Прочитај ми чланак
На дан 28. марта 1941. године – значи један дан после пуча српских официра у Београду, којим су одбили да прате Хитлера на његовом злочиначком путу – записује загребачки надбискуп Алојзије Степинац у свој дневник: „Све у свему, Хрвати и Срби су два света, Северни и Јужни пол, који се никада не могу срести, осим једним Божијим чудом. Православна шизма је највеће проклетство Европе, скоро још веће од протестантизма. Ту нема ни морала, ни принципа, ни истине, ни правде, ни искрености…” [1]
Двадесетпетог априла 1941. године – једанаест дана по капитулацији (српских делова) југословенске краљевске војске и петнаест дана по прокламовању НДХ – обзнањује загребачки надбискуп и председник хрватске Бискупске конференције својој римокатоличкој пастви:
„Часна браћо! Ови догађаји су нашем народу донели остварење одавно сањаног и прижељкиваног идеала. Ово су часови, када више не говори језик, већ крв кроз своју повезаност са земљом (…) И ко може да нам замери, када ми као духовни пастири дајемо свој допринос томе (…) и иако су данашњи судбоносни догађаји још увек не сасвим прегледни (…) упркос томе, лако је препознати Божју руку на делу (…) Црква, која већ две хиљаде година гледа историјске промене, која је вековни сведок, како regnum de gente in gentem transfertur et injurias et contumelias et diversos dolos (како краљевства прелазе од једног народа другоме, због неправде, срамоћења и различитих превара) (…) а будући да ми познајемо људе који данас управљају судбином хрватског народа, дубоко смо убеђени да наш народ може рачунати са пуним разумевањем и помоћи…” [2]
Ова порука највишег представника хрватског римокатоличког клира је несумњиво једно (наравно, циљано конфесионално конотирано) програматско политичко опредељење у циљу објашњења, подршке и легитимисања усташког преузимања власти. Истовремено, хрватски надбискуп плаћа и трибут времену и тренутно доминантном (нацистичком) политичком духу у Европи. Тај трибут се рефлектира у једном несумњиво есенцијалном елементу нацистичког расизма, у њиховом „крв и земља”-принципу (Blut und Boden), који је основа њихове поставке о једној мистичној „расној надмоћи аријевско-германске расе”. Тај принцип је био основа и нацистичких „Нирнбершких закона” 1935. године, који су прогласили Јевреје, као и Синти и Роме „носиоцима туђе крви”, чиме је овим народима одрекнута било каква повезаност са дотичном земљом, чиме су проглашени туђинцима и уљезима и фактички стављени ван закона.
Загребачки надбискуп потом додељује једну врсту превремене апсолуције усташама јер – како би оне могле да погреше када највиши римокатолички ауторитет у НДХ у овом преврату одмах препознаје „… Божју руку на делу…”? Председник хрватске Бискупске конференције образлаже ову насилну промену власти, очигледно кривицом претходне „српске Југославије” јер „… краљевства прелазе од једног народа другоме, због неправде, срамоћења и различитих превара…”, али и чињеницом да хрватски римокатолички клирици, ето, познају „… људе који данас управљају судбином хрватског народа…” и стога су „…дубоко убеђени да наш народ може рачунати са пуним разумевањем и помоћи…”
Шеф полиције немачке Службе безбедности (СД) пише у свом извештају од 17. фебруара 1942. године свом претпостављеном, СС-рајхсфиреру Хајнриху Химлеру (пошто је потврдио да су усташе до тог тренутка побиле око 300.000 Срба):
„Од Хрвата започето насилно покатоличавање православног становништва и терор, који је с тим повезан (…) доприносе такође у великој мери заоштравању ситуације. Тим поводом се мора схватити да је католичка црква, кроз своје мере покатоличавања и присилу преласка у католичанство, форсирала усташке ужасе, јер се она при спровођењу покатоличавања, служила усташама. То јој је пало утолико лакше, јер је хрватско становништво фанатично католички настројено (…) Из тога се види, да је хрватско-српско стање напетости и једна борба католичке цркве против православне цркве…” [3]
Тежина и вредност овог исказа, свакако, лежи у чињеници да овај сведок:
(а) Припада туторима, заштитницима и савезницима усташке Хрватске и непријатељима, окупаторима и угњетачима Срба; као и
(б) Да се сигурно може поћи од тога да њега не воде никакви – балкански детерминисани – национални, конфесионални или пак лични интереси, већ само тадашњи немачки национални интерес а то је – у конкретном случају – била пре свега жеља и тежња да на освојеним територијама и у нацистичким сателитским државама влада што мирније стање.
