Прочитај ми чланак
Прољетна вечер, а дан је четвртак 16. травња 2015. године. Иде на новој комерцијалној тв постаји Н1 политички шоу „Пресинг”. Тема Косово и БИХ. Толика количина бедастоћа, муљања, заглупљивања и лажи заслужује бити демантирана и размонтирана. Било би срамота шутјети. За све је крив водитељ и уредник из Сарајева Амир Зукић који је све то изрежирао.
Матија Шерић је хрватски умерено конзервативни публициста из Ријека.
Нажалост човјек је острашћени националист који не подноси другачији став и промовира једну варијанту искључиве муслиманско-бошњачке политике, иако је формално „неутралан и објективан“. Мош’ си мислит објективности. Од избора гостију преко питања до усмјеравања расправе. То си новинари не би смјели допустити.
Видјело се да је доживио неколико екстаза током те вечери поготово кад је Драшковић износио своје умотворине. Наравно да није једини. Велимир Бујанец му добро парира што се тиче пристраности и промиџбе.
Идемо редом. Гости су Азем Власи, Вук Драшковић и Мухамед Филиповић. Најкраће речено два националиста и један превртљиви издајник ака Драшковић. Како очекивати објективност од политичара Власија који је био израван актер догађаја из 1989. на Косову који је организирао просвједе како би се супротставио намјерама Београда у тој покрајини.
Касније је завршио у затвору, а кад је пуштен постао је политички лобист и савјетник политичара. Он је цијели живот посветио албанској ствари и одцјепљењу Косова од Србије. Вук Драшковић – мало је таквих неславних политичких превртљиваца попут њега.
Од ватреног комуниста за вријеме СФРЈ преко ватреног националиста с почетка 90-их, који је пријетио свакоме тко носи турски барјак да ће му одсјећи руку да би убрзо затим организирао антиратне просвједе. 1998.-1999. подржавао је акције српских војних и полицијских снага против ОВК на Косову. На крају је завршио као радикални либерал и у суштини издајник. Данас се залаже за признање Косова, улазак Србије у ЕУ и НАТО и сва геј права. 0% од кредибилитета. Мухамед Филиповић – у позним годинама али још увијек живући. Барем је увијек исти у својим ставовима и један од водећих бошњачко-муслиманских интелектуалаца на заласку.
Све иде тако да Власи и водитељ један другога употпуњују у чуђењу и јадиковању како нема дипломатских односа БИХ и Косова, тешко је путовати између двију земаља, нема сурадње итд., јер прва није признала другу. По њима је БИХ колатерална жртва односа Београда с Приштином. Идемо избацити чињенице на видјело. Ово прво уопће не заслужује чуђење ни јадиковање. Зашто би једна држава морала признати неку другу новонасталу?
То је ствар избора владајуће политичке елите поједине државе и консензуса у њој о неком признању. У БИХ тог консензуса нема. Ово друго је точно. БИХ је и српска држава па док Косово не призна Србија неће ни Срби у БИХ пристати на то. То говори о јединствености свих Срба по том питању. Ништа друго. То је сасвим легално и легитимно.
Укључују Филиповића у расправу који се не слаже с овим горе мојим објективним закључком већ, типично за миље из којега долази, види разлог непризнања Косова од стране БИХ у „луђачкој кошуљи“, тј. дејтонској структури БИХ која је устоличила Републику Српску и њено ентитетско право вета (које успут речено има и Федерација БИХ иако то није споменуто наравно). Није Филиповић ни нитко други рекао да и чланови предсједништва БИХ морају имати једногласан став о таквим стварима као што су признање. Дакле, није проблем у дејтонској структури. Проблем је то што водитељ, Филиповић и Власи мисле да само једна страна, тј. бошњачки народ има право одлучивати у БИХ, док друга два народа немају право гласа у политичким питањима. То неће јавно рећи али кроз њихову праксу се види да је то тако. Тако на то питање Косова гледају формално мултиетничари, а заправо жестоки националисти и прикривени вјерски фанатици на улицама Сарајева и Приштине попут Зукића, Филиповића и Власија.
Међутим, Филиповић је ипак најпаметнији од свих у том шоу па исправно упозорава како „начин на који је инсталирана независност Косова може бити примијењен и на БИХ односно РС, па Косово не би требали признавати док се не добију гаранције да се тај модел неће примијенити у БИХ“ (парафраза). Има право Филиповић да је Косово било у Србији нешто слично што и РС у БИХ иако није то изравно рекао. То је једна политичка цјелина, у првом случају аутономна област, касније покрајина у Србији без права на одцјепљење; а у другом случају политички ентитет у БИХ без права одцјепљење. Нешто је Власи смуљао да није тако, да су странци рекли блабла… али свима који гледају објективно је јасно да је тако.
Треба јасно рећи да су и БИХ и Косово протекторати, тј. протекторат-државе без икаквог стварног суверенитета. Њих су створили странци, у првом реду Американци, који су у том тренутку (1995. и 2008. године) имали премоћ у међународној заједници. БИХ су скројили да покажу исламским државама да нису против муслимана тако што су зауставили рат и страдање истих.
Због тога су се Американци за вријеме рата залагали за унитарну и „грађанску“ БИХ, док Косово су признали због своје главне НАТО базе у југоисточном дијелу Еуропе, можда и шире. То је база Бондстеел у источном дијелу Косова која је, да иронија буде већа, изграђена на њивама протјераних Срба. Не може таква база бити у потенцијално непријатељској држави као што је Србија. Зато су Сједињене Државе тако снажно дале подршку „неовисности“ и „суверености“ Косова.
