Прочитај ми чланакЕуген Дидо Кватерник, десна рука вође НДХ Анте Павелића, имао је, може се рећи, добар нос. Још 1942. године намирисао је да је човек којег је Анте Павелић поставио за свог начелника Главног штаба, генерал Иван Прпић, сумњив тип. Сведочанство о томе оставио је у својим мемоарским текстовима које је објавио др. Винко Николић.
„Коначно сам дао оставку 25. септембра 1942. Тог дана у 14 сати саопштио ми је мој покојни отац да му је управо др. Павелић казао да он ‘као министар одбране није више потребан’ и да ће на његово место доћи генерал Вилко Бегић, као државни секретар у Министарству одбране, а за шефа главног штаба генерал Иван Прпић. Генерал Прпић – жена му је била Српкиња – од хрватске обавештајне службе углављен је као Југословен и шеф бројчано мале, али врло утицајне групе официра, којој је била лозинка и поздрав ‘пер инцонцессус Југославиа’.“
О томе је др. Павелић био редовно и детаљно извештаван током последњих месеци мог службовања – написао је Кватерник додајући како је Тито већ 1942. године у Банским дворима имао већи утицај од њега.
Судбина је генералу Ивану Прпиц́у била је наклоњена. Тај генерал пешадије у НДХ, носилац Железног тролиста, 1944. године је пензионисан. Један је од малобројних генерала НДХ којег Титов режим није осудио. Сахрањен је на Мирогојском гробљу 10. јануара 1967. године. Осим њега, у оружаним снагама НДХ биле су десетине официра који су временом, сви до једног, завршили у партизанима. Углавном их је тамо превео Иван Крајачиц́ Стево. На више места у својим текстовима Кватерник је са очајем приметио да се Прпиц́ у пратњи Удбиних чувара шета Загребом, док је он у емиграцији.
Књига „Тајна веза Тита и Павелиц́а“, открива стотине таквих детаља, које цензуре нису пуштале на светло дана. У њој је хрестоматија дисидентских текстова које су писали људи разочарани у Тита или Павелиц́а, њихове жртве или разочарани следбеници, а ту је и запажена колекција бизарних сведочанстава која нису ушла у службене верзије историје.
Кватерник, између осталог, описује како су усташе и четници добро сарађивали, но Павелиц́ није хтео на партизане, чак ни кад је био јачи … Кватерник навелико описује покушаје сарадње с четницима, као савезницима против комуниста, па описује и договоре с Маном Роквиц́ем, војводом из дрварског краја.
Кватерник је сматрао да су партизани и комунисти једини озбиљан стратешки противник. Но Павелиц́ – под утицајем Италијана – није био расположен за борбу против „Смењивање Славка Кватерника дошло је баш у једном периоду“, наставља даље Кватерник, „кад је хрватска војска – организационо и технички знатно узнапредовала, што је не само признао командант Србије генерал Бадер, који је био све само не пријатељ хрватске независности, него су то темељно осетили партизани у борбама на Козари и Кордуну у лето 1942., кад су потпуно уништене, крај других многобројних партизанских формација, и оне 4 партизанске бригаде, наоружаним италијанским оружјем и опремљене чак италијанским мазгама, с којима је Тито почетком лета 1942. из Црне Горе провалио у Хрватску.
Партизанство је било тог лета сведено на остатке, који су били на корак од уништења, и баш у часу кад смо мој отац и ја тражили да се војна и политичка акција против партизана пренесе јужно од италијанско немачке демаркационе линије, куда су се били склонили остаци Титових јединица, долази до коначног разлаза између др. Павелиц́а и мене. Успут тек спомињем да је генерал Иван Прпиц́, једини хрватски генерал који се данас под заштитом Удбе шета улицама Загреба.
Мени је оног 25. септембра после подне било одмах јасно да ц́е с таквим командантима хрватске војске свако побијање партизана бити илузорно, а то је било баш оно што је желео генерал Марио Роата и чему су служиле његове учестале посете Загребу „.
Кватерник даље описује своје разочарање Павелиц́ем. Скрушено признаје како није комплимент његовој интелигенцији то што му је требало пуних 17 месеци да раскринка Павелиц́а и његову политику. Др. Павелиц́ је – закључује – спречио било какав отпор против Италије и тиме „јефтину и лагану улогу хероја покрета отпора против фашистичког окупатора“ препустио Титу и његовим комунистичким партизанима, чиме је „аутоматски спречио стварање хрватског националног отпора, који би аутоматски довео до стварања хрватских оружаних оделења на страни савезника „.
Тито, јунак или лудак, први међу једнакима или краљ међу пијунима
Ђилас тврди да је Тита одликовало површно познавање свега и свачега. Добро је познавао само своју струку које се стидео. „Чак је и његово познавање марксизма било оскудно – знао је главна дела Маркса, Енгелса, Лењина и Стаљина, понешто из историје и економије.“ И то је то. У затвору је Тито, каже Ђилас, био марљив студент. После рата Тито није био марљив читач, каже Ђилас. Није имао времена за те ствари. „Површно би прегледао новине, детаљно читао вести агенције Тањуг, телеграме, извештаје итд. Упадљиво је било његово непостојање интереса за белетристику, али не и за писце.
Интересовао га је клавир, па је научио да свира једноставније композиције. То је у младости схватао као ствар престижа, а на власти као репрезентативни елемент своје функције, али и то – с обзиром на услове – потврђује и способност лаког учења. Лепо је плесао, мало крут, али отмен, старински валцер.