Алојзе Степинац и Анте Павелић
Погледајмо овде само три историјске чињенице које које карактеришу улогу Степинца у геноцидној хрватској држави 1941-1945:
– Један католичко-хрватски историјски извор из времена Другог светског рата говори о свечаном откривању спомен-плоче у Загребу на адреси Капитол бр. 4 – што је, као што је познато, адреса званичног седишта загребачког надбискупа – од 27. септембра 1942. године, на којој је стајало да „… су овде, у званичном седишту председника Хрватске бискупске конференције (…) корени усташког ослободилачког покрета и овде су основане прве усташке борбене групе…” [4];
– Тадашњи усташки министар унутрашњих послова др Андрија Артуковић је четрдесет година по завршетку Другог светског рата изручен Југославији. Он сведочи на свом суђењу 1986. године:
„Причао сам о католичењу са Степинцем. Ја нисам стручњак за то и, будући да сам лично познавао надбискупа, препустио сам њему да преузме ту функцију, јер он је био надбискуп и један свети човек. Он је то радо преузео и саветовао ме је, као један свети човек (…), он је преузео ту функцију и обећао ми да ће то решити (…), рекао је: ‘Препусти то мени. Ја ћу то, као представник Католичке цркве најбоље и у складу са својом савешћу учинити’. Ја сам ангажовао Степинца, као једног светог човека, да би он то најбоље и најсавесније решио…” [5];
– Алојзије Степинац добија 1944. године највише усташко одликовање и интересантан је онај део образложења „Хрватског уреда за одликовања” у коме за Степинца стоји „… да је као надбискуп раскринкавао непријатеље у земљи и иностранству…”, као и да је први човек хрватског римокатоличког клира тај орден јавно носио све до 3. фебруара 1945. године. [6]
Ови примарни историјски извори дакле имплицирају:
(а) Да је Степинац, као први човек римокатоличке хијерархије у Хрватској, заслужан и за оснивање усташке терористичке организације, која је потом створила геноцидни режим 1941-1945. и побила стотине хиљада Јевреја, Рома и Срба;
(б) Да је он вољно и свесно организовао покатоличавање Срба, које је по свим показатељима била присилна мера поништавања идентитета циљне групе жртава у служби геноцидног пројекта хрватске државе (Србоцид);
(ц) Последњи горњи податак легитимише и једну (намерно потенцирану у смислу културолошко-мисаоног експеримента) примедбу; наиме, да ли то значи да би се у једном претпостављеном „Музеју Алојзија Степинца” могле теоретски наћи на истом зиду, једна поред друге, ватиканска званична потврда о његовој светости и званична потврда геноцидне хрватске државе 1941-1945. да је он био једна врста незваничног сарадника тајне службе дотичне државе, „јер је као надбискуп раскринкавао непријатеље у земљи и иностранству”?
Да тај самододељени статус римокатоличке светости не поседује, међутим, универзалну важност сведочи, поред осталог, и чињеница да су до сада забележена два покушаја, две молбе Меморијалном центру Yad Washem да се Алојзије Степинац прогласи „праведником из нејеврејских народа (Chassid Umot ha-Olam)”, [7] као неко ко је за време Холокауста „рескирао свој живот да би спасао Јевреје од прогањања”.
Оба захтева, 1970. и 1994, била су, „услед тежине Степинчеве кривице”, одбијена. [8]
Ватикан, упркос томе, намерава да прогласи Степинца својим свецем. Та ватиканска апсолуција Алојзија Степинца последично представља апсолуцију и за тај клир, за хрватску државу и за све служитеље те државе 1941-1945. Зашто, дакле, не ићи још један корак даље и опоменути чак Србе и Јевреје да они у суштини „дугују захвалност Алојзију Степинцу”? То (захвалност и следствено учешће у одбрани Степинца као „одбрани истине”) је, наиме, 2010. од Срба и Јевреја јавно захтевао највиши црквени великодостојник хрватске војске бискуп Јурај Језеринац:
„Све што је кардинал Алојзије Степинац говорио и чинио имало је за циљ да се заштите хришћанске општељудске и природне вредноте у време када су оне биле угрожене. Стога му је Црква одала посебно признање прогласивши га блаженим (последњи корак пред проглашењем светим). Очекивање је да ће и они којима је он посебно помагао, међу осталима Јевреји, Срби и Словенци бити захвални на свему што је за њих учинио те да ће устати у одбрану истине (подвучено од стране аутора)…” [9]
Да ли је Степинац заиста покушао да помогне, на пример, стравично прогањаној Српској православној цркви? Да ли је икада протествовао и покушао да узме у заштиту српске владике и свештенике? Шта кажу историјске чињенице?
