Прочитај ми чланакНедавно су високи амерички аналитичари блиски Белој кући и Конгресу у више наврата изјавили како ће Балкан постати кључно подручје "новог Хладног рата" и "бојно поље" између Запада и Русије.
Али руски стручњаци верују да се, поред економских интереса, руске власти мало фокусирају на Балкан, далеко мање него што би требало. Штавише, аналитичари медија блиских Кремљу сматрају како тог „повећаног утицаја“ Москве на Балкану уопште нема и да Русија на Балкану чини врло мало, готово ништа, посебно када је у питању Србија, коју многи виде као „блиског савезника Москве“, што уопште није истина, упркос чињеници да Александар Вучић и Влада Србије избјегавају изрицање санкција за Русију.
https://www.youtube.com/watch?v=EYZlhjbfwKE
Александар Вучић је протеклих неколико година одржао толико избора да их је тешко избројати, а сваком приликом је додатно јачао власт у земљи. Током свих ових година је сваком приликом говорио у „европском курсу“ Србије и како не ради на никаквој успостави стратешког партнерства са Русијом, иако му не сметају руски тенкови и авиони. Председник Србије са истим осмехом прича са делегацијом руских либерала и говори им о „европском избору“, али је са истим жаром спреман да комуницира с руским „патриотским блоком“. Бити председник Србије је данас „двосмерни колосек“, тежак позоришни рад који захтева да истовремено има недвосмислени проамерички и проруски став.
Али какав је став Александра Вучића?
Наиме, не заборавимо да је реч о политичару који је у октобру 2014. био домаћин састанка Трилатералне комисије у Београду, групе коју многи сматрају светском владом у сенци. Трилатералну комисију су 1973. основали Давид Рокфелер и амерички стратег и бивши саветник за безбедност америчког председника Џимија Картера, Збигњев Бжежински. Осим чланова, на састанку Трилатерале у Београду су учествовали и хрватска председница Колинда Грабар-Китаровић, Вучић и сви чланови српског владе, тадашњи црногорски премијер Мило Ђукановић, председник Републике Српске Милорад Додик, члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић, македонски председник Ђорђе Иванов, а требала је доћи и председница такозване државе Косова Атифете Јахјага, али је отказала долазак незадовољна „неким аспектима организације“.
Говорећи о Европској унији, НАТО пакту и Косову, Александар Вучић изгледа да има врло јасне ставове. Србија настоји да уђе у Европску унију. С Косовом жели постићи обострано прихватљив компромис и стога се не боји преговора с лидерима из Приштине, а улазак у НАТО за Вучића „не долази у обзир и Србија ће остати неутрална земља“.
Ако узмемо у обзир чињеницу да улазак у ЕУ готово сигурно подразумева и улазак у НАТО, иако има изузетака, онда „војна неутралност“ већ постаје упитна.
Не заборавимо да би Александар Вучић, као представник националистичке струје у Србији, управо због тога могао угурати суседну земљу у Европску унију, што и не крије, али и у НАТО пакт, што се многима чини немогуће.
Подсетимо да је националистичка и монархистичка политичка елита у Србији преко династије Карађорђевића одувек била везана за Лондон, Вашингтон и Запад, а да са Москвом никада није имала добре односе. Стога, након састанчења са Трилатералном комисијом, што је био посебан догађај, преговора са ЕУ и наводним „решавањем статуса Косова“, што је такође неопходно за улазак у НАТО, тврдња да би Вучић могао одрадити исти посао као и Мило Ђукановић у Црној Гори више и не звучи као научна фантастика.
Осим тога, ову тезу потврђују и изјаве политичког маргиналца у Србији, Чеде Јовановића, који се као либерал залаже за признавање Косова, улазак Србије у ЕУ И НАТО, али је 2016. године исту изјаву дао и српске монархист Вук Драшковић, лидер Српског покрета обнове , странке у близини династије Карађорђевић.
„То је последњи тренутак да схватимо да је НАТО синдикална карта без које не можемо ићи у ЕУ. НАТО је избор и гарант западног пута, а ЕУ путује са многим задацима и проверама. Србија, њена професионална војска пре свега, практично их већ испуњава „, крајем 2015. године пише Драшковић у ауторском тексту под насловом“ У НАТО, одмах! „
Нешто пре расписивања ванредних избора у Србији 2016. године, на којима је Вучић желео добити „већи легитимитет народа“, огласио се и Стејт департмент који је за новог амбасадора у Србији одабрао Кајла Р. Скота, експерта управо за Русију, који уз дугогодишњу дипломатску каријеру баштини и знање руског, њемачког, италијанског, српско-хрватског и мађарског језика а служи се и француским језиком.
На крају се стварно треба запитати треба ли Вучићу толики легитимитет, да готово аутократски влада Србијом, да у земљи спроведе „неопходне реформе“ или му је потребна што већа политичка моћ да изненади не само Русију, него Србију и све земље у региону и да уведе Србија у Европску унију и НАТО НАТО?
Узмемо ли тезу с почетка да је су такозвани „српски националисти“ деценијама били чврсто за династију Карађорђевића у егзилу, Лондон и Вашингтон, онда све приче о „братској“ и „пријатељској“ Русији падају у воду.
Чак и „борба за Косово“ је само фарса, након чега ће доћи време када ће власти у Београду рећи да је независност ове покрајине завршена и да Србија мора то помирити.
Све ово не би било контроверзно, да Вучић не игра улогу суверенитетисте и да људима у Србији јасно каже шта их у будућности чека.
Но, када смо се већ дотакли историји, подсетимо на врло знаковиту изјаву Александра Вучића од пре три недеље, коју је дао јеку напетих односа с Приштином, када је рекао како су у историјском смислу све недавно Праг и Кенигсберг, данашњи Калињинград, били немачки градови , али они више нису.
„Немци живе данас без Конигсберга и Прага, али ми смо далеко од Немаца. Таман онолико колико сам ја далеко од Ангеле Меркел и Шредера, таман онолико колико смо сви ми остали Срби далеко од Немаца, да бисмо могли радити, бити вредни, марљиви и успешни онолико колико су они то данас „, рекао је Вучић.
Како то тумачити?
Немачка је изгубила Праг и Конигсберг, али су немачки политичари и њемачки људи радили, били вредни, радосни и успјешни, а данас су и даље потпуно део изгубљене територије. Није ли ово најава народу Србије да се помири с тим да је Косово независна држава, што је тек корак у преласку на убрзани колосек на путу уласка Србије у Европску унију и НАТО пакт? Ако је тако, зашто не каже да је то циљ и задатак његове владе?
Иако Вучић у изјави не спомиње Косово, паралела је јасна, јер нема других територија којих се према Бриселу и Вашингтону Београд мора одрећи и не постоје погранични спорови с ниједном суседном земљом. Постоји неколико квадратних километара катастарског подручја и речних ада, што су питања која су остала нерешена након распада бивше СФРЈ, али ће се она решити мирним путем, највероватније билатерално, можда и пред међународним судом. Али ови спорови у билатералним односима нису толико важни.
Према томе, није толико нелогично тврдити да су за Вучића немачки Праг и Конигсберг заправо Косово, и да се народ Србије мора припремити за предају своје територије и марљиви рад. Наравно, јер је крајњи циљ управо улазак у Европску унију и НАТО Пакта.
