Прочитај ми чланак1990. Хрватску у осамостаљење нису водиле усташе које су 45 година у емиграције биле неспособне за било какву конструктивну политику, а камо ли стварање Хрватске државе. Те усташе су у терористичким акцијамо побиле преко 1000 грађана Југославије и то треба имати на уму када слушамо срцпеарајуће приче о томе како их је УДБа ликвидирала.
Јосип Броз Тито као припадник вражје дивизије у нападу на Србију
1990. Хрватску у осамостаљење нису водиле усташе које су 45 година у емиграције биле неспособне за било какву конструктивну политику, а камо ли стварање Хрватске државе. Те усташе су у терористичким акцијамо побиле преко 1000 грађана Југославије и то треба имати на уму када слушамо срцпеарајуће приче о томе како их је УДБа ликвидирала.
Ти неспособни зликовци нису створили ништа, а по свему судећи многи од њих су на почетку рата добили метак у леђа (Миро Баришић, Лудвиг Павловић) баш по Туђмановом налогу. Хрватску су 1991. водили Титови партизани – Бобетко, Туђман, Червенко, Шпегељ, Манолић, Бољковац, и други. Једини међу њима у партизанима није био Шушак, али је он попут Туђмана, Шекса и других био сурадник УДБЕ, а брат му је био официр ЈНА.
Два километра без којих не би било Хрватске
Почетак шестог мјесеца 1943. године, Сутјеска, Тито и његови партизани потпуно су опкољени. Чак ни уз највећи морал и организацију партизани не успијевају пробити обруч који су око њих стегли Њемци, Талијани, Бугари и усташе.
А онда је Коча Поповић самоиницијативно, противно Титовој наредби кренуо у бијег кроз малу пукотину од само 2 километра која се отворила између двије њемачке јединице.
Кочин курир преноси поруку Титу, не крене ли и он ист час за Кочом, нема му спаса. Уз огромне губитке и пуно среће Тито се са дјелом партизана извукао. Сутјеска ће остати гробница најбољих и најхрабријих партизанских бораца, али и прекретница у 2. свјетском рату. Након ње Титове снаге константно јачају, а сви остали полако слабе и пропадају.
Што би се десило да Тито није успио пробити обруч? Партизански покрет био би уништен. Изгинуо би читав врховни штаб. Американци и Британци могли су или подржати четнике Драже Михаиловића или читаву Југославију препустити Совјетима.
Ако би се одлучили за Дражу, сигурно је да Хрватска ако би уопће постојала, не би имала ни пола територија које има данас, а можемо само претпоставити какве би одмазде над Хрватима биле извршене због покоља стотина тисућа Срба у Јасеновцу и преко двадесет других логора. Ако би пак Стаљин добио Југославију, на Јадрану би умјесто хотела никле његове војне базе.
Католичка црква у таквој држави не би имала најљепши дио Загреба (Каптол) и не би били суђени само они свећеници који су окрвавили руке. Онда данас не би расправљали о непостојећем тровању Степинца, јер би му бољшевици спрашили метак у чело.
Што је Тито учинио за Хрватску?
А како је точно Тито створио Хрватску? Низом аката, од којих ћемо навести само неке.
Прије свега, Истру је прикључио Хрватској. Да није било Тита и партизана, та најбогатија жупанија никад не би била у саставу Хрватске. Тито је као Словенац по мајци мирне душе Истру могао припојити и Словенији, јер је Истра и тако била у саставу словенске покрајине Приморске. А у саставу Хрватске прије 1945. није била никад нити један дан. Само захваљујући Титовој упорности, без подршке Стаљина, Италија је остала без Истре.
Тито је Хрватској припојио и Барању, по први пута у повијести. Барању је 1918. ослободила српска војска и вијеће Барање је изгласало присаједињене Србији, али ју је Тито ипак дао Хрватској.
Из Хрватске је у Војводину иселио око 50 000 Срба, па кад урачунамо и њихово потомсто можемо рећи да је број Срба 1990. захваљујући томе у Хрватској био мањи за 15-20 посто.
Тито је прешутно дозволио и протјеривање Талијана из Далмације и Истре и тиме тај простор заувијек забетонирао у Хрватску.