iСрпска православна црква је 10. априла 1941. године, на дан устоличавања Анте Павелића и његовог покрета, имала девет епископа у новонасталој НДХ. Загребачки Митрополит Доситеј бива одмах ухапшен, саслушаван и мучен; он нервно оболева, бива протеран у Србију, где у манастиру Ваведење подлеже последицама свог хапшења. [10] Бањалучки епископ Платон бива 5. маја 1941. године ухапшен, мучен и убијен. Његов леш је пронађен и пре сахране фотографисан – брада му је била ишчупана, нос и уши одсечене а у многобројним ранама је и со пронађена. [11] Сарајевски митрополит Петар ухапшен је 12. маја 1941. године, мучен и убрзо убијен. [12] Карловачки епископ Сава доживљава исту судбину. [13] Далматинског епископа Иринеја интернирају италијанске окупационе трупе и он остаје на животу. [14] Сремски епископ Валеријан умире 12. јула 1941. године природном смрћу. [15] Тузлански епископ Нектарије и херцеговачки Николај успевају да живи стигну до Србије. [16] Усташе протерују више стотина (334 од укупно 577 [17]) и убијају 187 српских православних свештеника, 30 монаха и двојицу вероучитеља. [18]
Павелић објављује 3. априла 1942. године законски декрет о оснивању једне „аутокефалне хрватско-православне цркве” [19] и именује руског емигранта и бившег великодостојника руске цркве Гермогена за поглавара исте; Гермоген бива на то искључен из Руске заграничне цркве и некаконско оснивање ове Павелићеве творевине се оглашава неважећим и осуђује. [20] Хрватски римокатолички клир се овим поводом не оглашава.
Српска православна црква у Београду је од самог почетка покушала да документује судбину свог аутохтоног свештенства у новонасталој НДХ. Следећи подаци потичу до даљњег из те Споменице православних свештеника 1941-1945. (уколико се користе други извори, то ће бити посебном фуснотом обележено).
Православног свештеника С. В. Аврамовића, рођеног 7. 12. 1913. године у Лозници, хапсе усташе 29. септембра 1941. године у његовом месту боравка Бановом Пољу. Сведок М. Лалић извештава: „Када смо стигли до Сремске Митровице, исте вечери су усташе заклале младог свештеника пред свима нама и потом бацили леш на један пласт сена и запалили га.”
П. Ј. Андрића, рођеног 25. 08. 1887. године у Дрнишу, са службом у Тептиху код Книна, хапсе усташе 9. јуна 1941. године и одмах почињу да га муче. Преживели очевидац Л. Кашић из Жиднића потврђује да су усташе свештенику лагано и систематски чупали браду, исецали му ребра и одсекли све прсте; на крају су га, заједно са још два свештеника и око 300 других Срба, 15. јуна 1941. године убили.
Д. Бабића, рођеног 10. 11. 1884. године у Петрињи, са службом у Свињици, где је у ноћи између 14. и 15. јуна 1941. године и ухапшен, налазе следећег дана поред пута, око тринаест километара далеко од места хапшења. Нос, уши и руке су му одсечени, очи ископане а полни орган одсечен и стављен у уста.
М. Бањац, рођен 11. 02. 1886. године у Дрвару, ухапшен је са једном већом групом (око тридесет) Срба 14. јуна 1941. године. Преживели сведоче да су усташе свештенику одсекли пре смрти руке, нос и уши. Муке му је прекратио један други ухапшени Србин Б. Крец, који је – док су усташе гурале одсечене органе свештенику у уста и подвикивали: „Хајде, попе, лижи своју пасју крв!” – изненадним повицима „Доле усташе! Доле Павелић!” испровоцирао моменталне усташке рафале.
И. Г. Богић, рођен 6. 2. 1911. године у Суботској, пада у усташке руке у ноћи 17. јуна 1941. године. Одговорност за његову смрт се приписује иначе католичком свештеном лицу Сидонију Шолцу. Ухапшен је код капеле Светог Мартина, у близини његовог места становања. Усташе су га завезале за једно дрво, одсекли му нос и уши, ишчупали језик и браду а потом ископали очи. Закључно, распорили су му стомак и обмотали црева око врата. Унакажени леш је ту остао до следећег дана, до четири поподне, када је једна група Рома добила дозволу да га уклони одатле.
Ј. Н. Богуновић, рођен 3. 1.1908. године, са службом у Доњем Лапцу, ухапшен је у мају 1941. године и одведен у усташки концентрациони логор у Госпићу. Тамо га туку и боду усијаним иглама, потом су му ишчупали браду и нокте и у јуну је био, заједно са једном већом групом Срба одведен у Јадовно и заклан. Његова жена и два мала сина су живи бачени у подземну јаму Јасеновача.
Д. Бракус, рођен 25. 5.1911. године у Залужници, са службом у Бјелопољу, ухапшен је крајем маја 1941. године. Усташе му поливају браду бензином и пале је. Убијен у концентрационом логору у Госпићу.
В. Вишњевац, рођен 17. 6.1870 у Вишњеву, из Гацка. Усташе су га у јуну 1941. године извукли из болесничког кревета и у Автовцу маљевима буквално размрскали читаво тело; леш потом товаре на једна колица и возе га читав дан градом а затим га бацају на једну камару шталског ђубрета.
М. Вујић, рођен 6. 4.1917. године у Војшници, са службом у Радовици, ухапшен у ноћи 28. јуна 1941. године и сутрадан, заједно са око 4.100 Срба убијен. Петог августа 1941. године доводе усташе већи број Српкиња из околине на брдо Бакић Главица и убијају их. Међу њима је и трудна жена свештеника Вујића; усташе су јој распориле стомак и истргле бебу из њега а и њено двогодишње дете бива на месту убијено.
