Прочитај ми чланак

ХРВАТСКА ПРЕТИ, КОЛИНДА НЕЋЕ ДА ГА ПРИМИ: Нека дође, па ћемо га ухапсити !!!

0

kolinda hrvatska vojska03

Након данашње ослобађајуће пресуде Војиславу Шешељу и бројних реакција које је таква одлука изазвала, МУП Хрватске је забранио улазак Шешељу у ту земљу, сазнаје Н1.

Премијер Хрватске Тихомир Орешковић у међувремену је изјавио:

„Нека дође, па ћемо га ухапсити“, рекао је Орешковић, саопштила је служба премијера за односе са јавношћу, а преносе хрватски медији.

Шешеља је Хашки трибунал данас ослободио свих оптужби.

Спутник 

Ознаке: , ,

37 коментара “ХРВАТСКА ПРЕТИ, КОЛИНДА НЕЋЕ ДА ГА ПРИМИ: Нека дође, па ћемо га ухапсити !!!”

  1. NGO_Informer каже:
    31.03.2016. у 17:19

    Fond za humanitarno pravo je pokrenuo inicijativu za postavljanje spomen-obeležja u Batajnici, na mestu gde su početkom 2000-ih pronađene masovne grobnice kosovskih Albanaca. Iako se rat na Kosovu završio pre skoro dve decenije, zločini srpske policije, vojnih i paravojnih snaga nad albanskim stanovništvom još uvek su tabu tema u javnosti, a žrtve je prekrio zaborav.

    Batajničko naselje Trinaesti Maj udaljeno je 20-ak kilometara od centra Beograda. Tokom 1999. na poligonu Specijalne antiterorističke jedinice, smeštenom u ovom naselju, dovezeni su i zakopani leševi više stotina kosovskih Albanaca. Do danas je ekshumirano više od 700 tela, među njima 75 dece.

    Danas meštani Trinaestog Maja, koji broji oko 1.000 stanovnika, kažu da pre 17 godina nisu znali da se doslovno pored njihovih kuća i stanova prikriva stravičan zločin:

    Kako bi zločin i žrtve otrgao od zaborava i negiranja, Fond za humanitarno pravo je nedavno pokrenuo internet peticiju za podizanje memorijalnog centra na mestu masovne grobnice u Batajnici.

    Ovo je jedino mesto u Srbiji koje po svom značaju može da predstavlja simbolični početak suočavanja sa zločinima na Kosovu, kaže Sandra Orlović, izvršna direktora FHP-a.

    „Batajnica je jedna od najvećih masovnih grobnica koje su pronađene na prostoru bivše Jugoslavije. žrtve koje su tu pokopane ne samo da su na neljudski način ubijene i odvojene od svojih porodica, one su na jedan grozan i gnusan način pokopane na jednoj livadi u okviru tog kampa. Mislimo da je ova inicijativa pravi način da se tim ljudima vrati ljudski lik i poštovanje kakvo zaslužuju“, ističe naša sagovornica.

    Ovaj memorijal bi bio znak prošlosti, ali bi služio izgradnji bolje budućnosti između Srba i Albanaca, smatra kosovski dramaturg Jeton Neziraj.

    „Često smo od kosovskih Albanaca čuli odgovor na pitanje kako da postignemo pomirenje. On je uvek imao veze sa priznavanjem onoga što se desilo, sa priznavanjem počinjenih zločina. Ja stvarno cenim ovaj korak i mislim da bi trebalo da bude više ovakvih inicijativa – i u Srbiji i u regionu, naravno“, kaže Neziraj za RSE.

    No, sudeći po reakcijama na koje smo naišli u Trinaestom Maju, meštani nisu oduševljeni ovom inicijativom:

    Zatvaranje očiju pred sopstvenim iskrivljenim ogledalom trajno je stanje u kojem srpsko društvo živi poslednje dve decenije. Uzrok toga reditelj Lazar Stojanović vidi u simbiozi zaborava, koju zajedno ostvaruju vlast i javnost u Srbiji.

