Прочитај ми чланак
(Владислав Ђорђевић)
Хрватско национално писмо је латиница, а српско национално писмо ћирилица. Хрватска до фанатизма чува латиницу, а ћирилица је у Србији на издисају. Који су разлози томе?
У Уставу Републике Хрватске из 2010. стоји: „У Републици Хрватској у службеној је упораби хрватски језик и латиничко писмо” (Чланак 12, Став 1). У Хрватској се тога строго придржавају. Заправо, хрватска национална свест је толико развијена да би се тога Хрвати држали чак и да тог „чланка” у Уставу нема.
У Уставу Републике Србије из 2006. стоји: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо” (Члан 10, Став 1). Упркос овој уставној одредби, у Србији доминира латиница у свим секторима живота. Зашто?
1. „У службеној”
Први разлог зашто се уставна одредба широко пренебрегава јесте сáма њена формулација. Наиме, у српској јавности се израз „у службеној” нашироко тумачи као да значи „у државној”. Том тумачењу иде на руку семантика. Наиме, реч „службено” указује на службу коју неко обавља за државу. Стога се нашироко Члан 10 тумачи тако као да се обавеза употребе ћирилице односи само на државне органе. Стога издавачи књига, новина, часописа, уредници телевизијских станица и привредници који не раде за државу сматрају себе слободним да употребљавају писмо које желе. У пракси најчешће бирају латиницу.
Ако се фраза „у службеној” протумачи као „у државној” испада да се ћирилице морају држати само државни органи. Али авај! Чак ни то није случај! Зашто?
2. „Статут АП Војводине”
Први разлог је тај што је Статут АП Војводине из 2009. написан на хрватској латиници. Ако највиши правни акт у Војводини може бити написан на хрватској латиници, зашто и други органи Покрајине не смеју да је користе? Заиста је фактички и користе.
А ако државни органи Војводине могу да користе хрватску латиницу, зашто то не би могли државни органи и у другим деловима Србије?
3. Правопис
Они који пренебрегавају Члан 10 Устава Републике Србије могу за позовати не само на Статут АП Војводине, него и на „Правопис српскога језика” Матице српске из 2010. где се већ у првом члану говори о томе да код нас постоји „суживот двају писама” (Члан 1). Тај „суживот” илуструје сâм Правопис: у одељку „Писмо” српску ћирилицу и хрватску латиницу третира на фактички једнак начин. Ту „равоправност” потврђује и прва реченица ставке 4: „Слова се дају у ћирилици азбучним редом а у латиници абецедним редом.” Заиста се дају и српска ћирилица и хрватска латиница, чиме се сугерише њихова „равноправност”.
4. Просвета
Идеју о „равнопрвности” писма снажно подупире и просвета у Србији. Наиме, српска ћирилица се учи од првог разреда основне школе, а хрватска латиница већ од трећег. До краја основношколског образовања већина ученика пређе на латиницу. Тренд латиничења се наставља и у средњим школама, без обзира што су уџбеници углавном на ћирилици.
А високо школство је још већи заговорник „двоазбучности”. У високом школству уџбеници су махом на хрватској латиници и то не само на приватним факултетима, него и на државним. Укупни резултат јесте тај да међу високообразованим људима апсолутно доминира хрватска латиница.
Падоксално је то да у Србији проценат употребе хрватске латинице расте са нивоом школовања. Србија је једина држава на свету која својим школским системом подстиче напуштање националног писма свог конститутивног народа! Уместо да школство у Србији буде расадник српске националне свести, оно је – парадоксално – расадник туђе.
5. Издавачи
Латиничењу Срба доприносе и издавачи. Око половине књига које се штампају у Србији на латиници су. А када је реч о часописима и новинама ту латиница превладава. Као изговор за објављивање књига на латиници издавачи могу да наведу Устав који налаже употребу ћирилица само онда када је она „у службеној употреби”. А приватни издавачи нису службеници државе, па сматрају да их та одредба Устава не обавезује.
6. Филолошка струка
Латиничење подстиче и званична филолошка струка која брани идеју о двоазбучности. Покрет за обнову србистике, који себе сматра алтернативним филолошким смером, такође заговара двоазбучје. У том смислу, он није нимало алтернативан, него упадљиво конформистичан.
Све у свему, и званични филолози и тобоже алтернативни „србистичари” бране „равноправност” писама и тиме фактички оправдавају, чак и подстичу полатиниченост српског културног простора.
7. Привредници
Међу привредницима убедљиво доминира латиница. Као оправдање, привредници обично наводе то да је латиница штедљивија: шпара простор јер су латиничка слова ужа од ћириличких. Осим тога, она је и комерцијалнија: производи са латиничким етикетама лакше се могу пласирати на несрпско штокавско тржиште. То што је ћирилица у „службеној употреби” њих не обавезује. Њих бавезује једино економска логика.
8. Закључак
Уставна одредба да је ћирилица „у службеној” употреби схвата се као да се обавеза употребе ћирилице односи само на државну управу. Фактички, ћирилица се ни у њој не користи увек. Том непоштовању иде наруку и Статут АП Војводине, и Правопис српскога језика, и школски систем, и издавачка пракса, и филолошка струка, и економска логика. Подбацили су сви: и правници, и просветари, и издавачи, и филолози, и економисти. Укупни резултат тог „удруженог злочиначког подухвата” јесте тај да је ћирилица у Србији сведена на ексцес. Све силе помодарске Србије сјединиле су се у свету хајку против баука ћирилице.
Као часан изузетак од посвемашње латинизације Србије стоји Српска православна црква. Она је један од ретких чврстих упоришта ћирилице. Повратак ћирилице може се очекивати тек када она постане водећа културно-духовна сила у Србији.
Ако се ћириличка једноазбучност хоће постићи правним средствима, онда би у Уставу требало да стоји да је ћирилица „у службеној и јавној употреби”. Ту промену могу да издејствују само нове револуционарне снаге.
Библиографија
Пешикан, Митар и други, „Правопис српскога језика”, измењено и допуњено издање, Матица српска, Нови Сад, 2010.
„Устав Републике Србије”, Канцеларија са сарадњу с медијима Владе Републике Србије, Београд, 2006.