Б. Б. Добросављевић, рођен 4. 4.1886. године у Скраду, са службом у Вељуну, ухапшен, заједно са још око 500 Срба, и читав дан пред смр мучен. Усташе га, поред осталог, терају да чита опело сопственом – још живом – сину Небојши, кога пред њим муче.
М. Н. Загорца, рођеног 9. 11. 1910. године у Брезику, бацају усташе бацају са звоника његове цркве 13. августа 1941. године, уз повике: „Нема више крста за три прста!”
С. С. Јовићу, рођеном у Дрнишу, одмах по хапшењу 1. јуна 1941. године, усташе чупају браду, секу уши и нос и потом га убијају маљевима 15. јуна, и његов леш секу на комаде и бацају их на ђубре.
С. Лаврња, рођен 1912. године, свештеник у Суваји Личкој, ухапшен је почетком јуна 1941. године, усташе га присиљавају да чисти улице, чупају му браду, у ране му сипају со; потом одлазе усташе у његову Сувају и спаљују село, кољу 170 Срба а 130 умиру у пламену; и трудној жени свештеника Лаврње поре стомак и ваде нерођено дете, а убијају на лицу места и још двоје мале деце овог свештеника. Ово недело је документовано и потврђено и једним несрпским извором, сведочанством једног италијанског очевица који је у Канади објавио и једну фотографију са места злочина под насловом Документација усташког зверства у Суваји, у кући попа С. Лаврње”. [21] (Следећи подаци су опет преузети из Споменице православних свештеника 1941-1945, 1960, Београд).
И. Д. Малобабић, рођен 31. 10. 1866. године, свештеник у Коларићу, заклан са женом, сином и многобројним Србима у цркви, која је потом запаљена.
М. Мандић, рођен 1881. године у Грачцу, ухапшен 29. маја 1941. године и, после очигледно облигаторног мучења, убијен. Усташе каче његову одсечену главу о једно дрво поред пута. [22] (Следећи подаци су опет преузети из Споменице православних свештеника 1941-1945, 1960, Београд).
Г. Д. Марјан, рођен 21. 3. 1884. године у Подуму. Усташе га у августу 1941. године живог спаљују на римокатоличком гробљу у Госпићу.
Ј. Д. Маскијевић, рођен 27. 9.1908. године у Власеници. Усташе га хапсе 10. јула 1941. године, копају му очи и преливају га кључалом водом. Смрт га стиже тек следећег јутра.
С. Медића, рођеног 12. 07. 1925. године хапсе усташе заједно са два брата, шест других мушкараца и две жене, 24. децембра 1941. године, и све до 28. децембра их непрекидно муче; на крају су сви били тестерама за дрво исечени на комаде.
В. Милановић, рођен 1865. године, свештеник у Кулен Вакуфу, ухапшен крајем јула 1941. године, заједно са два сина, ћерком, снајом и два унука. Усташе га приморавају да присуствује клању своје деце и унука и покушавају да га приморају да својом руком закоље сопствену ћерку; када то не успева, стиже казна – осуђују га на живот и пазе да себи нешто не учини. Остало је сачувано писмо једне партизанке која је по освајању Кулен Вакуфа написала и „… тамо, у затвору смо затекли и старог Милановића, самог, скоро непрекидно је вриштао (…) био је скоро сасвим полудео…”
М. Минимића, рођеног 15. 11. 1913. године у Пљевљима, са службом у Биљешеву, убија 27. априла 1941. године бивши римокатолички свештеник Еуген Гујић из Фојнице.
Н. Радмановић, рођен 1869. године у Садиловцу, свештеник у Слушници. Ухапшен 2. августа 1941. године заједно са супругом Катарином, ћерком Љубицом и још око 700 Срба. После мучења сви су побијени дрвеним маљевима. Римокатолички свештеник Иво Микан, који предводи овом приликом усташе, коментарише потом пред сведоцима: „Овај стари поп из Слушнице је заиста био тврдоглав, морали смо га три пута ударити по глави док није крепао“.
С. У. Рајчевић, рођен 6. 3.1913. године у Малом Халању, са службом у Могорићу, ухапшен 16. јуна 1941. године, одведен у Јадовно, мучен и 28. 6.1941. године усташе га привезују за један ражањ и лагано пеку, све до смрти.
М. А. Семилуцки, рођен 26. 10. 1876. године у Копаништу, ухапшен заједно са око 700 Срба у селу Кукуњевац и затворен у српску православну цркву. Усташе силе свештеника да чита својим живим сународницима опело а онда им свима нуде да се покатоличе. Пошто се предлог одбија, усташе убијају све заточенике ножевима и маљевима; последња жртва је свештеник Семилуцки.