    „Ravnoteža ovog režima u velikoj meri počiva na guranju pod tepih činjenica koje bi mogle da ugroze režim, a koje inače javnost ne želi da čuje, jer ona takođe ima i političku i moralnu odgovornost za sve to što se događalo, pa produžava tu svoju odgovornost time što i dalje želi da vidi činjenice sklonjene pod tepih ili pomaže da te činjenice budu sklonjene“, objašnjava Stojanović.

    Podsetimo, tokom 2001. i 2002. godine, na ovom području otkriveno je pet masovnih grobnica. Među ličnim predmetima koji su pronađeni ekshumacijom posmrtnih ostataka istražitelji su pronašli i dve cucle, nekoliko grickalica za nokte i otvarača za flaše, olovke, brojanice, klikere i jedan pismeni zadatak iz istorije.

    Citiramo delove izveštaja Međunarodne komisije za nestale osobe o ekshumaciji grobnica u Batajnici:

    Mesto na kojem ne pronađena masovna grobnica sa kostima kosovskih Albanaca, mart 2016.

    „Ukupno 13 slojeva posmrtnih ostataka koji sadrže najmanje 287 osoba identifikovani su i zabeleženi u ovoj grobnici. Nije primećeno da je iko od njih nosio vojničku uniformu. Arheološki tim, takođe, nije uočio niti zabeležio ni poveze za oči ni poveze za ruke. Međutim, nekoliko tela je imalo male kartice sa brojevima u plastičnom omotu prikačene za kragnu odela. (…)

    Pronađeni su dokazi da je veliki utovarivač sa točkovima korišten pri pravljenju grobnice; ovi dokazi uključuju otiske koje su ostavili zubi velike kašike utovarivača. Takođe je iz grobnice izvađen velika
    strana kamiona. (…)

    Dokazi o intenzivnom spaljivanju unutar grobnice u nekom periodu nakon što su tela odložena primećeni su na svim otkrivenim površinama zidova grobnice i donekle na osnovi grobnice ili na ‘ulaznoj rampi’.“

    Osim Batajnice, do danas su u Srbiji pronađene još tri lokacije sa masovnim grobnicama Albanaca – u Petrovom Selu, jezeru Perućac i kamenolomu Rudnica – a žrtve sa Kosova nisu dobile nikakvo obeležje.

    Bez obeležja su i logori u Srbiji, u kojima su bili zatočeni Hrvati i Bošnjaci zarobljeni tokoma ratova devedesetih godina.

    Lazar Stojanović smatra da se podizanja memorijala u neko dogledno vreme može očekivati, ali sumnja da će pravosuđe obaviti svoj deo posla.

    „Ono što sam, nažalost, prilično uveren da se neće dogoditi – a to je kapitalno – jeste da se odgovorni za to čišćenje terena, premeštanje leševa i skrivanje tih činjenica izvedu pred pravosuđe i
    kazne prema zakonu“, ističe Stojanović.

    Ako se to ikada i dogodi, ne bi bilo neočekivano da osuđenicima po izlasku iz zatvora vlast upriliči svečani doček, kao što su članovi vlade nedavno dočekali penzinisanog generala MUP-a Vladimira Lazarevića, osuđenog, između ostalog, za premeštanje ubijenih Albanaca u masovne grobnice po Srbiji.

    1. xyz каже:
      31.03.2016. у 17:26

      Setaj!

    2. SlavenMilanov каже:
      31.03.2016. у 17:38

      бришите бре ова говна – шта чекате ??

    3. Jogi Ber каже:
      31.03.2016. у 17:48

      Da ponekad treba cenzurisati, kada dodju ovakvi bolesnici i autosovinisti. Verovatno im je krivo sto u tim grobnicama nije bilo Srba, nego su lezali arnautski teroristi!

    4. моћни Џо Јанг каже:
      31.03.2016. у 18:11

      Није бре, ово је говор љубави, зар си слепа? Па сви ти овде јееебемо матер, сеју а и тебе у маторо суво дупе!

    5. Истина каже:
      31.03.2016. у 18:12

      Јел ово ФХП скраћеница за формално хрватско поимање ?

    6. xyz каже:
      31.03.2016. у 18:12

      Setaj!

    7. SlavenMilanov каже:
      31.03.2016. у 18:19

      о да… вас мрзим из днa душе…. а хајке ће тек да буде ….

