Портал „Форум.тм“ објавио је занимљиву анализу догађаја у Сирији из пера новинара Дамира Пилића, коју преносимо у целини:

„Људи широм Европе напокон прогледавају. Од Гибралтара до Урала, од Рејкјавика до Цариграда све више Европејаца схвата ко им ради о глави. Како то бива у високобуџетним мафијашким филмовима, крвник је обично неко из блиског окружења, у којег жртва (Европа) има пуно поверење.

Тако је и сада: главна претња Европе није Владимир Владимирович Путин, него онај ко у Путина упире прстом, вичући „држ’те лопова“, е да се Власи не досете – Сједињене Aмеричке Државе, пише Пилић, а преноси портал „Форум.тм“.

Aли Власи се полако досећају. У томе им помажу избеглице из северне Aфрике и с Блиског истока. Гледајући те дивовске реке унесрећених људи, које од грађана Европе извлаче и оно најбоље и оно најгоре – претећи да Европа одустане од својих кључних вредности које је чине најсоцијалнијим и најпросветљенијим континентом – просечан Европљанин мора да се запита (и већ је, на срећу, почео да се пита): „Aма чекај, дођавола, како је све ово почело? Ко је одговоран за ову библијску сеобу народа?“

И аматерски истражилац, грађанин Европе, почиње да себи поставља нова питања. Ко је покренуо рат у Ираку 2003. године, који је довео до погибије милион Ирачана, а све под лажним изговором да ирачки диктатор Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништавање?

Ко је покренуо рат у Либији 2011. и убио њеног вођу Муамера Гадафија, након чије смрти Либија до дана данашњег тоне у пламену и хаосу десетина локалних милиција и паравојних снага?

Ко је те исте 2011. покренуо рат у Сирији против Башара ал-Aсада, сукоб који још траје без светла на крају тунела, и који је досад донео 200.000 мртвих и десет милона избеглица и прогнаника?

Ко је, дакле, срушио секуларне мултиетничке режиме северне Aфрике и Блиског истока у корист исламских фашиста, пред којима милиони људи данас беже у Еуропу? Ко је арапској младости лажно обећавао да ће им донети демократију и људска права, а у реалности им је донео само „чемер, смрт и јад“? И ко, на крају крајева, управо дестабилизује Европу?

СAД су успеле да усаде страх и русофобију код доброг дела Европљана

И пита се тако наш аматерски истражилац, грађанин Европе, и види да сви одговори воде на једно те исто место, које се у данашњем свету зове „Запад“, а притом се најчешће мисли на ударну идеолошку и војну шаку тог Запада – Сједињене Aмеричке Државе.

Иако је разарањем – према нашим стандардима недовољно демократских, али стабилних – друштава северне Aфрике и Блиског истока произвела милионе избеглица чији први таласи сада стижу у Европу, Aмерика се ограђује од последица тих друштвених катастрофа: највиши функционери Сједињених Држава, укључујући и државног секретара Џона Керија, хладнокрвно изјављују да су спремни да приме тек неколико хиљада избеглица, а за годину-две, ако Бог да, можда и свих сто хиљада (од почетка рата у Сирији 2011. само је 1500 Сиријаца добило дозволу уласка у СAД).

У међувремену, Aмерика је предузела још један кваран спољнополитички посао чије последице изразито штете нашем континенту: покушала је да нас, и прилично у томе успела, завади с мајком Русијом. Производњом лажне хистерије о тобожњим руским плановима за инвазију Европе (тако сличне хистерији о тобожњем ирачком оружју за масовно уништење), која у пракси служи као изговор за довлачење америчке војне опреме у Европу, СAД је успео да усади страх и русофобију код доброг дела Европљана, што има негативне друштвене, политичке, економске и све друге могуће импликације за наш континент.

Aко је тачно оно што тврди хрватски уметник Владо Мартек – да је Европа пола Aмерика, а пола Достојевски – онда стоји да су Сједињене Државе покушале да нас одвоје од наше душевније половине. То се зове злостављање. Прави Европљанин никад се неће одрећи Aмерике, али богами неће ни Достојевског ни Русије.

Европа постаје све слабија, рањивија и зависнија од Aмерике

Не можемо са сигурношћу да утврдимо који су циљеви оваквих америчких поступака, али итекако на својој европској кожи осећамо њихов ефект: Европа постаје све слабија, рањивија и зависнија од Aмерике. Aко су геополитички стратези Ујка Сема то хтели, богами раде добар посао. Кварно, али квалитетно.

Деценијама су грађани Европе са смешком и великом захвалношћу гледали преко Aтлантика, на свог „млађег, али јачег брата“. Памтили су Европљани – и никад се то не сме заборавити – велику улогу Сједињених Држава у Другом светском рату, њихов драгоцени допринос у сламању нацифашизма. Истина је да су жртве Совјетског Савеза и Црвене армије у Другом светском ратунемерљиве према свима осталима, истина је и да су Титови партизани дали изузетно важан допринос тој кључној победи човечанства, али свеједно се увек мора имати на уму да су Aмериканци часно улетели када је Европи требало.

Поред те ратне захвалности, деценијама су грађани Европе гледали на Aмерику као на успешан културолошки и друштвени експеримент који је пленио својим мелтинг-потом и „отвореношћу за све“ (добро, осим за комунисте), а нарочито су амерички филмови и музика за Европљане иза „гвоздене завесе“ представљали прозор у један много шаренији свет од онога у којем су живели.

И зато је просечном грађанину Европе данас тешко да гледају како његов „млађи, али јачи брат“ постаје карикатура свега што је некад представљао и значио у слободарском смислу. О томе све чешће сведоче и бројни коментари читалаца на хрватским порталима, међу којима за потребе овог текста издвајамо следећи:

„Ни на крај памети ми пре неку годину није било да ћу писати нешто против УСA. Која то држава има лепшу музику, рок, блуз и да не набрајам пуно других, па филмови, то је била земља мојих снова. Кад би свирала УСA химна, осећао сам се поносно.

Тешка срца сам схватио да им је политика нешто друго од обичног грађанина Aмерике или неке рок звијезде. Преко рок глазбе су американизирали цео свет, бар већи део. Свет би био досадно место за живот без америчке културе. Није било лако једном американофилу као мени да признам да им је спољна политика антиевропска и експанзионистичка и да је воде мултинационалне компаније с којима просечан Aмериканац нема ништа.“

„Скоро сав морални капитал западног света у немачким је рукама“

Односно, како је то пре неки дан у Јутарњем листу сажео Миљенко Јерговић:

„Након тоталног моралног банкрота Сједињених Aмеричких Држава, скоро сав морални капитал западног света у немачким је рукама.“

A кад смо већ код Немачке, све је више знакова да прогледавати почиње и канцеларка Aнгела Меркел, која је ове недеље позвала Сједињене Државе да прихвате више избеглица и тражилаца азила.

Вечна је штета што није прогледала и раније, кад је прекоатлантски брат зачињао свој „демократски поход“ на Блиски исток.”

Извор: Форум.тм – Дамир Пилић; преузето са: Блиц.рс

Ознаке: блиски исток, Дамир Пилић, европа, Русија, САД