Но, лако је тестирати неовисност и сувереност те двије „неовисне“ државе. У БИХ Уред високог представника има диктаторске овласти над свим државним функцијама и може доносити било какве одлуке без икакве парламентарне и сличне институционалне процедуре. Чиста диктатура. БИХ је једина држава на свијету која има један мировни споразум за Устав, а и такав споразум је грубо кршен и мијењан одлукама Високог представника. Да је та држава демократска, суверена, неовисна онда би конститутивни народ имали право на самоопредјељење до одцјепљења. Према конвенцији УН-а признати народи имају претходно изречено право. Тако једна призната конститутивна заједница, у овом случају Хрвати, би имплементирали своја права која им даје УН кроз повратак својих права које су имали у оквиру ФБИХ до одлука високог представника раних 2000.-их, или кроз своју посебну федералну јединицу, ентитет и сл. што имају друге двије конституционалне заједнице.
Нетко би рекао да и Срби у БИХ би могли користити то право УН-а да Република Српска референдумом напусти БИХ. Но, за такве ствари, да би биле легалне, би требало мијењати Устав и имати одобрење друга два конститутивна народа. Једине ствари на које се РС данас може позивати да изађе из оквира БИХ су случај Косова и кривотворење права народа на самоопредјељење до одцјепљења. Издвајање Косова из састава Србије је преседан. Да је Косово стварно неовисно, демократско и суверено онда не би уопће постојало. Барем не задуго.
Постојало би само толико колико би било потребно да се распише референдум о припајању Косова Албанији који би прошао с 80-90-ак посто гласова ЗА. Косовски народ не постоји. На Косову живи дио албанскога народа и дио српског. Косовска држава нема никакво правно (осим горе упитно споменутог права УН-а) ни повијесно ни легално утемељење. Сами заговаратељи косовске суверености, неовисности и слободе кад би имали истинско право одлучивања би укинули Косово као самосталну државу.
Јасно свима али не и муљаторима у студију Н1. Шећер на крају је својим новим спознајама употпунио човјек с нула посто вјеродостојности. Очито кад не пролази једна политика онда окрене плочу и прелази на нешто друго па на треће па четврто.
Тај „генијални политичар“ Драшковић је успоредио нацистичку Њемачку и Хитлера са Милошевићем и Србијом и њеном улогом 90-их. Не стоји. Превише су биле сложене ствари на Балкану 90-их да би се могла примијенити маинстреам визија Другог свјетског рата гдје постоји један ултра негативац.
Све зло које се догодио сваљује на Милошевића који је био само један прагматични апаратчик који није био ни националист нити је имао неку изграђену идеологију. Збори фрајер да се окренемо будућности док контрадикторно предлаже да попут Нијемаца који испред Бундестага имају меморијал Холокаусту, исти такви меморијали се изграде пред зградама националних парламената који би нас заправо тако држали у прошлости.
У Београду би се направио споменик жртвама Сребренице, у Загребу пред сабором споменик жртвама Јасеновца, а у Сарајеву споменик жртвама херцеговачких Срба из Другога свјетског рата. Тупаста политика која нема ништа за циљ, те коју ће вјеројатно Драшковић одбацити у некој будућности као и своје великосрпство и домољубље. Такав приступ би нас заковао за прошлост која се и данас враћа и митологизира.
Уз сво дужно поштовање према жртвама, Сребреница и Јасеновац су типични политички митови који су створени ради политичких циљева. За вријеме СФРЈ Јасеновачки мит је служио за сотонизирање идеје хрватске државе јер „ето имали сте државу па сте направили злочине и геноцид и зато је нећете добити опет“, у потицању побуне српског народа у Хрватској 90-их, а користи се и данас код неких кругова да покажу да су Хрвати геноцидан народ.
Сребренички мит служио је и служи бошњачким политичарима који преувеличавањем броја жртава итд., о чему су писали и страни аутори попут Чомскога, негирали право Србима у БИХ на Републику Српску и било какво политичко постојање, јер „ето створени сте на геноциду“. По њему за злочине су криви цијели народи. Да још зачини своје политичке спознаје каже Драшковић каже да је нова Југославија могућа на еуропски начин „јер два стољећа су Југославију сањали и стварали најбољи Срби, Хрвати, Бошњаци, а срушили је најгори“. Још једна упитна констатација.
Ако су срушили Југославију, а хрватску државу створили најгори то довољно говори о нама. То је заправо још један ударац попут Јасеновца који Хрватима предбацује Драшковић. Да су околности другачије говорио би и он другачије.
Било је ту још муљања и бедастоћа као кад се Власи измотавао око могућег уједињења Косова и Албаније. Зна он добро да њихови покровитељи који су их и одвојили од Србије то не дају јер да дају то би се за тједан-два ријешило. Поставља се питање до када ће овакви пристрани и необјективни политички талк схоwови обмањивати масе? Да се разумијемо нису сви водитељи на Н1 овако нестручни и необјективни попут Зукића али штети им јако угледу. Овакве емисије имају за циљ створити либералну и мултиетнички климу у „региону“, а заправо воде јачању једнонационалних тенденција и освјешћивању властите нације да видимо тко су издајници, либерали и миљеници странаца у нашем или сусједском националном корпусу. Можда би им требали захвалити.