    8. моћни Џо Јанг каже:
      31.03.2016. у 18:07

      Прииими ГА !!! И ти…:)

    9. ДрагутинДимитријевић каже:
      31.03.2016. у 21:04

      Никако у Батајници, да се то све обележи на Дедињу, да се избаце оне усташке коске и убаце ове козојебачке и све под паролом „Говна за говна“.

    10. Monter каже:
      31.03.2016. у 21:58

      Nataša Kandić, i njen Fond za humanitarno pravo, debelo su plaćeni da opravdaju agresiju SAD i njihovo uplitanje na Balkanu,

      tako što je gospođa Nataša imala zadatak da što veći broj Srba osudi kao zločince, a Srbe na taj način prikaže kao genocidan narod.

      I tako ona, uz pomoć svog bivšeg muža i menadžera Lazara Stojanovića, godinama izmišlja zločince, prikazujući poslednjih godina Albance kao jadne i napaćene ljude. Nekažnjeno će pirovati, sve dok jednog dana Albanci za Vašington ne postanu, kao i Srbi, „‘loši momci“‘.

      Ova priča opisuje njena konkretna nedela, koja ostaju nekažnjena i kojih se i njen dvadesetogodišnji sin, teški narkoman koji živi luksuznim životom u SAD trošeći krvavi novac svoje majke, duboko gadi.

      U pismu koje je početkom godine uputio sudiji u procesu koji se vodi pred specijalnim odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, svedok Zoran Rašković Serdar naveo je kako predsednica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić „trguje leševima“.

      Ova konstatacija nije daleko od istine, jer ono čime se pomenuti fond bavi zaista je trgovina mrtvim ljudima.

      Fond za humanitarno pravo je osnovala Nataša Kandić 1992. godine sa proklamovanim ciljem dokumentovanja „nečuvenih kršenja ljudskih prava“ koja su masovno činjena tokom oružanih sukoba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i kasnije na Kosovu.

      Od osnivanja Fonda na njegovom čelu je Nataša Kandić. Pošto se radi o nevladinoj organizaciji neprofitnog tipa, Fond se izdržava od donacija i dobrovoljnih priloga, bar bi tako trebalo da bude.

      Glavni finansijeri Fonda sve ove godine su Savet Evrope, Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) iz Sjedinjenih Država, Fond za otvoreno društvo koji finansira Džordž Soroš, Švedska međunarodna agencija za razvoj i saradnju (SIDA), Švedski helsinški komitet za ljudska prava i drugi.

      Ono što na ovaj način pristiže u kase Fonda ni izdaleka nije dovoljno da pokrije troškove rada četrdesetak, što stalno zaposlenih, što honorarnih saradnika, od kojih većina ima visoku stručnu spremu, kao i posebne prohteve Nataše Kandić i njene raskalašne porodice. A tu su još i enormne sume koje se isplaćuju na saradnju spremnim svedocima.

      Zbog toga i Fond, i Nataša Kandić, pribegavaju nameštanju podataka u skladu sa željama platežno sposobnih nalogodavaca, među kojima najistaknutije mesto zauzimaalbanska narko-mafija.

      Poznati slučaj Milića Martinovića, koji je na montiranom procesu u Švedskoj osuđen na doživotnu robiju za ratne zločine koje nije počinio.

      Svaki od albanskih navodnih svedoka koji se pojavio na suđenju i teretio Martinovićadobio je kao nagradu 15.000 evra od Fonda za humanitarno pravo.

      Dodaju li se tome itroškovi koje je tim na čelu sa Mustafom Radonjićem, advokatom Fonda, i Natašom Kandić imao dok je pronalazio i instruisao „svedoke“, svaki svedok na pomenutom suđenjukoštao je Fond najmanje 20.000 evra.

      Odakle Fondu toliki novac?

      Ono što je odmah bilo uočljivo jeste činjenica da su samo svedoci koji su prihvatili da terete Martinovića bili novčano nagrađeni, dok ostali nisu dobili ništa.

      Svedok Rašković je četiri sata svedočio putem video-linka i insistirao na tome daoptuženi Martinović u vreme izvršenja krivičnog dela u selu Ćuški nije bio tamo. Ovom svedoku bi trebalo verovati budući da je isti zaštićeni svedok u postupku protiv grupe Šakali kojoj se pred specijalnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu sudi upravo za zločin u selu Ćuška.