Д. С. Ћурчић, рођен 1. 12. 1905. године у Подуму, свештеник у Огулину, ухапшен почетком маја 1941. године; усташе су покушавале да га натерају да гута људске фекалије, ишчупали су му браду, избили му једно око; убијају га у Јадовну.
Б. Д. Штрбац, рођен 19. 2. 1912. године у Плавну, свештеник у Босанском Грахову, ухапшен 17. јула 1941. године и одведен у Јадовно. Усташе му живом деру кожу и потом гаа бацају у јаму.
Један други извор поучава све оне, који би се понадали да је овим (кратким) приказом судбине једног малог дела свих српских православних свештеника, који су пали жртвом геноцида хрватске државе 1941-1945, заиста исцрпљен читав репертоар болесне садистичке фантазије, да то нажалост није тако:
„У концентрационом логору у Копривници, усташе су у мају 1941. године довеле око стотину младих Јевреја и приморали их да почну да мастурбирају. Истовремено, довели су око педесет српских свештеника, натерали их се свуку голи, окрену леђима ка овим Јеврејима и да се погну напред. Тада су покушали да натерају Јевреје да силују ове свештенике…” [23]
Исто тако, почиње систематско уништавање и отуђивање/отимање православних цркава. У документу Dossier Remis par la Yugoslavie, који је по завршетку рата поднет на Conference sur les Reparations у Паризу, стоји додуше да је „…укупно 456 православних цркви уништено од стране окупатора…”, али је чињеница да су „…Немци одговорни за највише 10 одсто овог броја, остало је био резултат усташког крсташког похода…” [24] С друге стране, не постоје никакве објективне индиције или докази да су српски четници икада циљано и/или систематски предузимали сличне акције против католичких црквених објеката. [25]
Разарање српских православних цркава и манастира на читавој територији НДХ је исто тако од првог тренутка припадало усташком „крсташком” походу. И овај аспект је релативно подробно обрађен у стручној литератури; овде ћемо дати један кратки илустративни преглед, који је преузет из извештаја једне државне комисије, састављеног већ крајем 1945. године [26].
У јуну 1941. године су разорене православне цркве у Котор Вароши, Челинцу и Масловарима. „Разарање су морали да обаве највиђенији Срби из околине; пре тога су усташе ове цркве често злоупотребљавали, као клозет” (сведок Д. Мартиновић, учитељица из Котор Вароши).
Истовремено, усташе почињу са рушењем цркве у Бихаћу и, пошто је она била од врло чврстог материјала, они је убрзо минирају (сведок Г. Половина, месар из Бихаћа). Већ у априлу 1941. године је црква у Дрвару опљачкана и претворена у усташки војни магацин (сведок Д. Жељковић, занатлија из Дрвара); крајем јула 1941. године усташе забрављују српске цркве у Бијељини, Јањи, Бродцу, Балатулуну у Црњелову (сведок В. Петровић, трговац из Јавља) а почетком 1942. године цркве у Турјаку и Драгајима су опљачкане и запаљене (сведок Р. Ђурђевић, трговац из Босанске Градишке).
Срушене су српске цркве у Босанској Крупи, Иванској, Бањанима и Бушевићу (сведок К. Бурсаћ, бабица из Босанске Крупе) а црква у Зборишту је – са око 1.000 српских верника и много жена и деце међу њима – запаљена: „Посматрали смо пожар из околине, а они који су били ближе чули су страшне крике…” (сведок С. Миљаковић, Босанска Крупа); и у Добром Селу су усташе прво затворили све Србе у цркву, онда бацили неколико ручних бомби унутра и, закључно, запалили је (сведок З. Спасић, свештеник).
Цркве у Босанском Шамцу, Црквини, Слатини, Обудовцу, Новом Граду, Дубици, Милошевцу, Тишини, Високом и Илијашу су опљачкане и забрављене (сведоци С. Вујанић, трговац из Босанског Шамца, и С. Ђукин, радник из Високог); у Босанском Новом (Добриљин) је црква опљачкана и спаљена, у Босанској Костајници срушена а у Босанском Петровцу је од дванаест православних цркава осам опљачкано и делимично срушено (сведоци В. Човић, електричар из Босанског Новог, М. Павић, свештеник из Босанске Костајнице, Н. Новаковић, свештеник из Босанског Петровца).
Православне цркве у Језеру, Шипову, Стројницама, Грашавици и Злоговцу су опљачкане и запаљене; црква Светог Петра и Павла у Добоју се забрављује а српско гробље уништава; црква у Маглају се разара, све црквене књиге завршавају на ломачи а иконе се уништавају; црква у Брчком се 2. децембра 1941. године демолира, црквени торањ се руши ручним бомбама, следећег дана се демолира и православно гробље; истог месеца се руши и православна капела у Брчком и црква у Брезовом Пољу (сведоци Ђ. Дракулић, учитељ из Јајца, М. Ђурица, Добој, В. Перовић, свештеник из Маглаја, И. Чолаковић, чиновник из Брчког).
