Прочитај ми чланак
Данашњи Хрвати су очигледно, потпуно нов, вештачки народ, сачињен од однарођених Срба, и имају веома мало заједничког са изворним Хрватима, заправо у оној мери у којој данас рођени чакавци и кајкавци процентуално учествују у укупном броју хрватског становништва.
Подсетимо се речи доктора Јураја Крњевића из 1955. године:
“Пре једно 120 година Хрватска је била врло малена. Загорје и околина, то је била Хрватска… Онај крај где се говори “кај” то је била Хрватска.”
Хрвати ни пре ни после 1918. нису имали своју државу. Од времена њиховог стварања од Срба и разних римокатоличких народа – Италијана, Германа, Чеха и Мађара, током 19. века, они су били поданици Хабзбуршке монархије. Потом су били држављани Краљевине СХС. Прву државу добили су проглашењем марионетске НДХ 1941. године. Потом су ту творевину, подигнуту геноцидом над милион Срба, утврдили Тито и комунисти, а довршили Ватикан и западне силе предвођене Немачком и САД.
Пошто су гранатирали, побили и протерали Србе из Хрватске (данас копија НДХ), отели им имања, куће и станове, забранили повратак, Хрвати покушавају да СРрбима украду и душу и баштину. Присвојили су већ Сињску алку и српско народно појање ојкање и представили свету као хрватски обичај.
Сада покушавају да присвоје и традицију Чувара Христовог гроба!
То је древни обичај који је у хришћанском свету забележен само у Јерусалиму и у Врлици, малом месту у северној Далмацији. Црква Светог Николе у Врлици, у којој су православци обичавали чување Христовог гроба, подигнута је 1618. године. После злогласне „Олује“ и прогона српског живља, традиција дуга вековима је прекинута све до 2005. године, када су је Срби из Далмације обновили у Батајници. Формирано је ново друштво „Чувари Христовог гроба“, у коме је данас 65 чувара и још 200 симпатизера. Чланови могу да буду само Срби рођени у Врлици и суседним селима, као и њихови директни потомци.
Хрвати сада присвајају и Николу Теслу (отац му био српски свештеник), који је српско-амерички научник и то се наводи у свим релевантним списима. Он никада ништа није имао са Хрватском, осим што се његово родно место данас налази на територији те државе. Тесла је рођен у Хабзбуршкој монархији, у Војној крајини, која је била потпуно засебна од провинције Хрватске. Чак и касније, 11 година по његовом рођењу, када је створена Аустроугарска, Лика је припадала Аустрији, а Хрватска Угарском краљевству. Тек касније, када су се границе мењале, његов родни Смиљан нашао се у границама Хрватске.
Током последњег рата, у Хрватској миниран је споменик Тесли у Госпићу, уништена је и биста с његовим ликом која је стајала испред гимназије, опљачкана његова кућа у Смиљану, оскрнављена је црква Светих апостола Петра и Павла у којој је његов отац Милутин служио. А данас га славе.
ЛУДИЛО!
Није му споменик у Госпићу срушен јер је изумео струју, него зато што је био Србин. Пре но што је срушен споменик, припадници фамилије Тесла су муке имали и током Другог светског рата. У највећем концентрационом логору Јасенову остале су кости девет њихових рођака. Хрвати, а свакога ко је некада, неважно је у које време, живео на простору данашње Хрватске, проглашавају Хрватом. Својевремено су чак и Марка Пола хтели да сврстају међу значајне Хрвате, тврдећи да је рођен на Корчули, али се од те намере одустало кад се огласио надлежни министар Владе Италије и поручио Хрватима да не праве будале од себе.
Да ли је Руђер Бошковић рођен у Дубровнику?
Јесте.
Да ли је Дубровник сада у саставу Хрватске?
Јесте!
Молим лепо, онда је Руђер Бошковић Хрват – рећи ће вам данас сваки Хрват.
Бошковић је рођен 1711. године у Дубровнику. Отац му је био Никола Бошковић, Србин из села Орахов Дол, код Требиња, а мајка Павла Бетера из познате италијанске дубровачке породице. То је почетак 18. века. Писани трагови из тог доба готово да не познају Хрвате и хрватство у Дубровнику. То је време Дубровачке републике. Дубровник никада у прошлости, ни административним везама, није припадао хрватској држави која је, да подсетим, нестала крајем 11. века, тачније 1097. године, када је мађарски краљ Коломан поразио хрватску војску на Гвозду (данашња Петрова Гора) и убио последњег хрватског краља Петра Свачића.
Узгред, ни тај Петар није био краљ већ народни вођа без краљевске круне, о чему и данас постоје докази у архивама града Сплита, али то је посебна тема.