      Iako se skoro celokupna optužnica Šakalima, za koje se smatra da su odgovorni zaubistva u Ćuški, zasniva upravo na iskazima svedoka Raškovića, njegova reč u Stokholmu nije ništa vredela.

      Međutim, svedok i očevidac događaja u Ćuški ne samo što je prevario prevaranta Natašu Kandić i svedočio u korist policajca Martinovića već se i javno ogradio od svake trgovine leševima rečima: „Šiptarskim svedocima sa švedskim azilom se ne sme verovati“.

      Rezultat takvog Raškovićevog svedočenja je izostanak bilo koje vrste izveštavanja i dostupnosti informacija o ovom suđenju srpskoj javnosti. Kandićka je sve uspela da zataška.

      Zamenik tužioca za ratne zločine Dragoljub Stanković je svojevremeno takođe istraživao eventualnu umešanost Posebne jedinice policije (PJP) u zločin u Ćuškoj, a čiji je član u to vreme bio i Milić Martinović. Materijali koje je Stanković prikupio i saznanja do kojih je došao u potpunosti aboliraju ne samo celu jedinicu već posebno i samog Martinovića, zbog čega protiv njih u Beogradu nikada nije podignuta optužnica za Ćušku.

      Stanković je i svedočio u sudskom postupku pred švedskim sudom u korist Martinovića, ali ni njegova reč u Stokholmu nije ništa vredela. Zašto?

      Spremnost da svedoči u korist Martinovića izrazio je i general Obrad Stevanović, komandant posebnih jedinica policije, koji je bio odlično upoznat sa položajima i kretanjima pripadnika jedinice tokom agresije NATO snaga kada se desio zločin u selu Ćuški, pa je tako znao i da je odred u kome je bio Martinović tih dana bio najmanje 50 kilometara udaljen od mesta zločina. Sud u Stokholmu ga nije pozvao da svedoči.

      Posao Nataše Kandić u ovom postupku bio je da instruiše i plati svedoke da nesrećnog Martinovića prepoznaju kao jednog od izvršilaca zločina.

      Isto tako je Kandićka, preko svojih veza dobijenih od švedskih sponzora njenog Fonda, izdejstvovala prvo da švedsko tužilaštvo Martinovića sumnjiči da je uzeo lažni identitet u toj zemlji, a da se u stvari radi o jednom poznatom članu Šakala.

      Pošto je od srpskog MUP-a dobijena potvrda o tome da je u Geteborgu uhapšeni Srbin zaista Milić Martinović, koji nema nikakve veze sa Šakalima, sa fotografija pomoću kojih su „svedoci“ prepoznavali svog mučitelja iznenada nestaje ime pravog člana Šakala i pojavljuje se ime Milića Martrinovića.

      Pomoću ovako manipulisanih dokaza švedsko tužilaštvo podiže optužnicu, a sud izbegava da na svedočenje pozove Stevanovića koji je bio upoznati sa činjenicom da je u predistražnom postupku iz Švedske stigla fotografija na kojoj je bio Milić Martinović, ali na kojoj se navodilo ime drugog čoveka, i koji bi svojim svedočenjem mogao da dokaže da je došlo do zamene identiteta.

      Ovako nešto se nikako nije uklapalo u finansijske planove Nataše Kandić.

      LIČNI INTERESI NATAŠE KANDIĆ

      Kod Nataše Kandić se sve vrti oko para i ličnog interesa, a ne oko otkrivanja istine.

      Izvor iz Višeg suda tvrdi, da ona ne samo da instruiše svedoke koga treba da terete već i čije ime ne smeju da pominju.

      Čak i kod nje postoje Srbi koji su izuzeti od sumnje da su počinili ratne zločine, ali su to isključivo oni čija pomoć joj je potrebna kako bi nastavila da sakuplja pare na tuđoj nesreći.

      O tome kako Kandićka po potrebi manipuliše dokazima, i to uz svesrdnu podršku i pomoć domaćeg pravosuđa, imamo rečit primer u slučaju koji se pod brojem K 3984/10 u Višem sudu u Beogradu vodi protiv Jugoslava Petrušića i drugih. Njima se, između ostalog, na teret stavljaju ubistva tokom rata 1999. na štetu dva kosovska Albanca: Rahmana Idrizia i Hamdie Neziria.

