Прочитај ми чланакХрватски Вечерњи лист доноси нови текст којим покушава објаснити да је Битка на Сутјесци заправо била хрватска историјска битка и да су Срби ту практично статистичка грешка. Објашњавајући зашто је ово била хрватска битка, Вечерњи лист наводи да је то стога што је Павелић предао Далмацију Италији па су разочарани Далматинци приступили масовно партизанима.
Односно, Далматинци су се разочарали у Павелићеву националну политику и кренули у самосталну борбу за, пре свега, ХРВАТСКУ ДРЖАВУ! Стога је ова битка по тумачењу Вечерњег листа била пре свега хрватска национална битка па тек потом антифашистичка.
Цео текст са Вечерњег листа можете прочитат испод:
Бројно стање цијеле партизанске групације, заједно с рањеницима, износило је укупно 22.148 бораца (19.265 мушкараца и 2883 жене). Словенски повјесничар Виктор Kучан наводи да је од тог укупног броја било тек 6610 чланова Kомунистичке партије
У трајној расправи о нарави партизанског покрета и циљевима борбе против фашизма у Хрватској тијеком Другога свјетског рата посљедњих се дана у јавности, као аргумент у прилог тези да није ријеч искључиво покрету усмјереном на стварање комунистичке Југославије, све чешће спомиње Битка на Сутјесци.
Бивши предсједник Сабора Лука Бебић (ХДЗ) у интервјуу Новом листу недавно је тако казао како је 1991. Фрању Туђмана подржао, међу осталим, и зато што је био Титов генерал наводећи податак како је међу погинулима у Битки на Сутјесци било више од 40 посто Хрвата. У тој је битки погинуо и Бебићев отац, а Бебић сада истиче како треба дијелити партизане који су тамо били из идеолошких побуда, какав је био и његов отац, од велике већине која је у покрету завршила револтирана споразумом између Павелића и Муссолинија, којим је велик дио Далмације предан Италији. – Људи су ишли ослободити свој народ и земљу од окупације, борили су се за своју будућност. Једно је комунизам, а друго антифашизам, који је само малим дијелом био комунистичког усмјерења. Велика већина антифашиста борила се за свој народ и државу – објашњава.
На опаску да је на челу покрета ипак била Kомунистичка партија, одговара како комунисти јесу предводили борбу против сила Осовине, а поткрај рата паралелно и идеолошку револуцију. Но 1942. и 1943. идеологија, каже, није играла велику улогу. Да су Хрвати чинили кључну саставницу једне од најкрвавијих битака на овим просторима, говоре и подаци које је у књизи “Борци Сутјеске” изнио словенски повјесничар Виктор Kучан. Он поименице набраја припаднике свих четирију партизанских дивизија и 16 бригада које су се у свибњу и липњу 1943. нашле у окружењу њемачких трупа између ријека Пиве и Сутјеске у источној Босни. Наводи како је бројно стање цијеле партизанске групације, заједно с рањеницима и болесницима Централне болнице, износило укупно 22.148 бораца (19.265 мушкараца и 2883 жене). Оперативна група бројила је око 18.000 бораца, а у мјесец дана битке погинула су 7543 партизана (6946 мушкараца и 597 жена).
Kучан у књизи доноси и њихов социјални те национални састав, али и таблицу која показује број бораца по опћинама у бившој Југославији, из које је видљиво да су међу партизанима на Сутјесци најбројнији били Далматинци, а Сплит и Шибеник једини градови с четверознаменкастим бројем бораца. За успоредбу, у Битки на Сутјесци судјеловало је само 67 Београђана. Највише је Далматинаца било и међу погинулима, око 3000, а највеће губитке претрпјела је Друга далматинска бригада, с 800 погинулих. Да је Сутјеска била “хрватска битка”, потврђују и повјесничари Твртко Јаковина и Давор Маријан, а на питање што је Далматинце отјерало у једну од најкрвавијих битака, одговарају једнако – терор талијанских фашиста.
