако тек сада видио.“
А ОНДА ПОРАЗ
Потом је дошла позна јесен и ледена зима – крај 1942. и почетак 1943. На челу драговољаца нашао се, после Ивана Маркуља, пуковник Виктор Павичић, једини хрватски носилац немачког Златног крста за заслуге у борби. Хрвати гину као муве, и донедавно храбри Павичић пада у очајање, пишући генералу Занеу: „Ја немам више ни снаге ни моћи да своје људе увјерим да је потребно да и њих посљедњих 40 жртвујем. (…) Ја сам у садашњем положају, обзиром на мој чин, постао овдје непотребан и безкористан…“ Зане му обећава да ће га пустити да се врати у „лијепу њихову“, али се Павичић никад није вратио. Тврдило се је да је „нестао“ на фронту. Причало се штошта: од тога да су га Немци стрељали као дезертера до тога да су Руси оборили Павичићев авион. Истина никад није утврђена.
Пораз под Стаљинградом је, по наређењу усташких власти, приказиван као безначајна, суштински Пирова победа Црвене армије. То је било сасвим у складу са Хитлеровим наређењем датим органима пропаганде Трећег рајха: „Немачки народ не би смео да зна да је један немачки фелдмаршал (Паулус) завршио у руском заробљеништву. Борбу и пораз армије треба народу представити на другачији начин. Треба објавити да су генерали с оружјем у рукама борили раме уз раме с војницима у рововима и да су погинули у борби. Потребан ми је милион нових војника.“ Хрватска „промиџба“ је, на том трагу, јавности „приопћавала“ следеће: „Фашистичка и националсоцијалистичка револуција, којима се придружила и наша усташка револуција, пробудиле су код својих народа онај пријашњи дух старог римског империја. Дух жртве, самозатаје, прегарања, домовинске љубави и јунаштва. Тај дух прожима данас скоро све еуропске народе. Тај дух се показао у својој кулминацији ових дана у Стаљинграду, гдје су њемачки, хрватски и румуњски борци, својом крвљу и јунаштвом написали, не нову страницу у њемачкој, румуњској и хрватској повијести, већ предговор новој повијесној доби… Стаљинград је преко херојских бораца постао први и најјачи акорд оне хармоније, у којој ће бити складана Нова Еуропа.“
СУДБИНА МАРКА МЕСИЋА
На место команданта „драговољаца“ уместо Павичића дошао је потпуковник Марко Месић, који је с последњим хрватским борцима пао у совјетско ропство почетком 1943. Овај превртљивац је био артиљеријски официр војске Краљевине Југославије, а априлски рат га затиче у Нишу, одакле одмах хита у Загреб да покаже да је „за дом спреман“. Из Загреба – под Стаљинград, зна се.
Када су 3. фебруара 1943. Немци објавили свој пораз, у НДХ је проглашена четвородневна жалост. Павелић је тврдио да су сви хрватски легионари храбро изгинули, посмртно одликовавши Марка Месића „Војничким редом жељезног тролиста другог ступња“, с правом на титулу витеза, „за изванредну храброст и особито успјешно водство топничког одјела појачане хрватске пјешачке пуковније на източном бојишту, гдје је са задњим остацима славно и јуначки издржао до задњег часа 2. вељаче за обрану еуропске и хрватске културе“. Касније, кад су усташки вођи чули да је Месић жив и да је у партизанима, одузели су му одликовање.
Легионара из Хрватске је остало око четири стотине. Крајем 1943, на совјетску иницијативу, од бивших припадника 369. пуковније и тзв. Лаког пријевозног здруга, који се борио под заставом Мусолонијеве Италије, формиран је југословенски добровољачки одред који је од Стаљина великодушно послат Титу, да се бори за „братство и јединство“. Тито је Месића, кажу, приликом сусрета у Крајови, у Румунији, 1944, оштро изгрдио зато што је био усташа, али га је оставио на командом месту, па је Марко Месић учествовао, ни мање ни више, у партизанским борбама против Немаца код Чачка у јесен 1944. Преко двеста мртвих и несталих и исто толико рањених у његовој јединици довели су до тога да Месић и дружина буду проглашени за „кукавице“, али је дотични ипак остао потпуковник Југословенске армије. „Зглајзнуо“ је тек 1948, оптужен за симпатије према резолуцији Информбироа и да га је, наводно, Стаљин врбовао за рад против Броза. Две године касније пао је (или је гурнут?) под воз који му је одсекао обе ноге. Умро је у Загребу 1982. године.
КОНАЧНИ БИЛАНСИ
А Срби? Историчар Никола Милованчев пише о ставу вође србијанских колаборациониста: „Да заштити народ, прихватио је да буде сарадник окупатора. Међутим, генерал Милан Недић је знао да и у том положају постоје границе које се не могу прећи. И у кључној ствари – слање српске војске на Источни фронт, под Стаљинград – није одступио од свог става: ниједан српски војник неће пуцати на руску браћу.“
На Источном бојишту од краја 1941. до 1943. било је укупно 8.250 хрватских легионара. Од тога је кроз 369. пјешачку пуковнију прошло 6.300 домобрана, у Зракопловној легији било је 360 авијатичара, а 340 морнара и 1.250 припадника Лаког пријевозног здруга се борило под командом италијанских официра. Часопис „драговољачке“ легије звао се „Еуропски борац“. Данас, кад је Хрватска у ЕУ, која скупа са САД дише претњом према Русији, и кад су хрватски војници на НАТО фронтовима, ово нам звучи као нешто познато, зар не?