„Титове тактичке грешке су, каже он, ипак падале у сенку пред интелигенцијом његових политичких потеза! „Не могу се“, пише Ђилас, „сетити ни једне велике, грешке, осим ‘левичарења’ у Србији и Црној Гори крајем 1941. године и почетком 1942 .. а за њега су одговорне и друге вође, а Тито утолико што је био најодговорнији по функцији и овлашц́ењима Коминтерне. Али он је то застрањење уочио и повео партију правилним, победоносним путем.
„Једном приликом сам напоменуо „, пише Ђилас,“ то је било недуго пре мог разилажења с њим – да Аустрија није вршила принудну денационализацију. Не, није, рекао је он. Али водила је рачуна да Аустријанци у свему буду први. Ја нисам постао првак у мачевању у аустријској војсци само зато што сам био Хрват „.
Тито је, примец́ује, био љубоморан – ако је неко у лову освојио вец́и трофеј, ако је био јачи у шаху, имао лепши комад накита. У његовој личности, додаје, није било ничега што би било коначно, дефинитивно, непромењиво.
Та га је особина свакако и одржала у седлу тако дуго. Догмати, верници, фанатици, брзо ударају главом у зид – опстају само флексибилне, гипке интелигенције које се прилагођавају свету уместо узалудног покушаја прилагођавања света себи.
„При наглој појави пријатељства или непријатељства, Титове су реакције дивље или немотивисане: у таквим случајевима је, с обзиром на апсолутну власт којом је располагао, знао опасно и непоправљиво да претера. Али то није било тако често – у политици мало што се јавља нагло и ненаслуц́ено. Тито је, после првих реакција, промишљао, одмеравао и бирао разборитија, ефикаснија средства. Кад се вец́ 1946. године у ЦК наслутило разилажење с Хебрангом и Жујовиц́ем, Тито је говорио у уском кругу: „Лепо би изгледала Југославија кад би је они водили, један усташа (Андрија Хебранг је Хрват) И један четник ( Сретен Жујовиц́ је Србин) „. Али кад га је дочекало наше ледено несхватање јер и Хебранг и Жујовиц́ су били стари комунисти, Тито је уц́утао и нешто слично више није споменуо.
За своју напуштену жену Херту се у марту 1943. године, баш преко мене, свесрдно залагао да буде разменом пуштена из логора. Али је за њу исто узвикнуо, одмах иза рата, кад је чуо да у Београду, остављена и огорчена, нешто говори против њега: „Фолксдојчерка!“. Наиме, Хертин родитељи су били Аустријанци.
Ђилас каже да је Тито је у рату показао вансеријску храброст која је понекад личила на лудост. „Кад је једног дана добио извештај о олаком продору четника на Пивску планину и губицима 2. пролетерске, Тито се толико наљутио да је наредио покрет пратец́ег батаљона и стао на његово чело па кренуо ка Дурмитору да лично покаже како се бори. Кренуо сам и ја са њим: Да барем гинемо заједно! – како сам рекао, пола у шали, а пола у огорчености
Упозорио сам га, најзад, да он као врховни командант нема право да се уваљује у битке на челу стотинак партизана и обезглављује читаву војску. И то је, изгледа, деловало.
Тито је смирио корак и сео на камен – да се одмори. Рекао је: Али ми тамо имамо и рањенике који нису евакуисани. И без даљег објашњења кренуо назад у Плужине.
„Други Црногорац био је неупоредиво љуц́и Титов противник. Владо Дапчевиц́ био је најусијанија глава Комунистичке партије Југославије. До краја живота био је опчињен Стаљином. У својим је мемоарима – „које је објавио у коауторству са Славком Ц́урувијом, новинаром којег ц́е касније ликвидирати Милошевиц́ев режим, објавио је нека шокантна сведочанства о првим годинама рата, али и тешке, мада недоказане оптужбе, на рачун Тита.
Владо Дапчевиц́ Титу пребацује и неуспели бег стотињак комуниста из Керестинца, које су усташе побиле. „Ма, какво неуспело бекство“, рец́и ц́е Дапчевиц́. „Није то било неуспело бјекство, то је био чист злочин. И то злочин комуниста „. Дапчевиц́ директно алудира на кривицу Јосипа Броза.
„Кад сам о томе размишљао, имао сам утисак, а имам га и данас, да је неко можда и свесно изложио те људе погибији. Посебно кад се зна да се велики део баш тих људи, на овај или на онај начин, није слагао са Брозом и политиком коју је он водио. Осим тога, много других питања није разјашњено.
Рецимо, како је у руке усташке полиције пао Цребрењак, шеф совјетске обавештајне службе у Загребу, за кога су знала само два човека – Тито и Копинич. Или како се могло догодити да у Београду Немци ухвате и стрељају Мустафу Голубиц́а, човека из самог врха совјетске обавештајне службе, за кога су, такође, знала само два – три човека. И то она која су била одређена да му се наду при руци.
„Тита сам „, приповеда Дапчевиц́,“ први пут видео четрдесет прве године на 5. земаљској конференцији СКЈ. Ни трунке демократије није било на тој Конференцији. Све је било унапред припремљено и одређено. Сви су били изабрани према попису који је раније направљен. Нико се ни у једном случају није усудио да се супротстави. Тито је дошао на Конференцију у радничком оделу. Он, који се онако носио! Мислим да у Југославији није било човека који је био тако обучен као Тито. Све под изговором да се камуфлира пред класним непријатељем. Замисли, дошао је у радничком комбинезону на Конференцију! Читаво његово понашање било је понашање не првог меду једнакима – којега треба да потврди или не потврди Конференција – него једног човека за којег смо сви ми били само обични пијуни. Стекао сам утисак да ц́е тај човек, због својих страшних амбиција, упропастити нашу Партију! „.