      U svojoj knjizi Kosovo – knjiga pamćenja, Nataša Kandić na strani 108. navodi Idrizia Rahmana (od oca Bajrama), rođenog 11. decembra 1972. godine, vojnika, ubijenog u Juniku 5. maja 1999. godine.

      Ono vojnik u toku kasnijeg sudskog postupka netragom nestaje, pa se Petrušić i ostali terete za zločin nad civilnim stanovništvom.

      U istoj knjizi na strani 188. upisan je i Neziri Hamdi (od oca Osmana), rođen 14. aprila 1957, civil, ubijen u Trsteniku 7. maja 1999. godine.

      U sudskim spisima, međutim, nalazi se potvrda o identifikaciji Neziria od 13. novembra 2006. u kojoj stoji sledeće: kao mesto nestanka navodi se Zalč kod Peći, a dalje da je telo nađeno 13. septembra 2000. u Juniku – Dečani.

      U potvrdi o smrti izdatoj 13. novembra 2006. stoji da je telo ekshumirano u Batajnici?!

      Kako je moguće da jedno te isto telo bude na dva različita mesta i da dva puta bude pronađeno: jednom u Juniku, drugi put u Batajnici?

      I kako je Kandićka uopšte došla do informacije da je Neziri ubijen u Trsteniku, koji se nigde ne pominje u sudskim spisima?

      Očigledno je, a na šta su ukazivali i branioci optuženih, da u ovom postupku Nataši Kandić iz nekog razloga odgovara da se „pronađu“ ubice baš ove dvojice pomenutih Albanaca sa Kosmeta, pa se „dokazi“ nameštaju onako kako optužnici u datom momentu odgovara. Sigurno da je i tu u igri novčana nagrada.

      Dok su „svedoci“ koji su teretili Milića Martinovića uživali u luksuzu, a jedan od Albanaca sa Kosova je pored para dobio i azil u Švedskoj, glavni i jedini svedok koji je tvrdio da je Martinović nevin od tada ima samo probleme.

    11. Monter каже:
      31.03.2016. у 22:05

      PRILOG ZA BIOGRAFIJU DRUGARICE BISERKO

      Sonja Biserko vlasnica je Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji, sa sedistem u Beogradu, u Zmaj Jovinoj 7. Već godinama Biserko na sva usta predstavlja Srbiju kao bastion mraka, a Srbe kao patoloske ubice i zločince. Pravo je Biserko da otvoreno iznosi svoja mišljenja. Demokratija podrazumeva slobodu javnog istupa. Ipak, vredi prelistati biografiju SOnje Biserko. Rođena je 14 februara 1948 godine u Beogradu.. Iz mesovitog je braka, od oca Srbina i majke Hrvatice. Njen otac Djuro Biserko rođen je 28 aprila 1925 godine u zaseoku Biserci kod Knina, a majka Marija (od oca Shime) rođena je 4 septembra 1924 godine u selu Sutomisica kod Zadra. Zavrsila je osnovnu skolu i domaćica je.

      Djuro Biserko stanuje na Novom Beogradu, ulica Pariske komune broj 33 stan 20, na istoj adresi je prijavljena i Biserko. Djuro radio je u saveznom ministarstvu unutrasnjih poslova, i bio je sluzbenik u ambasadama u Egiptu i Alziru, i po povratku sa sluzbe nastavio je da živi u Beogradu. Zeljko Biserko brat Sonje Biserko, rođen je 6 novembra 1950 godine, i bio je prijavljen na ocevoj adresi. Bio je ozenjen sa Ruzicom Trazivuk koja se odselila za Split. Njihov sin Marko, rođen 1980 još je prijavljen na adresi kod dede, na Novom Beogradu. Brat Sonje Biserko poginuo je kao pripadnik Zbora narodne garde u borbama sa krajiskim Srbima. Njegova smrt teško je pogodila Sonju Biserko, i ona na sva usta Srbe predstavlja kao patoloske ubice. Njena rođena sestra Ljiljana, jedno vreme nosila prezime Gligic, koja živi na Novom Beogradu, zbog njene anti srpske histerije ne kontaktira sa Sonjom. Biserko u svom helsinskom odboru vodi projekat „prikupljanje dokaza o ratnim zločincima od strane srpskih i jugoslovenskih snaga”. U januaru 2000 godine zajedno sa Natasom Kandic, na skupu albanskih intelektualaca sa kosova i Zapadne Evrope, odrzala je govor u Zenevi kojima je okupljenim Albancima porucila da ”Albanci svoju perspektivu treba da vide van Srbije„, sto je odusevilo sve prisutne.

