Прочитај ми чланак
Да кренемо редом почевши од средњег вијека, шта нам то средњевјековни извори говоре о Босни и Херцеговини. Бан Кулин је први владар Босне чији је потпис сачуван, а потписао се као „бан босански“. Дакле, нема Хрвата у потпису, само географска одредница „босански“. Највећи јужнословенски филолози, међу њима и Хрват Ватрослав Јагић, кажу да се Кулин потписао на српском језику ћириличним словима српске редакције.
По овоме један од најстаријих владара Босне је Србин. Први краљ Босне Твртко I Котроманић крунише се за краља Србљем, Босне , Поморју итд, у Милешеви над гробом Светога Саве. У његовој титули осим Срба нема нити једног другог народа. Сви остали краљеви Босне имаће у својој титули Србе и ниједан други народ, што значи да није било Хрвата у Босни и Херцеговини у средњем вијеку.
Сада да видимо шта кажу извори за период турске окупације Босне и Херцеговине. Римокатолички свештеник Бенедикт Курипешић, пролазећи кроз БиХ 1530. године види у њој Србе и Турке, као и српски језик и писмо на стећцима, а ни трага од Хрвата. Римокатолике назива Бошњацима одвајајући их тако од православних и муслимана, али на гробовима њихових племића и витезова такође стоје натписи на српском језику и на српским словима, што значи да су и они Срби.
У аустријским и мађарским документима, као и у српским љетописима и у српским књигама спомиње се српски народ у БиХ и српске земље БиХ. У деветнаестом вијеку развијају се национални покрети и схватања о модерној нацији. У БиХ православни Срби најсвјеснији су свога поријекла, док муслимани стављају вјерски идентитет испред националног. Римокатолици у БиХ изјашњавају се на више начина, али не и као Хрвати. На првом мјесту они су римокатолици. Називају се и Латинима, Шокцима, у сјеверозападној Босни и Мађарима, али ни трага од хрватства.
Иван Франо Јукић, босански фрањевац, сматрао је римокатолике, али и припаднике остале двије вјерске конфесије у БиХ, Бошњацима. Регионални интегритет код њега је јачи него национални, али занимљиво је да личности из српске историје сматра себи блиским, а у народним пјесмама које је скупљао по БиХ главни лик је Марко Краљевић. Сумњам да би Хрвати толико пјевали о Марку Краљевићу. То могу само Срби са израженом националном свијешћу, иако је код римокатолика она забачена, али је они ипак налазе у фрагментима преко своје епске лирике.
Други босански фратар Грга Мартић, такође не сматра римокатолике БиХ Хрватима. Он у свом дјелу „Запамћења“ пише о пројекту генерала Филиповића, по ком би се уредила управа у БиХ да је „нешто мирисало хрватством“. Дакле, два најпознатија фрањевца деветнаестог вијека у БиХ не налазе нигдје Хрвате. Њих неће наћи ни почетком деветнаестог вијека шеф босанског правосуђа за 1909. годину, неки Хрват Шека. У својим биљешкама жали се на слабо развијену хрватску националну свијест код римокатолика. За свог боравка у БиХ Шека није ниједном „од једног босанског сељака добио одговор да је он Хрват“. Са друге стране, православни су увијек на његово питање „Шта је“ одговарали „Србин, господине“.
Дакле, до почетка двадесетог вијека нема Хрвата у БиХ, а ево сто година послије један су од три конститутивна народа у БиХ.