Двојица повјесничара сугласна су да за судјеловање бројних Хрвата у партизанском покрету кључна није била идеологија, већ управо Павелићева предаја Далмације у руке Италије, а да је тому тако, показује и Kучанова “прозивка бораца са Сутјеске”, у којој се наводи како је међу партизанима који су се тада нашли у окружењу, укључујући рањене, било 6610 чланова Kомунистичке партије, дакле мање од трећине укупног броја. – Антифашистички покрет у Југославији, па онда и у Хрватској, водила је Kомунистичка партија на челу с Титом. Она је организирала кадрове и водство, но назив Народноослободилачки рат, који је дошао из политике, а не из хисториографије, није се појавио случајно. То није био устанак или борба политичких активиста, чланова неке партије, него опћи устанак, који је обухваћао различите скупине.
Ту је било и нешто свећеника, јако пуно сељака и највише оних који нису имали никакву школу ни идеологију, него су једноставно устали против Нијемаца или су се борили из различитих разлога, за слободу, ако хоћете – каже Јаковина. И доиста, када погледамо социјални састав оних који су на страни партизанског покрета судјеловали у Битки на Сутјесци, а који такођер пописује Виктор Kучан, видимо како је тамо било највише земљорадника, њих 13.695, 5165 радника, 1572 ђака и 367 студената. У знатно мањем броју присутни су просвјетни радници, инжењери, правници, лијечници, књижевници и драмски умјетници, а међу борцима је било и 10 свећеника. Давор Маријан истиче, пак, како је партизански покрет од љета 1942. опстао искључиво захваљујући Далматинцима.
– Од љета 1942. па до краја рата комунистичка елита опстала је зато што су их хранили “далматинским месом”. Та слика није толико јасна када се гледа попис бригада, но ако погледате по дивизијама на Сутјесци, добит ћете пуно “опакију” слику, која обара тезу да су то углавном били Срби – каже Маријан. Подсјећа и да је најтеже губитке претрпјела Друга далматинска бригада, у критичној битки на Горњим Барама, гдје су имали самоубилачки задатак држати одступницу Врховном штабу и Титу, односно спријечити продор њемачке борбене групе “Анакер” док се главнина партизана и Врховни штаб не пребаце преко Сутјеске. Друга далматинска испунила је задаћу, али и претрпјела стравичне губитке. Друга далматинска на Горњим Барама практично је дневно губила 100 људи – упозорава Маријан.
Тумачи да је снажно новачење Далматинаца у партизане везано уз Бихаћку републику, пространи териториј од Ливна, преко Грахова, Босанског Петровца, Бихаћа, готово до Kарловца, који су партизани држали крајем 1942. и почетком 1943. године. У том раздобљу настало је пет бригада у којима су доминантни били Хрвати из Далмације, од којих су се двије распале тијеком Битке на Неретви, а њихово људство распоређено је по другим бригадама. – Људи су бјежали пред Талијанима, а Тито је, након погрешке с “класним ратом” на тромеђи Црне Горе, БиХ и Србије 1941., тијеком којега је партизански покрет спао на шачицу фанатика, кроз Далматинце добио “свјежу крв”. Ти су људи имали разлога отићи у рат, Талијан их је отјерао у шуму, а комунисти су искористили све то обећавајући им “брда и долине” – тумачи Маријан.
Иако највећи дио тих људи нису били комунисти, Маријан истиче како су они, иако тога несвјесни, радили за стаљинистичку идеологију. – Они нису имали избора него ставити се под водство Kомунистичке партије јер су комунисти били једини организирани и имали су војску и то је оно питање што је антифашизам. На нашим просторима то је био стаљинизам, та лаж – закључује Маријан и жали што повјесничари у Хрватској нису до краја обрадили ту комплексну причу јер, каже, “радије пишу колумне по новинама и подгријавају старе митове”. – Ти људи јесу били антифашисти, али проблем је што се у Хрватској занемарује чињеница да антифашизам сам по себи није идеологија, него борба против једне идеологије, која не говори ништа о вриједносним судовима оних који иду у ту борбу. Антифашист може рећи да је демократ, али демократ никада неће рећи да је антифашист јер се то подразумијева, но подразумијева се и да је антикомунист.