Бугојно: „Католички свештеници су захтевали да сви Срби пређу у католичанство. Наши српски свештеници су одмах били одведени, цркве опљачкане и претворене у коњске штале…” (сведок Р. Поњевић, ратар из Бугојна). Градачац:
„У селу Мајеви, усташе су запалиле православну цркву, која је потом потпуно изгорела, док су они пред њом играли једну своју народну игру. У селу Подновље разорили су цркву и терали Србе да употребљавају олтар, као клозет…” (сведок Ј. Ковачевић, трговац из Градачца). Јајце: „Стару цркву су усташе прво опљачкали и онда је претворили у јавни клозет. У нову цркву су 29. августа 1941. године затворили Србе и поклали их (…) ножевима су убадали у иконе…” (сведок П. Рајак, кочијаш из Јајца). Босанска Дубица: „21. августа 1941. године хапсе усташе 70 Срба из околине и затварају их у православну цркву; ту их држе све док ови не могу више да издрже и врше нужду; касније се црква руши а православно гробље разара (сведок С. Вујасиновић, свештеник из Босанске Дубице).
Мостар: „Обадве православне цркве су опљачкане а гробља уништена…” (сведок: М. Радић, свештеник из Мостара). Зворник: „Српска црква у Трињачи је у тако жалосном стању, да би пред том страшном сликом једне Божије куће уздрхтао најкрволочнији и најбездушнији човек (…) Божија кућа, претворена у клозет…” (сведок В. Прерадовић, свештеник из Зворника). Дервента: „Српска православна црква у селу Лијешће је претворена у једну римокатоличку цркву и римокатолички свештеник ту држи мису…” (сведок М. Трифуновић, трговац из Дервенте).
Темељност усташког затирања српске духовности – уз искорењивање српске физичке присутности – на овим просторима потврђује и једна статистика Горњокарловачке епархије: пре рата је у овој области постојало 167 српских цркава и 52 капеле, као и једна руска православна црква (у Црквеници); усташе потпуно уништавају 145 цркава и 43 капеле, остатак се пљачка, отуђује, забрављује. [27]
Нацистички представници на лицу места били су упознати са стањем ствари и у односу на овај аспект србоцида у хрватској држави 1941-1945. Понеки од њих су повремено протествовали, како код хрватских власти, тако и у Берлину (на пр. Опуномоћени генерал Edmund Glaise von Horstenau).
Највећи број њих је, међутим, не само и даље „само слушао наређења” (омиљена флоскула нациста после рата), већ је познавао радикални став Адолфа Хитлера у односу на Србе и његову безрезервну подршку хрватском режиму у односу на „српско питање”.
Политичар, теолог и дугогодишњи председник послератног западнонемачког парламента dr Eugen Gerstenmaier извештава 24. септембра 1941. године:
„По налогу Културно-политичког одељења Министарства иностраних послова, бр. 1624/1821/41, путовао сам између 02. и 22. септембра кроз Србију, Бугарску, Грчку и Румунију (…) Од свих националних православних цркви, српска православна црква је ратним збивањима најтеже погођена. То је, као прво, једна природна последица политике Патријарха Гаврила, која је била потпуно антинемачки оријентисана (…) Осим тога, ова црква је тешко погођена услед протеривања српске мањине из Хрватске. Критеријум шта је српско а шта хрватско се одређује према верској припадности. Према овим појмовима ‘православац’ или ‘католик’, одређује се данас у Хрватској ко важи као Србин, односно Хрват.
Православни кругови у Србији су поводом хрватских поступака дубоко огорчени. Усташе су натерале десетине хиљада Срба да пређу у католичанство. Оним православцима који су то одбили масовно је пресечен гркљан (ово се мора буквално схватити) или им је одузета сва имовина а они протерани из земље. Извештен сам и о огромном узбуђењу у немачким круговима у Београду поводом хрватских зверских поступака. Протестује се пре свега због хрватских тврдњи да су ова своја убиства извршили у сагласности са немачким Рајхом…” [28]
Адолф Хитлер и његови службеници на лицу места, међутим, сматрали су не само Србе већ и Српску православну цркву својим непријатељем, тако да су хрватски клерофашисти са те стране имали пуну подршку за своје геноцидне мере.
