Прочитај ми чланак
У уторак навече 25.августа сазнали смо преко медија да су Република Србија и Република Косово након цјелодневних разговора под патронатом Еуропске уније у Бриселу потписали четири нова споразума.
Потписани су договори о формирању Заједнице српских опћина, телекомуникацијама, енергетици и „Парку мира“. Ради се о новим споразумима који се надовезују на познати Бриселски споразум од 19. априла 2013. године. Све три стране ликују и тврде да су баш оне добиле оно што су жељеле.
Српски премијер Александар Вучић усхићен тврди да је Србима осигурао сигурност, радна мјеста, национална права. С друге стране такозвани министар вањских послова Косова Хашим Тачи ликује како је заправо Србија на неки начин признала Косово под великим притиском међународне заједнице, а да асоцијација српских опћина на Косову неће имати извршних овласти. Све договорено ће бити сукладно законима Косова.
Трећа страна, Еуропска унија, преко своје повјеренице за вањску и сигурносну политику Федерике Могерини, поручује да је постигнута нормализација између Србије и Косова. Србија и Косово си на тај начин отварају пут према ЕУ, а Унија чува мир у том запаљивом подручју. Је ли могуће да су сви сретни и задовољни – логично је упитати се. Добро се зна да су Срби, Албанци и ЕУ врло различите стране у спору с доста друкчијим интересима, стога је тешко да баш све три стране постигну своје циљеве неким договором. Овај пута та се логика наново показала исправном. Добитници споразума од 25. августа су ЕУ и Албанци. Губитници су Срби.
Могли би рећи како Европска унија највише профитира овим споразумом. Лето 2015. обиљежено је наставком кризе у Украјини, не зна се како ће завршити грчки проблеми, Еуропу запљускују стотине хиљаде избјеглица с Блиског истока и Африке. Европа нема јединствен став око тих проблема. Дапаче јављају се многи пријепори и несугласице. Не треба спомињати друштвену неједнакост у многим државама Уније, скори референдум Велике Британије о изласку из Уније… Јако пуно проблема.
У таквој ужареној атмосфери, када је упитна будућност ЕУ, њени дипломати очајнички желе направити неки успјех. Доста се труде око Балкана у последњих пар година. Након уласка Хрватске у Унију, иста жели постићи неки прогрес са Босном и Херцеговином, Србијом и Косовом. Не треба посебно истицати како ти потези долазе због страха од пробуђене Русије. Показало се да су доста успјеха имали с Косовом и Србијом, а много мање с БИХ.
Након Бриселског споразума од 19. априла 2013. успјели су ових дана изборити даљње споразуме које заправо тај споразум продубљују. Пуно више од самог споразума и његовог садржаја, којег грађани ЕУ ионако не разумију, за еуропејце је важнији дојам и утисак. Федерика Могерини је успјела у стварању тог дојма. Остварила је тежак задатак: затворила је већину отворених питања између два балканска народа који су још донедавно ратовали. ЕУ се показала миротворном и функционалном. Опет је немирне Балканце научила памети.
Да би се видјело јесу ли Срби или Албанци и однијели побједу треба погледати садржај споразума. Додуше, сама чињеница како Република Србија потписује споразум с Републиком Косовом потврђује неизравно да је Косово неовисна држава. Србија је 25. августа ове године опет признала Косово де факто, једнако као прије двије године. Овај пута је то учинила још конкретније и озбиљније. Велика капитулација Вучића без уопће да смо прокоментирали садржај споразума.
Сам садржај је губитнички, капитулантски и лош за српску страну, а тријумфалан за албанску. “Заједница српских опћина ће имати широка овлаштења, предсједника, потпредсједника, скупштину, савјет, грб, заставу… Моћи ће да се финансира из Србије, и то је недвосмислено речено да Србија има то право”- тако је зборио Вучић 25. увечер. Неточно. ЗСО, како исправно тврде Албанци, неће имати извршне политичке овласти већ ће се третирати као савјетодавно тијело.
Такође, Вучић је заборавио нагласити како у споразуму пише да ће све те овласти морати бити усклађене са законима Косова. Надаље, Статут Заједнице српских опћина морат ће бити усуглашен с косовским Уставом, а исти ће морати верифицирати Статут ЗСО како би он ступио на снагу. Својим потписом Вучић је још једном признао постојање државне творевине неовисне о Београду која има своје институције, законе, прописе и оно најважније: Устав.