      U ambasadu Hrvatske ulazi kao u svoju kucu. Ima hrvatski pasos, a za potrebe ambasade njeni saradnici po Srbiji tragaju za izbeglim srbima iz Hrvatske, koji su pred tamosnjim sudovima optuzeni za ratne zločine, i prikupljaju sve podatke o njima – gde žive, koji su im brojevi telefona, kuda se krecu, a sa ciljem da ih hrvatske obavestajne sluzbe likvidiraju. Od ambasade Hrvatske dobija značajna sredstva za obavestajni rad.

      Njen visegodisnji zastitnik bio je Dusan Mihajlović. Glavni saradnik Biserko u njenom odboru je Boris Delic, poreklom iz Drvara, po opredeljenju peder, koji je ujedno i sef organizacije ”Izbeglicki servis za povratak„, koji ima za cilj da optuzene Srbe namami na povratak, radi hapsenja.

      Način na koji Biserko vrslja po Srbiji zaprepascujuci je, a direktora BIA Rada Bulatovica, čija sluzba

      tolerise njenu aktivnost treba izvesti na sud. Javno prica kako je osvetila bratovljevu smrt.

      – Biserko je radila u SSIP na odgovornim poslovima (kabinet Budimira Loncara). Takvo mesto su podrazumevala clanstvo u SKJ i pripadnost „kadrovskoj listi”.

      U to vreme, SKJ je sprovodio lov na vestice na nezavisne intelektualce. (Djogo, Seselj, mnogi drugi). Tada to drugarici Biserko nije smetalo, jer je ona bila na strani koja je drzala batinu (Miloseviceva partijska drugarica). Bila clan komunisticke partije do raspada SKJ.

      „Ko o cemu ***** o postenju”. Drugarica Biserko je bila i ostala partijski batinas, koji radi bez grize savesti za frakciju koja je na vlasti. Juče Tito, danas Soros, sutra ko plati vise. To je njeno shvatanje ljudskih prava. Sve sto je dobro za Biserko i loše za srpski narod.

      -Pre bombardovanja Nato pakta sirila laži koje su potpomogle da do bombardovanja Srbije i dodje.

      -Za vreme bombardovanja otvoreno pozivala na ubijanje civila. To je zločin za koji se sudi u svim demokratskim zemljama, samo ne u Srbiji. (u anglosaksonskom pravu „aiding and abetting the enemy during the hostilities”

      -Uvela komunisticki pojam „čistka” (samo preveden na latinski kao „lustracija”)u post-komunisticki politicki govor u srbiji.

      Ponovo „ko o cemu ***** o postenju” Prvo bi nju trebalo krivicno goniti za izdaju zemlje (doticna ima državljanstvo SCG)

      -Uvela anglosaksonski termin „hate crime” kao „govor mrznje”. Naravno,

      opet „ko o cemu, ***** o postenju”. Izjave Sonje Biserko o SPC, srpskoj kulturi, srpskoj istoriji u demokratskim zemljama bi bilo krivicno kaznjivo kao „hate speech”.

      Ima toga još.

    12. Zelimir каже:
      01.04.2016. у 03:57

      Nazalost shiptarskih terorista i njihovih saveznika pred lice pravde su izvedeni pripadnici teroristicke shiptarske organizacije i primili su zasluzene kazne. Sto se tice dekontaminacije terena (da nebi slucajno doslo do kakve epidemije) za to nema potrebe jer je proslo skoro 17 godina pa se teren prirodnim procesima sam od sebe iscistio. Zalosno je sto su teroristi prebacivani sa Kosova u Srbiju jer su se bezpotrebe trosila drzavna sredstva za transport. Zbog toga bi mozda trebalo pozvati na odgovornost onu osobu koja je naredila transport jer kazna se morala izrsiti na Kosovu gdje su teroristi i uhvaceni, cime bi se ustedila sredstva za transport.