За разлику од Србије коју је подјелио у 5 дјелова и направио јој двије покрајине и двије нове републике, у Хрватској је одбио приједлоге истакнутих партизана Вицка Крстуловића и браће Жанко да од Далмације направи аутономну покрајину.
Иако су хрватски Срби чинили ударну снагу Титових партизана сво вријеме рата, није им дао Крајину као аутономну покрајину.
На концу, створио је АВНОЈ-ске границе Хрватске које су касније биле темељ за међунардоно признавање Хрватске као и устав из 1974. који је Хрватској правно омогућио да напусти Југославију.
Без свега овдје наведеног никад не би било Хрватске државе. Но, да ствар буде још боља 1990. Хрватску у осамостаљење нису водиле усташе које су 45 година у емиграције биле неспособне за било какву конструктивну политику, а камо ли стварање Хрватске државе.
Те усташе су у терористичким акцијамо побиле преко 1000 грађана Југославије и то треба имати на уму када слушамо срцпеарајуће приче о томе како их је УДБа ликвидирала. Ти неспособни зликовци нису створили ништа, а по свему судећи многи од њих су на почетку рата добили метак у леђа (Миро Баришић, Лудвиг Павловић) баш по Туђмановом налогу.
Хрватску су 1991. водили Титови партизани – Бобетко, Туђман, Червенко, Шпегељ, Манолић, Бољковац, и други. Једини међу њима у партизанима није био Шушак, али је он попут Туђмана, Шекса и других био сурадник УДБЕ, а брат му је био официр ЈНА.
1991. је настало још 20 држава
Колико је упутно говорити да је Хрватска “створена” било од Туђмана било од бранитеља док у исто вријеме настаје двадесетак држава. Је ли Алија створио Босну, Кучан Словенију, Глигоров Македонију, а Милошевић Савзену Републику Југославију? Данас један озбиљан, непристран истраживач неће романтичарски приступити догађајима из 1991.-1995., као некој херојској борби мале групице голоруких бранитеља (одакле онда 500 000 бранитеља у регистру) против брадатих српских демона.
Данас је јасно да је Туђманов човјек од повјерења Шаринић за вријеме рата путовао у Београд чешће него у Загреб, да су Хрвати босанским Србима продавали нафту, а да се Караџић због тајног договора са Туђманом није укључио у Олују, а о судбини Посавине, Вуковара, трговине оружијем и наркотицима већ се у медијима нашироко говорило. Био је то рат који је личио на све, само не на оно што га је туђмановска пропаганда приказивала деведесетих.
Та пропаганда и данас живи, сјетимо се само судца Турудића који би затвором кажњавао сваког тко пропитује злочиначки карактер онога што се у Хрватској назива “домовински рат” или квази-повијесничар Назора и екипе из разних “меморијалних центара” чији је циљ да клеро-фашистичко лудило деведесетих никада не прође.
Како било, да није Тита било, а и свих његових одлука од којих смо у овом тексту набројали само неке, Хрватске не би било, бар не у овим границама. Била би то, без сумње, мања Хрватска и од оне Шешељеве линије Вировитица – Карловац – Карлобаг, јер ова Шешељева бар има Истру. Крележа је једном рекао да ће кад прође сво то лудило Хрвати увидјети значај Тита. Лудило очито још не пролази у овој лудници званој Хрватска, јер га подгријавају најопскурнији ликови, снимајући филмове пуне кривотоворина о томе како у Јасеновцу није било геноцида, а како је Тито побио преко 300 000 Хрвата.
Када министар Хасанбеговић каже да је домовински рат једина хрватска побједа у 20. стољећу било би добро размислити што је доњела та побједа? Транзицијску пљачку, 56 милијарди дуга, масовно исељавање младих, препуштање тајкунима и странцима имовине, банака, телекомуникација коју су генерације стварале.
А што је донио “пораз” из 1945.? Хрватску у авнојским границама, обновљењу земљу, десетине тисућа изграђених школа, болница, станова, фирми, хотела, бесплатно школоство и здравство. Када се тако сагледају ставри изгледа да је за Хрватску вриједнији пораз из 1945. него побједа из 1995. Ако је нетко већ створио Хрватску онда су то били Тито и партизани, а не бранитељи. Је ли требало створити Хрватску кад је оваква, то је већ друго питање…