Споразум о телекомуникацијама Косову додјељује позивни број, највјеројатније 383. То је још један велики тријумф Албанца, а пораз Срба. Уступак Србима је да ће Телеком Србије моћи дјеловати на сјеверу Косова, а косовски позивни број би требао бити означен звјездицом у телефонским именицима. Ситна утјеха за Србе. Телекомуникацијски договор значи јачање државности Косова. Што се тиче енергетике, није ријешено питање власништва над енергетским постројењима на сјеверу Косова, што одговара албанској страни јер они инзистирају да су сва индустријска и енергетска постројења и акумулације на Косову власништво Косова, а не Србије. Слаба је утјеха Србима што ће Електропривреда Србије моћи дјеловати на сјеверу.
Споразум о мосту у Косовској Митровици такођер иде на руку албанској страни јер ће Срби морати уклонити све запреке и барикаде с моста на Ибру како би се омогућило слободно кретање. „Дефинитивно ће бити отворен пут за уједињење Митровице“- прокоментирао је Тачи. Можемо претпоставити да на овај начин Срби кад уклоне препреке неће имати физичку заштиту од Албанаца, али важније је да ће се избјегли и заинтересирани Албанци моћи враћати и насељавати на сјевер Косова. Тако ће мијењати етничку структуру саме Митровице али и осталог сјеверног дијела Косова.
Кад се све размотри видљив је апсолутни тријумф Европске уније. Федерика Могерини је одрадила дивовски посао у корист својих шефова. Напокон једна успјешна еуропска акција. Иса Мустафа и Хашим Тачи могу бити јако задовољни и пресретни како је све завршило. Нису добили све што су жељели али 90% њихових захтјева је постигнуто. Република Косово је учврстила свој положај према Србији. Асоцијација српских опћина неће имати нити једну једину извршну функцију. Приштина ће сваким даном имати све већу контролу над цијелим територијем над којим полаже права.
Овим споразумима Косово се све више подржављује и јача свој суверенитет. Већ од Бриселског споразума из травња 2013. је јасно како су се ослободили власти Београда. Ово је само надопуна и даљње проширење њихових права. За Републику Србију и Александра Вучића ово су нови порази на Косову. Прије двије године, Србија се одрекла суверенитета на Косову. Изгубили су контролу над том покрајином. Стога Вучић ових дана није „бранио“ интересе Србије на Косову већ интересе преосталих Срба на Косову. Захваљујући катастрофалној Вучићевој политици њихова судбина изгледа тмурно и сиво. Заједница српских опћина ће бити културно-фолклорна категорија, а не политичка. Она је начин да се психолошки умире косовски Срби како би лакше прихватили припадност држави Косово. Ништа више.
Сва права која у почетку буду имали, а тичу се, осим ЗСО-а, телекомуникација, енергетике, господарства, образовања и сл. ће им вјеројатно касније бити редуцирана. Све што буду имали бит ће сукладно законима, прописима и косовском Уставу. А све је то промјењиво. Устави се мијењају двотрећинском већином, а Срба на Косову има далеко мање да би спријечили промјену Устава. Чак и да Албанци не покрену промјену Устава могућ је сценариј попут оног у БИХ. Изворни Дејтонски споразуму дао је свим странама доста права да би их касније странци прилагођивали у корист фаворизираног народа. Овдје су главни европејци, а не Американци али могућ је исти сценариј.
Вучић је потписао још једну капитулацију. Продао је Косово како би добио слободне руке за приближавање Европској унији. Продао је покрајину која је за већину Срба светиња да би се приближавао традиционално Србима несклоним Нијемцима, Аустријанцима, Американцима. Такође, предао је Косово на милост и немилост Албанцима да тамо праве антисрпску творевину. Ако Србија у будућности икада врати Косово под своју контролу Вучић ће се сматрати издајником par excellence.
Зачуђује мир који влада Београдом и другим српским градовима. Срби су увијек знали реагирати на сличне догађаје. То су показали много пута у повијести. 2008. организирали су масовне скупове по Србији с паролом „Косово је срце Србије“. Овај пута ништа. Очито су се заситили борбе за Косово.
Вучић је остао Великосрбин али само на ријечима (осим кад се ради о БИХ). Његова националистичка реторика у односу према Хрватској је присутна у послрдње вријеме. На годишњицу Олује у Сријемској Рачи одржао је острашћени националистички говор у којем је избацивао салве мржње према Хрватима и Хрватској. Циљ тога је показати Хрватима да је вањски контекст друкчији била би и његова политика, али и показати својим грађанима да је домољуб и националист. Но, конкретна политика коју проводи је санадеровска. Апсолутни опортунизам и прагматизам. На питању Косова могао је показати своје домољубље. Умјесто њега показао је квислинштво. Вучићева политика не доноси ништа добро ни Србији ни Србима. Кад се Срби отријезне Вучић ће завршити у ропотарници повијести а можда и више од тога. За разлику од њега Могерини, Тачи и Мустафа сјећат ће се са задовољством споразума из коловоза 2015.
Матија Шерић
27.8.2015.