Антифашизам је савез добра и зла против другог зла – сматра Маријан. Јаковина, пак, не види проблем у чињеници да су антифашистички покрет у Хрватској изнијели комунисти, тада Стаљинови поборници, и сматра да то нимало не умањује антифашистичко усмјерење покрета. – У чему је проблем? Ми смо тада имали још једну антифашистичку снагу која се звала Хрватска сељачка странка, но она је том тренутку била у краљевској влади у Лондону. Њихов министар војске био је Дража Михаиловић. Та је странка могла направити различите изборе, али није, она се у том тренутку заузимала за монархистичку Југославију и сједила у краљевској влади.
То је била друга хрватска антифашистичка компонента, а треће није било. Не знам зашто неком смета да су на челу антифашистичког покрета били комунисти. То је као да се питате је ли 90-их Хрватску водио ХДЗ. Јест – каже Јаковина. Увјерен је да је негација антифашистичког покрета у Хрватској покушај деснице која је, тврди, произишла из струје која се тијеком Другог свјетског рата сврстала на страну фашиста, да се избори за “бољу прошлост”. Двојица повјесничара на дијаметрално супротном ставу су и кад је ријеч о значају саме Битке на Сутјесци.
– Та је битка била важна зато што је 1943. требало очистити простор од оних који су, у тренутку када се припремају велике битке на Средоземљу, Нијемцима могли постати неугодан фактор с обзиром на то да Талијани улазе у своју завршну фазу и талијанска ситуација је врло тешка. С те су стране настојали очистити стање и избјећи било какво додатно крварење, и због тога су се догодиле двије велике битке на Неретви и Сутјесци – каже Јаковина. Подсјећа да је њемачка операција Сцхwарз, која је у послијератној терминологији названа Петом непријатељском офензивом, за циљ имала разбити Врховни штаб НОВЈ, који се након распада Бихаћке републике спуштао према југу. – То је простор близак далматинском простору и зато сте имали не само велики број Хрвата него и велик број оних који би се данас звали грађанима Републике Хрватске без обзира на националност. Битка на Сутјесци била је врло важна јер су тамо дошли британски војни изасланици.
Они су на темељу тих битака извијестили тко је тај тко се бори против Нијемаца на простору бивше Југославије и од тог тренутка даље је прича са Савезницима који се окрећу према партизанима, односно према Титу, почела добивати своју коначну форму – тумачи Јаковина. Маријан, међутим, Битку на Сутјесци сматра “митом, клаоницом и промашајем”. – Сутјеска је митска битка, она реално нема никакво значење, она је клаоница, промашај. Kада партизанску герилску постројбу ставите у опсадну обрану, она је готова. Партизани ратују по принципу – нападни и бјежи. Овдје нису били дорасли Нијемцима и право је чудо како су прошли – каже Маријан. Сматра да је кључна за партизане била Битка на Неретви, у којој су се ријешили свог најопаснијег противника – четника.
– Тито тада у глави има идеју ићи даље у Србију и погрешно вјерује да има договор с Нијемцима, након мартовских преговора у које је послао Владимира Велебита. То је кључни дио, који се прешућује, јер су ‘90-е питали Kочу Поповића што значи реченица која није објављена, али постоји у архиву: “Нијемци су прекршили споразум.” Kоча Поповић Титу три дана пише да има проблем с Нијемцима, а он то не прихваћа и пита само за Талијане. Погрешна просудба, покољ и каос који се догодио изравно иду Титу на душу – увјерен је Маријан. Сматра да Тита не екскулпира ни чињеница да су Нијемци тада без одобрења ушли дубоко у талијанску окупацијску зону, што се раније није догађало, као ни то што је на Сутјеску дошла британска војна мисија.
Иако признаје да је потврда Савезника била кључна за партизански покрет, Маријан држи да би Британци ионако дошли те да се на испуњење тог политичког циља могло чекати с обзиром на то да су четници разбијени на Неретви. – Тито је могао и требао избјећи толике жртве на Сутјесци. Могли су јефтиније проћи, повући се раније. Овако су се пробили кроз 369. легионарску дивизију, која се формирала од људства НДХ. Да је којим случајем била која њемачка постројба, нитко жив не би изишао. То је цијела прича – они су се распали између себе, Тито се изгубио, о чему пише Ђилас. Kада се Поповић на своју руку пробио кроз обруч, та је самовоља заборављена. Од те битке послије је суставно направљен мит, но она је заправо била пораз – тумачи Маријан.