Немачки изасланик у Загребу Siegfried Kache препоручивао је Берлину крајем августа и почетком септембра 1941. на пример „потпуно избацивање из употребе појма ‚Србин‘ за православно становништво у Хрватској” а, будући да је по његовом схватању било „готово немогуће” искоренити Српску православну цркву у НДХ, сматрао је да би „она морала да буде изузета из јурисдикције српског патријарха и подређена контроли хрватске државе”. [29]
Као образложење својих ставова преузимане су тврдње хрватских државних званичника, као на пр. ничим утемељену поставку једног од усташких главешина Густава Перчеца да је „београдска Влада између два светска рата радила на стварању једне југословенско-православне религије, на ширењу православља на читавој државној територији и присиљавању несрпских народа под јарам Српске православне цркве.” [30]
Осим тога, Српска православна црква је била – са немачке и хрватске стране – врло ревносно и исто тако апсолутно неутемељено оптуживана „за ширење панславизма, који је у Србији био веома јак, а из кога је већ проистекао један панбољшевизам”. [31]
dianabudisavljevic01Српска православна црква је била, додуше, изразито антибољшевички настројена, али, упркос свим прогонима, није представљала да заступа интересе свог народа. Тако је Синод СПЦ 1942. и 1943. уручио посредством Недићеве администрације немачким окупационим властима и четири меморандума о насилном покатоличавању Срба у НДХ. Немачки посланик Бензлер је после примања трећег меморандума упозорио Недића да се не сме допустити да ови документи напусте Србију. [32]
Хитлер је још једном потврдио свој став када је Специјални опуномоћеник за Југоисток Hermann Neubacher у јесен 1943. покушао да из политичких разлога постигне пуштање старог и оболелог Патријарха Гаврила (Дожића) и Владике Николаја (Велимировића) из немачког затвора. Он је за то добио сагласност нацистичког министра иностраних послова Рибентропа, штавише и Хајнриха Химлерa. На то је, међутим, одмах реаговао Хитлер и забранио тај акт милости. [33] Neubacher, као што је поменуто, није то свакако радио из милосрђа, већ из политичке калкулације, јер се у немачком Министарству иностраних послова – у случају да патријарх умре у немачком заробљеништву – сматрало да би „могло да дође до још већих немира у окупираној Србији и да ток политичког развоја на балканском простору буде скренут са нама пожељног правца”. [34]
Нити Степинац нити било који од његових бискупа се никада није огласио поводом ових збивања. Да ли је, међутим, дошло до пружања помоћи српском народу, барем деци која су десетинама хиљада била прогоњена, мучена и убијана?
Аустријска болничарка Диана Будисављевић, која је 1941-1945. избавила хиљаде српске деце из логора смрти тадашње хрватске државе, описује у свом дневнику речима непосредног очевица своје узалудне напоре да придобије врховне носиоце и ауторитете (западне) хришћанске етике у Хрватској онога доба за тај изузетно хумани пројекат спасавања деце од њима намењене геноцидне судбине. Она је при том покушају наишла на одбијање како код протестантског бискупа Philip-а Popp-a, тако и код католичког надбискупа и председника Хрватске бискупске конференције Алојзија Степинца. Њена белешка од 29. новембра 1941. говори о сусрету са протестанским бискупом Popp-ом и гласи, још једном:
„Онда, када сам га замолила за помоћ, постао је врло суздржан, опширно ми је говорио да води велике полемике, јер се пропагира само пријелаз на католичку вјеру, а не и на протестантску. Због те свађе не жели ништа тражити од владе…”
О сусретима са католичким надбискупом Алојзијем Степинцом она извештава више пута. Белешка од 3. децембра 1941. гласи: „Мој први пријем код надбискупа др Степинца: и тамо је резултат разговора био потпуно негативан…” Белешка од 6. маја 1942. звучи још резигнираније:
„Надбискуп је врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми је да је због стана неке Жидовке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи остати у стану, а сад ју се успркос томе, намјерава из стана избацити. Кажем му да сам дошла тражити да спаси један народ, а он ми прича о неком стану…” [35]
„У 16.30 долазим са др Видаковићем мсг. Јесиху. Води нас надбискупу. Надбискуп нас обавештава да је имао састанак са министром удружбе и да ће се обојица у великој мери заузети за спас депортиране деце. Надбискуп ће за децу учинити све што је у његовој моћи. Деца ће бити смештена у женске самостане. Сви самостани, сви дечји домови, сви интернати ће примати децу, све што може ставиће се на располагање. Били смо потпуно ошамућени великим обећањима која смо добили. Али се нису остварила“ (подвукао аутор) [36]
Следствено стоји 11. јула 1942. записано: „Необично је тешко било осигурати смјештај за децу. Различити моји разговори у Министарству здравља и код надбискупа били су сви без резултата” (подвукао аутор).
stepinacsudjenjeШто се тиче римокатоличког Каритаса, Диана Будисављевић више пута подвлачи самосталност и одвојеност своје Акције од ове организације, те да се њој за све услуге морала давати финансијска надокнада. Тако наводи на пример и:
– Да је њена Акција за све потрепштине (чарапе, тканину за шивење женске одеће итд.) плаћала Каритасу; [37]
– „Др Видаковић саопћава да ће Дјечји дом на Томиславовом тргу бити расформиран (…) Дјеца ће бити предана Каритасу, као и мјесечни прилози намијењени њиховом уздржавању”; [38] као и
– „Думић, равнатељ Каритаса, тражи од др Видаковића и мене слику с нашом картотеком за свој годишњи извештај. Противим се томе. Каритас с мојом Акцијом нема везе (подвукао аутор). То је наш приватни посао и Каритас се тиме не треба хвалити”. [39]
Упутнице и напомене
[1] А. Степинац, Дневник IV, с. 176, СУП СРХ, Загреб. Ово писмено сведочанство хрватског католичког надбискупа Алојзија Степинца, које паушално дехуманизује Србе одричући им све хуманистичке прерогативе и вредности, и проглашавајући их из тог разлога антиподима Хрвата, поседује исту злокобну тежину као и већ цитирано писмено сведочанство кардинала Пачелија (потоњег „ратног папе” Пија XII), које дифамира и дехуманизује Јевреје (в. поглавље о Холокаусту).