Али, није Бошковић једини Србин са тог дубровачког простора којег су Хрвати присвојили. Нећемо сада о Држићу и Гундулићу, који такође немају никакве везе са Хрватима. У лову за великим људима, чија их оскудица вечито прати, Хрвати су чак посегли и за Мехмед пашом Соколовићем(„Хрватски Лист“ од 31. В. 1939.). Тешко је веровати да хрватски историјски безобразлук новијега доба није знао, да је први српски пећки патријарх Макарије (1557. – 1573.) био нико други већ рођени брат Мехмед паше Соловића и да су затим два Макаријева и Мехмедова синовца Антоније и Ћерасим још 30 година седели на престолу српских патријарха. Да је, дакле, Мехмед паша био Хрват његов брат Макарије неби био српски патријарх, већ римски папа.
А да се Мехмед и у Султановој служби осећао Србином, види се из његовог писма упућеног октобра 1561. године Темишварском команданту Андрашу Баторију, у којем му ћирилицом пише и ово :
„И што ми шаљеш писама, све ми шаљи на српском језику“.
У БиХ Хрвата скоро и није било све до аустроугарске окупације 1878. године, када бројни досељени странци и новостворени Срби римокатолици почињу да носе хрватско име. Ту акцију су предводили надбискуп Штедлер и фрањевци, који су и тада још писали ћирилицом. Затворили су скоро све српске школе и манастире, па уместо њих, начичкали су Босну и Херцеговину језуитским самостанима и „сјемеништима“, у којим је отпочело покатоличавање српског народа.
Хрвати немају намеру да одустану од присвајања српског културног наслеђа. Након што је у Широком Бријегу подигнут споменик ћирилици, присвајању културне баштине Срба изгледа да нема краја, а врхунац бескрупулозне крађе представља иницијатива да се „хрватска ћирилица“ уврсти у светску нематеријалну културну баштину!
Лудилу никад краја.
Присетимо се само забране ћирилице у НДХ, па ћириличког књигоцида у садашњој Хрватској при њеном осамостаљењу. Хрвати су већ присвојили првобитни ћирилски облик писма – глагољицу, која је била писмо истарских и приморских Срба – чакаваца. Дугачка је листа хрватске присвајачке надувености.
По аустроугарском попису становништва из 1850. у Далмацији је било 330.000 Срба римокатолика и 70.000 православних Срба, без помињања Хрвата. У Славонији је било 250.000 Срба православних и римокатоличких, тзв. Шокаца, без помињања Хрвата. У Истри са Кварнерским отоцима било је 134.555 римокатоличких и православних Срба, без помињања Хрвата. Дубровник је увек био српски град, који је крајем деветнаестог века, слично као и Вуковар, претворен у великохрватски рубни бастион, а након Другог светског рата, вољом комуниста, потпуно „ослобођен“ од Срба, који су проглашени Хрватима. О Дубровнику као националном и културном седишту јужнодалматинских Срба најбоље сведочи попис становништва од 31. децембра 1890, по коме је дубровачка општина имала 11.177 становника, од којих је било 9.713 Срба римокатоличких и православних. У самом граду живела су 5.823 Србина. У попису стоји да Дубровчани говоре српским језиком, а писали су Вуковом латиницом и ћирилицом. Остатак становништва припадао је Италијанима (Романима) 716, Мађарима (384), Немцима (285) и другима. Хрвата није ни било. А сада у том Дубровнику нема Срба, претворили су га, као и српски Вуковар, у бастион мржње према Србима.
Ових дана пажњу јавности привукла је изјава угледног хрватског историчара млађе генерације Твртка Јаковине хрватској телевизији, да су Срби 1918. године спасли Хрвате и да Хрватска, да је Срби нису прихватили у заједничку државу, данас не би постојала. Јаковина је рекао и да би у том случају „такозвани Хрвати из Загреба и Загорја били мађарска провинција, а остатак католичког становништва из Далмације, Славоније, Лике и БиХ – оно што и јесу – Срби католици“.
Изгледа да Јаковина више није могао да издржи притисак фантастичних тврдњи о великохрватској прастарој историји, па је јавно проговорио о суштини и карактеру хрватске нације. Његове ставове о значају који је за Хрвате имало стварања заједничке државе са Србима потврђује изјава истакнутог хрватског политичара Анте Павелића старијег (Зубара) из децембра 1918. године, када је за хрватску државу написао да би без југословенског уједињења Хрватска обухватала три до четири жупаније око Загреба (загребачку, вараждинску и крижевачку). Тешко је бити народ, нација и градити своју културу на измишљеним историјским чињеницама….