  2. Novosadista каже:
    31.03.2016. у 17:16

    oreskovic oce da ga primi

  3. Pantelija Panajotovic каже:
    31.03.2016. у 17:16

    О британци. Оћете мало суви шљива. Опљачкали сте и свели на контејнере за ђубре хрвате и све балканце. Сад би да нас међусобно закрвите па да нас убијате и пљачкате даље. Доле британски геноцидни колонизатори.

    1. Zdravko Radukic каже:
      31.03.2016. у 17:33

      Istina je da analizom zadnjih nekoliko meseci postoji tendencija zaostravanja odnosa Hrvatske i Srbije/sve krece od rezolucije UK/Nabavka nauruzanja,pretnje da ce Hrvatska blokirati Srbiju na putu u EU,Presuda Karadzicu i sada Seselju/Ovo treba uzeti veoma ozbiljno jer ratovi su izbijali na ovim prostorima bez ikakve najave.Naravno tu je i izjava drz.sek.SAD Kerija,da je Srbija na liniji vatre a on slozicete se nije bilo ko.Tu je i poseta onog VAMPIRA,ko zna sta sve se valja iz kuhinje Vindzor,za Srbiju sigurno nista dobro.

  4. xyz каже:
    31.03.2016. у 17:03

    Ma primice njega Kolinda i to sa Subarom!

    1. Бр каже:
      31.03.2016. у 17:16

      Kolinda prima Sebastijana :) I Šešelj ima svog sebastijana, mogao bi da je časti :)

    2. моћни Џо Јанг каже:
      31.03.2016. у 18:07

      Приииими МЕЕЕ!!! Написаће воевода на новом твиту:::)))

  5. Владица каже:
    31.03.2016. у 16:57

    Не знам што преносите изјаве ових усташких го….на,кога то интересује?

    1. Владимир каже:
      31.03.2016. у 16:59

      Па да би нагласили како хоће да га прими вероватно….

    2. Бр каже:
      31.03.2016. у 17:15

      Baš tako. Treba ignorisati, sačekati pogodan trenutak i vratiti im milo za drago i to sa kamatom.

    3. Истина каже:
      31.03.2016. у 17:47

      И без камате би било задовољавајуће…

    4. Vujadin каже:
      31.03.2016. у 17:59

      Nema ih dovoljno ni za kamatu, a glavnicu moraju da namire zapadni prijatelji.

    5. Истина каже:
      31.03.2016. у 18:02

      Еве ти подршка за став : ))

    6. Psihotron каже:
      31.03.2016. у 22:10

      SMRDLJIVA VATIKANSKA USTAŠIJA USKORO ĆE DA PLATI SVE SVOJE SVINJARIJE.

    7. моћни Џо Јанг каже:
      31.03.2016. у 18:17

      Не треба ништа игнорисати, треба им набијати међународну хашку правду на нос сваког дана и ноћи, кад год можемо и кад се сетимо! Например: Шешељ је ослобођен СВИХ оптужби па и оптужнице која највише сврби рвате и балије а то је фамозни злочиначки подухват звани ВЕЛИКА СРБИЈА!!!
      Дакле то по пресуди међународне правде (ма шта ми о њој мислили) НИЈЕ ни злочин ни подухват него ЛЕГИТИМНА тежња једног народа и предлог за дискусију!
      Дакле, сад је на нама Србима хоћемо ли забити носеве у земљу и гледати у врхове ципела, или ћемо дигнути главу и пити крв на сламчицу усташији и балилуку причом о ВЕЛИКОЈ СРБИЈИ сваког дана и на сваком месту! :))))))
      Овај дан данас је непроцењив!!!

    8. Истина каже:
      31.03.2016. у 18:33

      Ето суштине…..

    9. Бр каже:
      31.03.2016. у 19:28

      Tačno :) Neka sada neko kaže da Velika Srbija nije legitimnpo pravo Srba :))))

    10. Zoran Lekic каже:
      31.03.2016. у 19:08

      A Ante Gotovina__

Коментари су затворени.