[2] Католички лист, бр. 17, с. 197-198, 1941, Загреб.
[3] PA/AA, Büro RAM, Kroatien 1941/42, Бл. 442-449
[4] Католички лист, бр. 40, с. 479, 1942., Загреб.
[5] Део исказа А. Артуковића пред судом у Загребу, 16. 4.1986.
[6] Католички лист, бр. 5, с. 46, 1945, Загреб.
[7] Lexikon der Gerechten unter den Völkern: Deutsche und Österreicher. Hrsg. von Israel Gutman et al. Wallstein Vlg, Göttingen 2005.
[8] http://www.jutarnji.hr/ispis_clanka.jl?artid=119041
[9] Политика, Београд, 11. 02. 2010.
[10] Споменица православних свештеника жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби, 1960, Београд.
[11] Извештај Светог Синода СПЦ, 1060/2371/1947, Београд.
[12] Исто.
[13] Исто.
[14] Упореди: В. Дедијер, Ватикан и Јасеновац, с. 477, 1987, Београд.
[15] Извештај Светог Синода СПЦ, бр. 719/1941.
[16] Упореди: В. Дедијер, Ватикан и Јасеновац, с. 477, 1987, Београд.
[17] Р. Радић, Вером против вере. Држава и верске заједнице у Србији 1945-1953. Београд, 1995.
[18] Извештај Светог Синода СПЦ, 1060/2371/1947.
[19] Овај Павелићев декрет се води под: бр. DžC-800-Z-1942, 03.04.1942, Zagreb.
[20] Свети Синод СПЦ, бр. 1150/протокол 222, Београд.
[21] Dr. Salvatore Loi, Yugoslavia 1941, 1953, Torino.
[22] Упореди и: E. Paris, Genocide in Satelite Croatia, s. 104, 1962, Chicago.
[23] Саопштење о злочинима окупатора и њихових помагача у Војводини 1941-1945, Злочини окупатора у Срему 1941-1945, с. 102-103, 1946, Нови Сад.
[24] Д. Давидов, Обавестите Европу о томе, Дуга, бр. 425, с. 36-40, 09.06.-22.06.1990, Београд.
[25] Исто.
[26] Ради се о Одлуци комисије о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача, Ф. бр. 5681/45”. Објављено у деловима од В. Дедијера, М. Булајића итд.
[27] Епархија Горњокарловачка, Е.А. бр. 277/45, 25. 10. 1945.
[28] Л. Костић, Хрватска зверства у II. Светском рату, према изјавама њихових савезника, с. 28, 1991, Београд
[29] Politisches Archiv, Auswartiges Amt (PA/AA), Inland IIg Kroatien, 83-60 E, Deutsche Gesandschaft Agram, Pol. 2 Nr.2-A430742, Zagreb 20. Juli 1942. Takođe: PA/AA Buro d. St. Sekretar, Kroatien, Bd. 2, Tel. Nr. 1102, Kasche, 2. September 1941.
[30] W. Frauendienst, Jugoslawiens Weg zum Abgrund. Schriften des deutschen Instituts für Aussenpolitische Forschung, Berlin, 1941.
[31] Bundesarchiv, Koblenz, (BA), R 63 (Südosteuropa Gesellschaft), von Stein-furth, 58, Budapest, Oktober 1941, Zur Lage in Serbien, str. Vertraulich; Takođe: 214, Informationsbericht 26, Wien, 29. IV 1944, 17.
[32] Р. Радић, Вером против вере. Држава и верске заједнице у Србији 1945-1953. Београд, 1995.
[33] H. Neubacher, Sonderauftrag Südost 1940-1945, Berlin, Frankfurt am Main i Göttingen, 1956, S. 158.
[34] PA/AA, Inland I- D, Kirche 1, Deutschland, Kirche. Aufzeichnung zur Frage der deutschen Politik gegenüber der Balkan-Ortodoxie, без датума 1943. године.
[35] Дневник Диане Будисављевић 1941-1945, Хрватски државни архив, Јасеновац – Јавна установа Спомен-подручје. Загреб, 2003.
[36] Белешка у дневнику од 26. маја 1942.
[37] Белешка у дневнику од 15. новембра 1943.
[38] Белешка у дневнику од 21. фебруара 1944.
[39] Белешка у дневнику од 16. новембра 1943.
Извор: Борба за веру – Владимир Умељић
